Зашто пријавити оно што је лоше?
„ОНАЈ који разоткрива неку ствар, постаје људима непријатељ“, кажу неки у Западној Африци. Управо то се десило Олуу када је свог старијег брата оптужио за инцест с његовом сестром. „Лажове!“ завриштао је брат. Затим је жестоко испребијао Олуа, истерао га из породичне куће и спалио сву његову одећу. Сељани су подупрли брата. Олу је морао отићи, пошто у селу више није био добродошао. Тек кад је опажено да је девојка трудна, људи су схватили да је Олу говорио истину. Брат је признао, а Олуу је поново указана наклоност. Ствари су се могле сасвим друкчије завршити. Олу је могао бити убијен.
Јасно је да постоји мала вероватноћа да ће они који немају љубави према Јехови бити захвални што је њихова грешка обелодањена. Пружати отпор укору и бити киван на свакога ко га даје јесте грешно људско нагињање. (Упореди с Јованом 7:7.) Није чудо што многи, кад је у питању откривање туђих неисправних поступака особама које имају ауторитет да их исправе, ћуте као заливени.
Ценити вредност укора
Међутим, у Јеховином народу постоји другачији став према укору. Побожни људи и жене дубоко цене припрему коју је Јехова направио за помагање члановима хришћанске скупштине који погреше. Такво укоравање они сматрају изразом његове љубазне доброхотности (Јеврејима 12:6-11).
То се може илустровати догађајем из живота краља Давида. Иако је од своје младости био праведан човек, дошло је време када се заплео у озбиљно неисправно поступање. Прво, починио је прељубу. Затим је, у покушају да прикрије свој преступ, уредио да муж те жене буде убијен. Али, Јехова је Давидов грех разоткрио пророку Натану, који се храбро суочио с Давидом у вези с том ствари. Употребивши снажну илустрацију, Натан је упитао Давида шта треба учинити једном богаташу који је имао много оваца, али је, да би угостио свог пријатеља, узео и заклао једино јагње, драго љубимче једног сиромаха. Љутња и гнев обузели су Давида, бившег пастира. „Човек који је то урадио заслужује смрт“, рекао је. Натан је затим ову илустрацију применио на Давида, рекавши: „Ти си тај човек!“ (2. Самуилова 12:1-7).
Давид се није разгневио на Натана; нити је покушао да се одбрани, нити је прибегао противоптужбама. Наместо тога, Натанов прекор је дубоко дирнуо његову савест. Такнут у срце, Давид је признао: „Сагреших Господу!“ (2. Самуилова 12:13).
Натаново обелодањивање Давидовог греха, попраћено божанским укором, донело је добре резултате. Иако Давид није био заштићен од последица свог преступа, он се покајао и помирио се с Јеховом. Шта је Давид мислио о таквом укору? Он је написао: „Нек ме бије праведник; то је милост; нек ме казни; то је мелем за главу моју, глава га моја неће одбацити“ (Псалам 141:5).
И у наше време такође, Јеховине слуге се могу упустити у озбиљно неисправно поступање, па чак и они који су многе године били верни. Схватајући да старешине могу помоћи, већина њих преузима иницијативу да им се обрати тражећи помоћ (Јаков 5:13-16). Али, понекад преступник може покушати да свој грех прикрије, као краљ Давид. Шта ми треба да урадимо ако сазнамо за неко озбиљно неисправно поступање у скупштини?
Чија је то одговорност?
Кад старешине сазнају за озбиљно неисправно поступање, они приступају дотичном појединцу да би пружили потребну помоћ и корекцију. Старешине су ти који имају одговорност да суде таквим појединцима унутар хришћанске скупштине. Тиме што будно бдију над њеним духовним стањем, они помажу и саветују свакога ко чини немудар или неисправан корак (1. Коринћанима 5:12, 13; 2. Тимотеју 4:2; 1. Петрова 5:1, 2).
Али шта ако ти ниси старешина, а сазнаш за неко озбиљно неисправно поступање другог хришћанина? Смернице се налазе у Закону који је Јехова дао израелској нацији. Тај Закон је наводио да ако је нека особа била сведок отпадничких поступака, подстрекавања на побуну, убиства или извесних других озбиљних злочина, на њој је била одговорност да то пријави и да сведочи о ономе што зна. Књига 3. Мојсијева 5:1 (ДК) каже: „Кад ко згријеши што чује клетву и буде јој свједок видјевши или чувши, па не каже, носиће своје безакоње“ (Упореди с Поновљеним законима 13:6-8; Јестира 6:2; Пословице 29:24).
