6. поглавље

Дух који се враћа Богу

НИЈЕДАН искрени истраживач Библије не би уопште смео бити у сумњи да оно, што Библија означава ”душом“, није бесмртни део човека који након смрти тела постоји и даље као нешто, што је при свести. Ипак има особа, које и након што им се поднесу многи докази о томе, шта је у ствари душа, стављају даљње приговоре како би подупирали веровање да у човеку постоји нешто, што након смрти и даље живи.

Библијски ставак који се у ту сврху често наводи је Проповедник 12:7, а он гласи: ”И врати се прах у земљу како је био, а дух се врати Богу који га је дао.“ Веслејански; методистички теолог Адам Кларк пише у свом Commentary-u о том ставку следеће: ”На том месту мудар сасвим јасно разликује тело од душе: Тело није исто што и душа. Тело је материјално, душа није. Тело, које је материјално, враћа се опет у оно што је првобитно и било: прах; али се дух који није материјалан враћа Богу.“ Нешто слично говори се и у делу A Catholic Commentary of Holy Scripture: ”Душа се враћа к Богу.“ Према томе у овим се коментарима указује да су душе и дух идентични.

Ипак, занимљиво је установити да има католичких и протестантских научника који заступају сасвим друго схватање. Тако, на пример, читамо у ”Glossary of Biblical Theology Terms“, списку теолошких израза у католичкој Новој америчкој Библији (New American Bible издана од P. J. Kennedy и сина New York, 1970) Када се ‘дух‘ употребљава насупрот ”месу“, ... тиме није намеравано да се материјални део одели од неког нематеријалног дела човека... ‘Дух’ не значи душа.“ ”У том се преводу, у ставку Проповедника 12:7, не употребљава реч ”дух“ већ израз ”дах животни“. У протестантској Interpreter‘s Bible говори се о састављачу књиге ”Проповедник“: Кохелет не мисли да личностчовека и даље постоји.“ Дакле, долазимо до сасвим различитих закључака. Но, може ли се упркос томе сигурно знати шта је дух и у ком се смислу враћа Богу?

У Проповеднику 12:1-7, песничким су језиком описане последице старости и смрти. Тело се након смрти постепено распада и опет постаје део земаљског праха. ”Духа, се напротив, ”враћа Богу“. Смрт човека доводи се, дакле, у везу с враћањем духа к Богу, што указује да живот човека у одређеном смислу зависи од тог духа.

Хебрејска реч која је у Проповеднику 12:7 преведена са ”дах“ или ”дах животни“ гласи у изворном тексту “ruah“. Одговарајућа грчка реч је pneuma. Наш живот је, додуше, зависан од процеса дисања, али реч ”дах“ (како многи преводиоци често преводе речи ruah и pneuma) није увек подесно као синоним за реч ”дух“. Надаље се и друге хебрејске и грчке речи, наиме, neshamah (хебрејски) и pnoe (грчки) преводе са ”дах“. (види 1. Мојс. 2:7 и Д. ап. 17:25). Успркос томе, значајно је да преводиоци, који често уместо речи ”духа примењују реч ”дах“, показују тиме да се одговарајуће речи у изворном тексту односе на нешто, што нема никакву личност, али је неопходно потребно за опстанак живота.

ШТА ЈЕ ДУХ?

У Библији се изричито говори да је живот човека зависан од духа (ruah или pneuma). Читамо: Узмеш им (Јехова) дух (ruah) и у прах се враћају“. (Пс. 104:29) ”Јер као што је тело без духа мртво“. (Јак. 2:26) Према томе, дух је оно што оживљава тело.

Али та оживљујућа снага није само дисање. А зашто не? Јер живот остаје у ћелијама још кратко време након што је дисање престало. Зато каткада успеју покушаји оживљавања и пресађивања органа из једног човека у другог, но све то мора се веома брзо одвијати. Чим је животна снага ишчезла из ћелија тела, не користе више никакви напори у сврху одржања живота. Дахом читавог света не би се могло оживети ни једну једину ћелију. Гледајући тако, ”дух“ мора бити невидљива животна снага која делује у свакој живој ћелији људског тела.

