Преживео сам лет 801

ГЛЕДАО сам кроз прозор док смо се спуштали да бисмо слетели на Гуам. ’Чудно‘, помислио сам. ’Као да је превише мрачно.‘ Додуше, прошла је поноћ, а и због кише која је лила слабо се видело. Али где су била позната светла са острва и блештаве писте аеродрома? Нејасна светла с крила нашег џамбо-џета било је све што сам могао да видим.

Једна од стјуардеса најавила је уобичајене припреме за слетање, и чуо сам звук када се стајни трап авиона учврстио на своје место. Наједном је настала огромна бука и наш авион је запарао земљу. Авион се неконтролисано тресао, и путници су шчепали наслоне за руке и повикали: ’Шта је ово?‘

Већ следећег трена, наш боинг 747 ударио је у један врх, пет километара пре аеродрома, очигледно због пилотовог погрешног прорачуна. Као последица ове авионске катастрофе 6. августа 1997, погинуло је укупно 228 путника и чланова посаде. Ја сам био један од само 26 преживелих.

Пре него што ћу се укрцати у Сеулу, у Кореји, један представник авио-компаније дао ми је бољу класу седишта у авиону, и дао ми последње преостало место у првој класи. То ми је толико било драго да сам телефонирао својој жени, Сун Дак, која је требало да ме сачека на аеродрому у Гуаму. Ни сањао нисам колико ће та промена места испасти корисна за мене.

Пад и призор након тога

Због ограничене видљивости, посада можда није била свесна било какве предстојеће опасности. Све се одиграло тако брзо! У једном моменту сам се припремао на најгоре, а следећа ствар које се сећам, јесте да сам се налазио на земљи ван авиона, још увек привезан за седиште. Нисам сигуран да ли сам изгубио свест или не.

’Је л’ ја ово сањам?‘ питао сам се. Кад сам схватио да не сањам, прво што сам помислио било је како ће моја жена реаговати кад буде чула о овом паду. Касније ми је рекла да никад није изгубила наду. Чак и кад је начула кад је неко на аеродрому рекао да је само седам путника преживело, веровала је да сам ја био један од тих седморо.

Наш авион се преломио на четири дела, која су била разбацана по неравном терену џунгле. Тела су била расута посвуда. Делови авиона били су у пламену, и чуо сам експлозије заједно са стењањем и плачом. „Помозите ми! Помозите ми!“ преклињали су гласови. Моје седиште је пало у 1,8 метара високу шаш, и у сабласном светлу пламенова, могао сам видети стрмо брдо у близини. Било је око 2 ујутро, и киша је и даље падала.

Био сам толико ошамућен да нисам чак ни помислио да бих могао бити повређен, све док нисам спазио једну девојчицу којој је висила кожа с темена. Одмах сам опипао своју главу и открио да ми крвари посекотина више левог ока. Почео сам да проверавам остатак тела и открио сам многе мале посекотине. Али, на сву срећу, ниједна није изгледала озбиљно. Међутим, у ногама сам осећао паралишући бол, због чега ми је било немогуће да се крећем. Обе су биле сломљене.

Касније, кад сам стигао у болницу, доктори су моје повреде окарактерисали као „мање“. И стварно су биле мање, кад се упореде с повредама других преживелих. Једног човека су из олупине извукли без ногу. Други су задобили озбиљне опекотине, укључујући и троје њих који су преживели пад и касније умрли, након недеља несносног бола.

Забринут због ватре

Уместо да будем окупиран својим повредама, био сам забринут да ли ће спасиоци на време стићи до мене. Средњи делови авиона, где би било моје седиште, били су малтене потпуно уништени. Оно што је остало било је у пламену, па су путници заробљени у унутрашњости доживели страшну смрт. Никад нећу заборавити њихове крике за помоћ.

Моје седиште се нашло близу кљуна авиона. Био сам на дохват руке од олупине. Испруживши врат уназад, могао сам да видим пламенове. Страховао сам да је само питање времена кад ће стићи до мене, али на сву срећу, никад нису стигли.

Коначно спасен

Минути су споро одмицали. Прошло је више од сат времена. Коначно, неколико спасилаца је пронашло место пада око 3 ујутро. Могао сам да их чујем како говоре на врху брда, чудећи се због онога што виде. Један од њих је повикао: „Има ли кога?“

„Овде сам“, узвратио сам. „Помозите ми!“ И други путници су се одазвали. Један спасилац се обратио другом са „Тед“. Зато сам почео да узвикујем: „Хеј, Теде, овде сам!“ и: „Теде, дођи, помози нам!“

„Силазимо! Само причекајте“, био је одговор.

Киша која је лила, која је можда многе спасла од пламена, ометала је спуштање низ клизаву косину. Због тога је прошао још један дуги сат пре него што су спасиоци стигли до преживелих. Време које им је требало да би ме пронашли изгледало ми је као вечност.

„Ево нас“, рекла су два спасиоца с лампама. „Не брините.“ Убрзо су им прискочила још два спасиоца те су заједно пробали да ме помере. Двојица су ме зграбила за руке, а друга двојица су ми придржавала ноге. Невероватно ме је болело док су ме тако носили, нарочито зато што су се и даље клизали по блату. Након што смо мало ишли тако, спустили су ме. Један од њих је отишао по носила, те су ме пребацили до места одакле ме је војни хеликоптер могао пребацити до амбуланте на врху брда.

Најзад видим своју жену!

Још није било 5:30 ујутро кад сам стигао у собу за хитну помоћ. Због озбиљности повреда, доктори ми нису дозволили да телефонирам. Тако моја жена није сазнала да сам преживео пад све до 10:30, скоро девет сати након што се авион срушио. Обавестио ју је један пријатељ који је видео моје име на списку преживелих.

Кад је мојој жени коначно било дозвољено да ме види, око четири по подне, нисам је одмах препознао. Чула су ми била отупела од лекова против болова. „Хвала ти што си жив“, биле су њене прве речи. Не сећам се разговора, али касније су ми рекли да сам одговорио: „Не захваљуј мени. Захвали Јехови.“

Задржати приоритете на свом месту

Док сам се опорављао у болници, бол који сам осећао био ми је познат. Године 1987, мање од годину дана након што сам се преселио из Кореје у Гуам, пао сам с четвороспратне скеле у једној несрећи приликом градње и поломио обе ноге. Испоставило се да је то за мене била прекретница. Моја старија сестра, Јеховин сведок, подстицала ме је да проучавам Библију. Шестомесечни период опоравка пружио ми је прилику да то и урадим. Као резултат тога, исте године сам предао свој живот Јехови Богу и то симболизовао крштењем у води.

Од пада авиона, размишљам о свом омиљеном стиху, који каже: „Старајте се најпре за краљевство Божје и за правду његову, а оно ће вам се све додати“ (Матеј 6:33). Док сам се опорављао од последица пада авиона, имао сам могућност да поново проценим свој живот.

Пад лета 801 је на један изузетно важан начин утиснуо у мене то колико је живот драгоцен. Тако сам лако могао да погинем! (Проповедник 9:11). Како се испоставило, било је потребно неколико операција да би се закрпило моје тело, и провео сам више од месец дана опорављајући се у болници.

Сада желим да покажем нашем Величанственом Створитељу да заиста ценим његов диван дар живота, укључујући и његову припрему за људе да се радују вечном животу у рају на земљи (Псалам 37:9-11, 29; Откривење 21:3, 4). Схватам да најбољи начин да покажем такво цењење јесте да задржим интересе Краљевства на првом месту у свом животу (Приложено).

[Извор слике на 23. страни]

US Navy/Sipa Press