Иако хришћани данас нису под Мојсијевим законом, њих могу водити начела која су у његовој основи (Псалам 19:8, 9). Дакле, ако сазнаш о неком озбиљном неисправном поступању сухришћанина, шта треба да учиниш?
Поступање у тој ситуацији
Пре свега, важно је да постоји ваљан разлог за уверење да је заиста дошло до озбиљног неисправног поступања. „Не буди свједок на ближњега својега без разлога“, казао је мудри човек. „И не варај уснама својим“ (Приче Соломунове 24:28, ДК).
Можда одлучиш да директно одеш до старешина. То није неисправно. Међутим, обично је најљубазнији начин поступања приступити дотичној особи. Можда чињенице нису онакве какве изгледају. Или ту ситуацију старешине већ решавају. Мирно расправи ту ствар с том особом. Ако и даље постоји разлог за уверење да је постојало озбиљно неисправно поступање, охрабри ту особу да се обрати старешинама ради помоћи, и објасни зашто је то мудро урадити. Немој другима говорити о тој ствари, јер би то било оговарање.
Ако се особа не пријави старешинама у неком разумном року, онда то треба ти да урадиш. Један или двојица старешина ће затим осмотрити ту ствар с оптуженим. Старешине треба да ’истраже, испитају и распитају се добро‘ како би увидели да ли је направљен преступ. Уколико јесте, они ће тај случај решити у складу с библијским смерницама (Поновљени закони 13:12-14).
Потребна су најмање два сведока да би се установила оптужба за неисправно поступање (Јован 8:17; Јеврејима 10:28). Ако особа пориче оптужбу, а твоје сведочанство је једино које постоји, ствар ће бити препуштена у Јеховине руке (1. Тимотеју 5:19, 24, 25). То се чини у спознању да су све ствари ’откривене‘ пред Јеховом и да ће је, ако је особа крива, њени греси на крају „стићи“ (Јеврејима 4:13; Бројеви 32:23).
Али, рецимо да особа пориче оптужбу, а ти си једини сведок против ње. Да ли би сада могао бити изложен противоптужби за клевету? Не, осим ако је ниси оговарао код оних који нису укључени у ту ствар. Пријавити стање које утиче на скупштину онима који имају ауторитет и одговорност да надгледају и исправљају ствари није клеветнички. То је, у ствари, у складу с нашом жељом да увек чинимо оно што је исправно и лојално. (Упореди с Луком 1:74, 75.)
Чувати светост унутар скупштине
Један разлог за пријављивање неисправног поступања је тај што то чува чистоћу скупштине. Јехова је чист Бог, свет Бог. Он захтева да сви који га обожавају буду духовно и морално чисти. Његова надахнута Реч саветује: „Као послушна деца, не владајте се по жељама ранијег времена, кад сте били у незнању, него како је онај који вас је позвао свет, тако будите и ви свети у целом живљењу своме. Јер је писано: ’Будите свети, јер сам ја свет‘“ (1. Петрова 1:14-16). Појединци који практикују нечистоћу или неисправно поступање могу уносити прљавштину и навући Јеховино неодобравање на читаву скупштину, ако се не предузме акција да се они исправе или одстране. (Упореди са Исусом Навином, 7. поглавље.)
Писмо апостола Павла хришћанској скупштини у Коринту показује како је пријављивање неисправног поступања деловало у правцу чишћења тамошњег Божјег народа. У свом првом писму, Павле је писао: „Много се говори да је међу вама настао блуд како се ни међу паганцима не чује. Наиме да један од вас има жену оца свога“ (1. Коринћанима 5:1).
Библија нам не говори од кога је апостол примио овај извештај. Могуће је да је о тој ситуацији Павле чуо од Стефанина, Фортуната и Ахајика, који су из Коринта путовали у Ефес где је Павле одсео. Павле је такође примио једно писмо с питањима од хришћанске скупштине у Коринту. Који год да је био извор, када су поуздани сведоци пријавили ту ситуацију Павлу, он је тада био у могућности да пружи упутство у вези с том ствари. „Избаците злога из своје средине“, написао је. Тај човек је био избачен из скупштине (1. Коринћанима 5:13; 16:17, 18).