Делује ли та снага само у човеку? Оно што у Библији читамо, може нам помоћи да у том погледу створимо правилне закључке. Библија извештава о уништењу људи и животиња у општем потопу: ”Све што имаше у носу дах (neshamah) животне снаге, (у хебрејском стоји за реч ”снага“ ruah, дух) све што беше на сухом помрије“. (1. Мојс. 7:22) У Проповеднику 3:19 налазимо о смрти сличну тврдњу: ”Јер шта бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она, тако гину и они, и сви имају исти дух (ruah), и човек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.“

Дакле, човек није, обзиром на дух који оживљује тело, ништа бољи од животиње. Човек и животиња имају исти невидљиви дух или исту животну снагу. Тај бисмо дух или животну снагу која делује у животињама и у човеку у неком погледу могли успоредити са током електрона или електричном струјом која снабдева неку машину или справу. Та невидљива електрична струја може, зависно од тога каква се машина или справа њоме снабдева, различито деловати. Тако штедњак може грејати, вентилатор произвести струјање ваздуха, компјутер решавати математичке проблеме, а телевизијски апарат може произвести гласове и приказивати слике и људе. Иста невидљива снага која може проузроковати репродукцију звука, може произвести топли ну или решавати бројчано замршене проблеме. Не, поседује ли електрична струја компликоване особине машина или справа, које су њом снабдевене или стављене у погон?

Тако и човек и животиње имају ”само један дух“, само једну делујућу снагу. Дух или животна снага, која омогућује човеку одржавати у равнотежи његове животне функције, не разликује се ни у чему од духа који омогућује животињама одржавати у равнотежи њихове животне функције. Тај дух не чува обележје ћелија мртвог тела. Тако на пример, тај дух не задржава у себи информације сачуване у ћелијама мозга, а нити наставља сам независно од тих ћелија, процес размишљања. О човеку читамо у Библији: ”Изиђе из њега дух (ruah), и врати се у земљу своју; тај дан пропадну све помисли његове“. (Пс. 146:4)

Будући да је то тако, не може повратак ruaha или духа натраг Богу значити једноставно наставак егзистенције, повезано са свешћу. Дух не наставља процес људских мисли. Он је само животна снага за коју не постоји никаква даљња егзистенција, независно од тела, а повезана свешћу.

КАКО СЕ ДУХ ВРАЋА БОГУ?

Како се та снага или тај дух, који је невидљив враћа Богу? Долази ли он у дословну Божју присутност на небо?

У Библији се реч ”вратити се“ не употребљава увек у значењу неког дословног кретања с једног места на друго. Тако је, на пример, било речено неверним Израелцима: ”Вратите се к мени, и ја ћу се вратити к вама, вели Јехова над војскама“. (Мал. 3:7) То очигледно није значило, да би Израелци морали напустити Земљу и упутити се у присутност Божју. Такође то није значило нити да би Бог напустио небо и становао мећу Израелцима овде на Земљи. Израз, да се Израелци требају ”вратити“ к Јехови, значио је да одступе од свог злог пута и поново живе сагласно са Божјим праведним путевима. Речи ”и ја ћу се вратити к вама“ значе, да ће Јехова опет поклонити своју пажњу на добротворан начин свом народу. У оба се случаја тај ”повратак“ односио на став, а не на неко дословно кретање са једног географског места на друго.

То бисмо могли овако приказати: Неко предузеће или власништво прелази из руке једнога у посед другоме. Тако може, на пример, у некој земљи железница прећи из руку приватних поседника у државно власништво. Код преноса предузећа у државни посед могу сва железничка уређења, чак и сви документи, остати онде где јесу. Једино се мења ауторитета.

Исто је тако и са духом или животном снагом. Кад човек умре, не треба се дух, да би се ”вратио натраг Богу“, дословно са Земље упутити у небеска пространства. Но, сада се дар — живети као разумом обдарено створење, дар, који је умрли некада поседовао — враћа натраг Богу. Оно, што је потребно да би особа оживела, наиме, дух или животна снага, је у Божјим рукама. (Пс. 31:5; Лука 23:46)

Ситуација је слична као и код неког оптуженог који каже судији: ”Мој живот је у вашој руци.“ Он тиме мисли да је од судије зависно како ће његов живот надаље тећи, јер оптужени не може о томе сам одлучивати. То није у његовој моћи.

