Млади питају...
Како могу прекинути да стално будем ја крив?
„Увек сам крив за нешто. Ако кућа није била закључана, или је пећ остала укључена, ако нешто није на свом месту или није урађено, Рамон је крив!“ (Рамон).
КАДА си тинејџер, понекад може изгледати да си окривљен за малтене све што крене наопако. У једном ранијем чланку, признали смо да су родитељи понекад пребрзи да окриве своју децу.a Разлози за ово могу се кретати од нормалне родитељске бриге до дубоке емоционалне тескобе. Шта год да је разлог, кад мисле да си одговоран за ствари за које ниси крив, то може бити болно и понижавајуће.
Наравно, као несавршен човек, с времена на време ћеш правити грешке (Римљанима 3:23). Сем тога, зато што си млад, релативно си неискусан (Пословице 1:4). Врло је вероватно да ћеш повремено правити грешке у процени. Зато, када погрешиш, исправно је и разумно да будеш сматран одговорним (Проповедник 12:1).
Онда, како треба да реагујеш кад си окривљен за нешто што си стварно урадио? Неки млади настоје да се понашају као да су били жртве неке велике неправде. Вичу и деру се како их њихови родитељи за све увек криве. Која је последица? Фрустрирани родитељи користе строже мере како би постигли свој циљ. Библија даје овај савет: „Безумни презиру мудрост и науку. Слушај сине, поучења оца свога, и наук мајке своје не напуштај“ (Пословице 1:7, 8). Кад схватиш своје погрешке и извршиш потребне промене, можеш учити из својих грешака (Јеврејима 12:11).
’Поверљив разговор‘ с родитељима
Ипак, потпуно је другачије кад си окривљен за ствари за које ниси крив или кад окривљавање не престаје. Разуме се да можеш осећати гнев и озлојеђеност. Могао би чак бити искушан да се рђаво понашаш, сматрајући да ћеш ионако бити окривљен (Проповедник 7:7). Међутим, понашање из ината штети свима. (Упореди с Јовом 36:18, NW.) Пословице 15:22 указују на бољи начин поступања у животу, говорећи: „Падају намере када нема збора [„поверљивог разговора“, NW].“ Да, један начин да промениш опхођење твојих родитеља према теби јесте да им кажеш како се осећаш.
Као прво, потражи оно што Библија назива „право време“ (Пословице 15:23, NW). Писац Клејтон Барбо предлаже: „Изабери време и место кад су главе хладне и кад се осећаш доста добро.“ Надаље, Библија упозорава: „Реч прека срдњу изазива“ (Пословице 15:1). Зато настој да будеш љубазан и пун поштовања кад се обраћаш, а не ратоборан. Избегавај да се наљутиш (Пословице 29:11). Уместо да нападаш своје родитеље (’Увек ме за све кривите!‘), настој да објасниш како се осећаш због њиховог непрестаног окривљавања (’Осећам се лоше кад сам окривљен за ствари за које нисам крив‘). (Упореди с Постањем 30:1, 2.)
Исто се може рећи и за прилике када су твоји родитељи љути због неког неспоразума. Једном су се родитељи младог Исуса узнемирили незнајући где је. Али Исус није цмиздрио нити се жалио. Смирено је разјаснио ситуацију (Лука 2:49). Зашто тада када си у недаћи не би покушао да се према својим родитељима опходиш као одрасла особа? Схвати да су узнемирени зато што се брину за тебе! Слушај с поштовањем (Пословице 4:1). Причекај да се слегне прашина пре него што изнесеш своју страну приче.
’Доказати какво је твоје дело‘
Међутим, зашто су неки родитељи склони да брзо донесу најпре погрешне закључке? Да будемо искрени, понекад млади дају родитељима разлога за сумњу. Пословице 20:11 кажу: „И дете делима својим показује хоће ли пут његов бити чист и прав.“ Какву си репутацију стекао код својих родитеља? Да ли твоја ’дела‘ показују да си „чист“ и озбиљан или немаран и неодговоран? Ако је ово друго случај, немој се изненадити ако они често брзо донесу погрешне закључке о теби. „Морао сам да будем поштен према себи“, признао је Рамон, младић који је раније споменут, о критицизму својих родитеља. „Понекад је ту и тамо било истине у њиховој сумњичавости.“
Ако је тако у твом случају, можда не постоји ништа што можеш да урадиш осим да пробаш да заборавиш своју прошлост. Тиме што изграђујеш образац понашања које је достојно поверења и одговорно, постепено можеш уверити родитеље да си извршио промене и да ти се може веровати.