Да ли је Павлова инструкција донела добре резултате? Заиста јесте! Очигледно, преступник се опаметио. У свом другом писму Коринћанима, Павле је подстакао скупштину ’да опрости и да теши‘ тог покајничког човека (2. Коринћанима 2:6-8). Дакле, пријављивање неисправног понашања водило је до поступка који је као резултат имао чишћење скупштине и поновно задобијање Божје наклоности особе која је била уништила свој однос с Богом.
У Павловом првом писму хришћанској скупштини у Коринту проналазимо још један пример. Овог пута апостол именује сведоке који су пријавили ствар. „Чуо [сам] за вас, браћо моја, од Хлојиних људи, да су настале распре међу вама“, написао је (1. Коринћанима 1:11). Павле је знао да су ове распре, заједно са одавањем неприкладног поштовања људима, створиле секташки став који је претио да уништи јединство скупштине. Стога, из дубоког обзира према духовном благостању његових тамошњих суверника, Павле је брзо поступао и написао поправни савет скупштини.
Данас, велика већина браће и сестара у скупштинама широм света снажно се напрежу да сачувају духовну чистоћу скупштине тиме што лично задржавају признат положај пред Богом. Чинећи то, неки пате; други су чак дали живот да би очували интегритет. Одобравати или прикривати неисправно поступање засигурно би показало недостатак цењења за ове напоре.
Помоћ за оне који греше
Зашто се неки који су запали у велики грех устручавају да се обрате скупштинским старешинама? Често је то због тога што нису свесни користи од одлажења до старешина. Неки неисправно верују да ће њихов грех, ако га признају, бити обзнањен читавој скупштини. Други обмањују себе у погледу озбиљности свог начина поступања. Други опет, мисле да се сами могу исправити, без помоћи старешина.
Али таквим преступницима је потребна помоћ пуна љубави од скупштинских старешина. Јаков је писао: „Болује ли ко међу вама, нека зове старешине црквене, и нека се они моле над њим и нека га помажу уљем у име Господње; молитва вере помоћи ће болеснику и подигнуће га Господ, а ако је грехе починио, опростиће му се“ (Јаков 5:14, 15).
Каква дивна припрема за помагање онима који греше да поврате своју духовност! Примењујући умирујући савет из Божје Речи и молећи се у њихову корист, старешине могу помоћи духовно оболелима да се опораве од својих погрешних путева. Дакле, супротно томе да се осећају осуђено, покајници се често осећају освежено и олакшано, кад се састану са старешинама пуним љубави. Један млади човек из Западне Африке починио је блуд и крио је свој грех неколико месеци. Након што је његов грех постао очигледан, рекао је старешинама: „Како би ми било драго да ме је неко питао о мојој вези с том девојком! Какво је само олакшање изнети ту ствар на видело.“ (Упореди с Псалмом 32:3-5.)
Чин начелне љубави
Крштене Божје слуге су ’прешле из смрти у живот‘ (1. Јованова 3:14). Али ако почине озбиљан грех, они се враћају на пут смрти. Ако им се не помогне, могу окорети у неисправном поступању, изгубивши жељу да се покају и врате обожавању истинитог Бога (Јеврејима 10:26-29).
Пријављивање неисправног поступања јесте чин искрене бриге за преступника. Јаков је написао: „Браћо, ако ко од вас зађе с пута истине и обрати га ко, нека зна да ће онај који обрати грешника с кривог пута његова, спасти душу од смрти и покрити много греха“ (Јаков 5:19, 20).
Према томе, онда, зашто пријавити оно што је лоше? Зато што то доноси добре плодове. Стварно, пријавити неисправно поступање јесте чин хришћанске начелне љубави испољене према Богу, према скупштини и према преступнику. Док сваки члан скупштине лојално подржава Божја праведна мерила, Јехова ће богато благословити скупштину као целину. Апостол Павле је написао: „Он [Јехова] ће вас и до самога краја утврдити, да будете савршени у дан Господа нашега Исуса Христа“ (1. Коринћанима 1:8).
[Слика на 26. страни]
Охрабрити Сведока који греши да разговара са старешинама јесте показивање љубави
[Слика на 28. страни]
Старешине помажу онима који греше да поново задобију Божју наклоност