Слично је и са умрлим. Он нема над својим духом или животном снагом никакве моћи. Може се рећи, да се она ”вратила Богу“, јер од Бога зависи. да ли ће дотични касније поново живети. Бог ће одлучити о томе, хоће ли умрлом поново дати дух или животну снагу.

Искључује ли то, нужно сваку могућност за живот након смрти? Не требамо ли можда још нешто одвагнути?

КАКО ЈЕ СА ПОНОВНИМ РОЂЕЊЕМ ИЛИ ПОНОВНИМ УТЕЛОВЉЕЊЕМ?

Милиони људи, који заступају потпуно различита — ”хришћанска“ и нехришћанска — верска гледишта, уверени су, да су људи пре свог садашњег живота већ једном живели и да ће након своје смрти опет даље живети. Иако се њихове претпоставке међусобно јако разликују, ипак сви они верују да се један део човека поново рађа у неком другом створењу или да улази у неко ново тело.

У књизи A Manual of Buddism каже се у корист веровања у поновно рођење између осталог следеће: ”Често имамо значајне доживљаје који се могу протумачити само поновним рођењем. Колико се пута сусрећемо са особама које су нам потпуно стране, а ипак имамо одређени осећај, да их познајемо! Често дођемо негде први пут, а ипак осећамо да познајемо ту околину!“

Да ли се и теби већ нешто такво догодило? Јеси ли већ имао осећај, када си некога први пут видео, да си мислио да га од негде познајеш? Како можемо протумачити такво искуство?

Постоје многе сличности међу људима. Можда си се — након што си мало размислио — сетио, да је дотична особа у неким својим својствима и изгледу слична неком од твојих пријатеља или познатих.

Можда си становао у неком граду или си га видео на сликама. Посетиш ли тада неки други град, могу ти упасти у очи неке сличности, тако да имаш осећај као да ти околина није уопште страна или непозната.

Није ли, дакле, разумно закључити да тај осећај познавања особа и места које први пут видимо не долази отуда што смо ми већ једном живели, већ га треба свести на искуства која смо стекли у нашем садашњем животу? Ако би сви људи већ више пута живели, зар не би требали сви бити тога свесни? Зашто милиони људи немају ни најмањи осећај да су већ једном живели, нити на то уопште мисле? Како може, осим тога, нека особа избећи грешке које је починила у свом пређашњем животу, кад се тога уопште не може сетити? Шта би користили такви пређашњи животи?

Овај или онај могао би то објашњавати тиме, да би живот био прави терет, кад би се људи сећали појединости из ранијих живота. Mohandas K. Gandhi изрекао је ту мисао овако: ”Само доброти природе требамо приписати да се не сећамо прошлих рођења. Шта би користило сећати се појединости безбројних рођења која смо доживели? Живот би био прави терет, кад бисмо се толико тога сећали! Мудар човек намерно заборавља много тога. Тако, на пример, правник заборавља појединости неког случаја, чим га је решио.“ То је занимљиво објашњење. Но, да ли је непобитно?

Ми се не можемо присетити свега, што смо доживели, али сигурно нисмо баш ни све заборавили. Неки правник може заборавити тачне појединости одређених случајева, али искуство, које је стекао обрађивањем тих случајева, постаје саставни део његовог знања. За њега би било лоше, кад би све заборавио. Морамо се даље питати: Шта проузрокују веће потешкоће, зар слабо или добро сећање? Није ли старац, који има добро сећање, те стога може добро користити своје знање и искуство, у много бољем положају од старца који је тако рећи све заборавио?

Зар би се могло стварно говорити о ”доброти“, када би се морало поново учити све што се научило у прошлом животу? Да ли би ти сматрао ”добротом природе“ када би увек, након некако десет година, заборавио све што си знао и тада морао изнова започети учити језик, поново сакупљати зна ње и искуства, само зато да би то тада поново изгубио из сећања? Не би ли то било разочаравајуће? Не би ли то био и страховити губитак? Чему тада сматрати да се то догађа сваких седамдесет или осамдесет година? Можеш ли уопште представити, да би један љубазан Бог учинио такво поновно рођење саставним делом своје намере са човечанством?

