Зашто би требали да будемо отворени за прихватање нових идеја?

КАД се маглена завеса полако подигла, амерички капетан Метју Пери je са палубе свог адмиралског брода, Сесквиана, угледао Фуџијаму. Његова жарка жеља је била да види Јапан, и 8. јула 1853. после више од седам месеци дугог путовања стигао је на свој циљ. капетан је прочитао све извештаје о Јапану које је имао на располагању. Зашто? Зато што се надао да ће да отвори ту за свет „затворену земљу“.

Да, заиста — затворена земља! Више од 200 година пре тога Јапанци су прекинули све трговачке и културне везе са свим земљама, осим Кине, Кореје и Холандије. Потом се народ повукао у несметано самозадовољство. У таквом стању, личио је на многе људе који се затварају пред новим идејама и одбијају да саслушају било какво мишљење, које одступа од њиховог. У извесном смислу то може да буде умирујуће, јер нове идеје збуњују, да, могу да буду чак застрашујуће. Али, да ли је такав став мудар? Па, осмотримо мало какве су последице изоловане политике Јапана.

Шта је довело до изолованости Јапана

Јапан се није без разлога изоловао од спољашњег света. Године 1549. језуитски мисионар Франциско Ксавијер је дошао у Јапан да би проширио своју религију. У току кратког временског периода римокатоличка вера је постала позната у тој држави. Тадашњи владари су већ доживели религиозне побуне од једне будистичке секте, па су рачунали да би и од католика могла да дође слична опасност. Тако је католичка религија била забрањена, али без строгог спровођења забране.

Владари, који су Јапан прогласили за „земљу богова“ нису хтели да постојећи систем буде угрожен од једне „хришћанске“ религије. Али зашто забрана није била спроведена са већом строгоћом? Зато што су католички мисионари пристизали на португалским трговачким бродовима, а влада није хтела да се одрекне добитака, које су за њу представљали ти бродови. Ипак страх да би католици могли да утичу на јапански народ, постепено је претегнуо трговачке интересе владара. Они су издали указе по којима су спољна трговина, емигрирање и „хришћани“ били подложени строгој контроли.

Кад су се прогоњени и тешко притешњени „хришћани“ побунили против једног локалног феудалног господара, чаша се препунила. Централна влада шогуна, која је тај немир сматрала као непосредну последицу католичке пропаганде, протерала је Португалце, а Јапанцима забранила да напусте земљу. Овај указ, 1639. године је запечатио изолованост Јапана.

Холанђани су били једини Европљани, којима је било дозвољено да наставе трговину са Јапаном, и они су се натрпали на Дешиму, једно мало острво у луки Нагасакија. За време од 200 година западна култура је могла да продре у Јапан само преко Дешиме. Управник трговачке пословнице је сваке године подносио „холандски извештај“, који је владу информисао шта се у свету догађа. Али шогуни, који су тада владали, побринули су да нико други не види те извештаје. Тако су Јапанци живели потпуно одвојени од спољашњег света док капетан Пери није закуцао на њихова врата 1853. године.

Крај изолације

Перијеви велики црни бродови су избацивали дебеле облаке дима, кад су упловили у Једо залив, тако да су их уплашени јапански рибари сматрали за пловеће вулкане. Становнике Једа (данашњег Токија) обузела је паника и многи су напустили град са свим својим покућством. Бежање је попримило такав обим да је влада морала да изда званично објашњење, да би се народ смирио.

Не само да су парни бродови којима је командовао капетан Пери запањили људе који су изоловано живели, него и поклони које је понео са собом. Велику запрепашћеност је изазвало кад су телеграфски посредоване вести из једне у другу зграду. У једном извештају о овој експедицији, који је састављен под Перијевим вођством пише да јапански чиновници нису хтели да пропусте да скоче на минијатурну локомотиву, која „би једва понела једног шестогодишњег дечака“. Чак је један уважени мандарин сео на њен кров, „и његове широке хаљине су лепршале на ветру“a

Врата према Јапану су била коначно сасвим отворена следеће године, Перијевом другом посетом. Влада је попустила притиску и отворила земљу. Тврдоглави заступници изолованости који су се и даље залагали за изолованост Јапана, прешли су на насилничке чинове, убили су председника владе и нападали су странце. Неки племићи који су заступали изолованост чак су отварали ватру на иностране бродове. Ипак њихови напади су ускоро престали и цар је преузео владу од Токугаве Шогуната.

Кад је Пери отворио врата Јапана, западни народи су већ прошли идустријску револуцију. Јапан је због изолованости био далеко заостао у развоју. Индустријске земље су на пример већ користиле парну енергију. У 1830-им годинама су парне машине биле свуда у употреби. Јапанска политика изолованости је била одговорна за то што је земља у индустриализовању далеко заостала. Прва јапанска делегација која је дошла у Европу је то такође болно схватила. На изложби која је одржана 1862. у Лондону, били су изложени јапански експонати од папира и дрвета, и за њих би „најбоље место било у излогу антикварнице“, изјаснио се један збуњени делегат.

Јапанска делегација која је путовала у Европу и у Сједињене Државе, спознала је да је под хитно потребно да своју земљу индустријализују, и одушевљено су били преузети нови проналасци и нове идеје. Шездесет и четири године после прве Перијеве посете, једини живи члан његове посаде је после једног путовања кроз Јапан рекао: „Напредак Јапана од нешто преко шездесет година ме је запрепастио.“

Према томе, Јапанска политика изолованости је знатно ограничила своје могућности пораста. Отварање врата ка новим идејама, показало се на више начина корисно за народ. Сада се у Јапану, свакако код појединаца примећује наклоност ка „изолованости духа“, што представља проблем који треба да се реши. Заиста, савладавање тенденције одупирања ка новим идејама данас није изазов само за Јапанце, него за све људе. Како ти лично гледаш на такву „изолованост духа“? Да ли би за тебе било корисно да отвориш твој ум за нове идеје, као што је то Јапан учинио средином 19. века?

[Фуснота]