Рамоново искуство илуструје то. Његови другови и породица добронамерно су му дали надимак одсутни професор због његове склоности да заборавља ствари. Да ли су ти твоји родитељи дали неки негативан епитет као што је „незрео“ или „неодговоран“? Као што писац Кетлин Макој запажа, родитељи можда мисле да такви епитети служе „да прецизно одреде шта је погрешно тако да тинејџер то може видети и променити“. У ствари, такви епитети често проузрокују дубоку озлојеђеност. Чак и тада, Рамон је схватио да је надимак постигао вредну ствар. „Мој ум је увек био фиксиран на једну ствар, те сам губио ствари као што су кључеви или домаћи задатак, и заборављао сам кућне послове“, признаје он.
Зато је Рамон почео да се мења. „Почео сам да учим о одговорностима и приоритетима“, присећа се. „Направио сам распоред и почео сам озбиљније да схватам лични библијски студиј. Научио сам да су Јехови мале ствари важне као и велике“ (Лука 16:10). Примењујући библијска начела, Рамон је на крају уклонио репутацију да је забораван. Зашто не би покушао исто? И ако ти епитет или надимак стварно смета, размотри то с родитељима. Можда ће видети ствари онако како их ти видиш.
Кад личи на повлађивање
Понекад изгледа као да иза окривљавања стоји повлађивање. Рамон се присећа: „Моја старија браћа или сестре касно би дошли кући и провукли би се. Ја дођем кући и надрљам због тога.“ Један човек из Гијане по имену Алберт, присећа се да је слично мислио кад је одрастао. Изгледало му је као да га је мајка дисциплиновала строже него његовог брата.
Међутим, није увек баш онако како изгледа. Родитељи старијој деци често дају већу слободу, не због повлађивања, већ једноставно зато што мисле да ће она одговорно поступати. Или можда постоје посебне околности које су укључене. Алберт признаје да је његов брат био поштеђен физичке дисциплине јер је био „мали и болешљив“. Да ли је за родитеље повлађивање начин да признају посебне потребе или ограничења које би неко дете могло имати?
Наравно, родитељи понекад стварно имају своје љубимце. (Упореди с Постањем 37:3.) Алберт каже о свом болешљивом брату: „Мама је имала посебну наклоност према њему.“ Срећом, хришћанска љубав се шири (2. Коринћанима 6:11-13). Тако, чак и ако твоји родитељи имају „посебну наклоност“ према једном од твоје браће или твојих сестара, то не значи да није преостало љубави за тебе. Стварно питање јесте: да ли се према теби опходе непоштено, окривљујући те јер су слепо наклоњени према твом брату или сестри? Ако изгледа да је то случај, свим силама настој да им кажеш како се осећаш. На миран, разуман начин, дај им конкретне примере тога како се осећаш онда када повлађују. Можда ће послушати.
Проблематичне породице
Мора се признати да није лако променити сваку ситуацију. Неким су родитељима понижавање и окривљавање укорењене навике. То нарочито може бити међу родитељима који имају емоционалне проблеме или се боре са зависношћу. Под таквим околностима, из покушаја да се ствари реше разговором може произаћи мало добра. Ако изгледа да је тако у твом случају, схвати да су проблеми твојих родитеља ван твоје контроле и да ће вероватно бити решени само уз помоћ некога са стране. Најбоље што можеш да радиш јесте да им одајеш прикладну част и поштовање и да настојиш избегавати беспотребне конфликте (Ефесцима 6:1, 2). Пословице 22:3 кажу: „Мудри види зло и уклања се.“b
У исто време, потражи подршку са стране. Разговарај са зрелом одраслом особом, можда с хришћанским старешином. Љубазна пажња такве особе могла би учинити пуно да би се неутралисао осећај да си увек ти крив. У исто време, ’приближи се Богу‘ (Јаков 4:8). Док те други можда непоштено окривљују, ’[Бог] се неће правдати [’неће наставити да проналази грешку‘, NW] без престанка нити ће се довека срдити... јер он зна за грађу нашу, памти да смо прах‘ (Псалам 103:9, 14). Сазнање да си драгоцен у Божјим очима може ти помоћи да поднесеш непоштено окривљавање.
[Фусноте]
a Види чланак „Млади питају... Зашто сам увек ја крив?“ који је изашао у нашем издању од 22. јула 1997.
b Види чланак „Млади питају... Како могу изаћи на крај с вербалним злостављањем?“ у нашем издању од 8. јуна 1989, (енгл.). Види такође серију „Од речи које боле до речи које лече“ у Пробудите се! од 22. октобра 1996.
[Слика на 21. страни]
Признавање погрешака помаже нам да учимо из својих грешака