Многи присташе науке о поновном рођењу верују да се особе, које су проводиле лош живот, рађају поново у некој нижој класи, или као буба, птица или сисавац. Али зашто имамо управо сада када злочини и насиља беспримерно расту, такав пораст људи, такву експлозију становништва? Надаље, зашто припадници најниже класе показују изванредне резултате, ако им се пружи могућност наобразбе? Тако је, на пример, часопис New York Times у свом издању од 26. октобра 1973. известио да је нека шеснаестогодишња девојчица, која при пада нижој класи, најинтелигентнија у школи Калипашиму (Индија). Она је обдаренија него једна девојчица која припада највишој класи, класи Брахманаца. Како се то може протумачити? Зар не да наука о поновном рођењу или поновном утеловљена не може задовољавајуће објаснити те ствари?

Надаље, размислимо и о томе каквим је плодовима уродила та наука? Нису ли тиме многи људи били присиљени живети недостојним животом, јер су морали радити понижавајуће послове под лошим условима и једва су имали могућности да било каквом наобразбом побољшају свој удес?

НАУЧАВА ЛИ БИБЛИЈА ПОНОВНО РОЂЕЊЕ

Можда неке особе указују да логични закључци не искључују безусловно могућност поновног рођења. На споменуте аргументе могли би одговорити: ”Чак се и у Библији научава поновно рођење. То је само једна од многих ствари које људи не могу потпуно протумачити.“

Будући да присташе науке о поновном рођењу увлаче у разговор Библију, желели бисмо осмотрити шта се у њој говори. Који се библијски ставци наводе да би се доказало науку о поновном рођењу? Књига What is Buddhism? одговара нам овако: ”Желимо упозорити хришћанског читаоца да се у окрњеним фрагментима Христове науке, који још постоје, може јасно распознати наука о поновном рођењу, а најраспрострањеније су приче о томе, да је Исус поново ускрснули Јован Крститељ, Јеремија или Илија. (Мат. 16:13-16) Чак је и Ирод очигледно мислио, да је Исус тај од мртвих ускрснули Јован Крститељ.

Шта се може рећи за те аргументе? Да ли је Исус Христ сам тврдио, да је он Јован Крститељ, Јеремија или Илија? Не, ге су тврдње поставиле особе које уопште нису веровале да је Исус био обећани Месија или Христ. Исус није могао ни у ком случају бити Јован Крститељ, јер га је — кад му је било отприлике тридесет година, крстио Јован који је био старији од њега. (Мат. 3:13-17; Лука 3:21-23) Краљ Ирод је изразио неразумно гледиште да је Исус тај, од мртвих ускрснули Јован Крститељ, јер је дао погубити Јована и због тога га је мучио осећај тешке кривице.

Али, зар не постоје директне Исусове изјаве, које се сматрају ослонцем за веру у поновно рођење или поновно утеловљење? Да, једна таква изјава постоји. Једном је приликом Исус Христ довео Јована Крститеља у везу са јеврејским пророком Илијом, који је живео у старо доба. Рекао је: ”Али вам кажем да је Илија већ дошао, и не познаше га, него учинише с њим што хтедоше... Тада разумеше ученици да им говори за Јована Крститеља“. (Мат. 17:12, 13) Да ли је Исус речима ”да је Илија већ дошао“ мислио да је Јован Крститељ био поново рођени Илија?

На ово питање потребно је одговорити на темељу онога, шта о тој ствари говори Библија као целина. Оно време, док је Исус деловао на Земљи, многи су Јевреји мислили да ће се Илија дословно вратити. Малахијино је пророчанство такође указивало на време, кад ће Јехова Бог послати пророка Илију. (Малахија 4:5) Но, сам Јован Крститељ није се сматрао Илијом у особи, или поновним утеловљењем тог хебрејског пророка. Једном су га приликом питали неки Јевреји: ”Јеси ли ти Илија?“, на шта им је Јован Крститељ одговорио: ”Нисам“. (Јов. 1:21) Ипак је било унапред проречено, да ће Јован ”Илијиним духом и силом“ припремити пут пред Помазаником. (Лука 1:17) Исус је, према томе, када је Јована крститеља довео у везу са Илијом, рекао само да се то пророчанство испунило на Јовану, који је учинио исто такво дело као пророк Илија у старо доба.

Ставак у Римљанима 9:11-13 је даљњи библијски ставак који наводи особе, које верују у поновно утеловљење. Он гласи: ”Јер још док се деца Исав и Јаков не бијаху родила, ни учинила добра ни зла, да остане Божја наредба по избору, не за дела, него онога ради који позива, рече јој (Ревеки) се: већи ће служити мањему, као што стоји написано: Јаков ми омиље, а па Исава омрзох“, тако, како је написано у (Малахији 1:2, 3): ”Јакова љубих. а на Исава мрзих“. Не показује ли тај ставак да је Бог учинио свој избор на темељу онога, што су Исав и Јаков учинили у својим ранијим животима, пре него их је Ревека родила?

Зашто не бисмо још једном прочитали ставак? Осмотримо, у њему се изричито каже, да је Бог учинио свој избор пре, него што су обојица учинила било добро или зло. Дакле, Бог није учинио избор на основу њихових дела у неком ранијем животу.

На шта се Бог ослонио приликом овог избора, који је учинио пре него што су се та два дечака родила? Из Библије произлази да Бог може видети ембрио и зато још пре рођења наследне карактерне црте детета. (Пс. 139:16) Будући, да се Бог послужио својим предзнањем, знао је како ће се та двојица владати, какву ће имати нарав и какву личност. Зато је и могао изабрати онога, који би био подеснији за тај нарочити благослов. Живот њих двојице је потврдио, колико је Бог мудро изабрао. Јаков се занимао за духовне ствари и веровао је Божјим обећањима, док је Исав, напротив, тежио за материјалним стварима и није показивао никакво цењење за духовне свете ствари. (Јевр. 11:21; 12:16, 17)

Исто се тако и речи, које је апостол Павле навео из Малахије, наиме, да је Бог ”љубио Јакова“ а ”омрзнуо на Исава“, односе на то, како је Јехова просудио ту двојицу на темељу њихових наследних карактерних црта. Малахија је те речи забележио много векова након Јаковљеве и Исавове смрти, и оне потврђују, шта је Бог објаснио о тим дечацима пре њиховог рођења.

Да би подупрле науку о поновном утеловљењу, наводе неке особе још једно питање, које су поставили Исусови ученици. Они су у случају рођеног слепца питали: ”Ко сагреши, или овај или родитељи његови, те се роди слеп?“ (Јован 9:2) Не показују ли те речи да је тај човек већ једном живео?

НЕ! Исус Христ није потврдио нагађања да је тај човек сагрешио пре него што се као дете развијао у телу своје мајке и тада се родио. Исус је рекао: ”Ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему“. (Јов. 9:3) То значи, да су људске несавршености и болести као на пример слепоћа тог човека, пружиле прилику да се објаве дела Божја у виду чудесног лечења. Да се није нико родио слеп, не би људи сазнали да Бог може излечити рођеног слепца тако да прогледа. Јехова Бог је допустио да настане грешно човечанство, а људске несавршености и болести дале су му прилику да покаже, шта све може за њих учинити.

Неке особе могу веровати да одређени библијски ставци подупиру веровање у поновно рођење. Али, истражимо ли их поближе, утврђујемо да то није тако. Нигде у Библији не говори се било шта о неком поновном рођењу или о сељењу душе, о неком духу или нечем другом, што би након смрти тела даље живело. Има особа које су покушавале читајући Свето писмо пронаћи у њему мисао о поновном рођењу или утеловљењу. То, међутим није библијска наука.

Библија јасно показује, да не постоји никаква даљња егзистенција, која би била повезана свешћу, а одржавана посредством неке душе или духа, која би приликом смрти напустила тело и даље живела. Када је Бог осудио првог човека на смрт због његове непослушности, није му ставио у изглед поновно рођење или поновно утеловљење. Адаму је било речено: ”Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити“. (1. Мојс. 3:19) Човек се, дакле, треба вратити у беживотни земаљски прах.

Значи ли то, да је садашњим животом све свршено? Или, постоји ли могућност за будући живот, који се може постићи на неки други начин? Захтева ли то да живи помажу мртвима, или живи не могу уопште ништа учинити за мртве?

[Слика на 44. страни]

Дух треба упоредити електричном струјом, која делује на најразноврсније апарате да раде, али никада не прима особине тих апарата.