Четврто поглавље

Колико сте јединствени!

ПРЕ започињања својих активности сваког јутра, да ли баците поглед на огледало да бисте проверили како изгледате? Можда немате времена да у том тренутку пуно размишљате. Али узмите сада времена да се дивите свему ономе што је укључено у тај једноставни летимични поглед.

Очи вам омогућавају да свој лик видите у боји, иако та способност није од пресудне важности за живот. Положај ваших ушију пружа вам способност стерео слушања; тако сте у стању да одредите положај извора звука, на пример глас вољене особе. Можда то узимамо здраво за готово, али ипак, једна књига за експерте на пољу акустике коментарише: „Колико год дубоко разматрали човеков слушни систем, тешко је побећи од закључка да његове замршене функције и склопови указују на неку корисну помоћ приликом његовог осмишљавања.“

Ваш нос такође одражава изванредно планирање. Кроз њега удишете ваздух, који вас одржава на животу. Такође, он поседује милионе рецептора, који вам омогућавају да разликујете око 10 000 нијанси мириса. Док уживате у оброку, још једно чуло ступа на сцену. Хиљаде папила за укус говоре вам о укусу хране. Други рецептори на језику помажу вам да осетите да ли су вам зуби чисти.

Да, ви имате пет чула — чуло вида, слуха, мириса, укуса и додира. Истина, неке животиње имају оштрији вид ноћу, осетљивије чуло мириса, или оштрији слух, али комбинација ових чула код човека без сумње му омогућава да на толико подручја буде без премца.

Међутим, осмотримо зашто можемо имати користи од ових дарова и способности. Сви они зависе од једног органа од кило и по унутар наше главе — нашег мозга. Животиње исто имају мозак. Ипак, људски мозак је прича за себе, и чини нас неодрециво јединственима. Како то? И како је та јединственост повезана с нашом заинтересованошћу да имамо један смисаон, трајан живот?

Ваш чудесни мозак

Годинама већ, људски мозак се упоређује с компјутером, а недавна открића показују да таква поређења нису одговарајућа. „Како да човек схвати функционисање једног органа с приближно 50 милијарди неурона с милион милијарди синапси (веза), и са свеукупном брзином окидања од могуће 10 милиона милијарди пута у секунди?“ запитао је др Ричард М. Рестак. Какав је био његов одговор? „Перформансе чак најновијих неуралних компјутерских мрежа... поседују десетохиљадити део менталних способности кућне муве.“ Помислите, онда, колико компјутер није дорастао људском мозгу, који је тако знатно супериорнији.

Који компјутер који је човек конструисао може поправљати сам себе, преиначавати свој програм, или усавршавати се током година? Када један компјутерски систем треба прилагодити, програмер мора исписати и унети нове кодиране инструкције. Наш мозак тај посао ради аутоматски, како у раним годинама живота, тако и у старости. Уопште не бисте претеривали кад бисте рекли да су најнапреднији компјутери врло примитивни у поређењу с мозгом. Научници га називају „најкомпликованијом познатом структуром“ и „најкомплекснијом ствари у свемиру“. Осмотрите нека открића која су многе навела да закључе како је људски мозак продукт једног брижног Створитеља.

Користи га ил‘ изгуби

Корисни изуми као што су аутомобили и млазни авиони у основи су ограничени непроменљивим механизмима и електричним системима које људи смишљају и уграђују. Насупрот томе, наш мозак је, у најмању руку, један веома прилагодљив биолошки механизам односно систем. Он се може непрестано мењати у складу с тим како се употребљава — или злоупотребљава. Изгледа да су за развој нашег мозга током животног века одговорна два главна чиниоца — шта дозвољавамо да улази у њега путем наших чула и о чему изабирамо да размишљамо.

Иако наследни чиниоци могу имати извесног утицаја на менталну способност, савремена истраживања показују да наш мозак нису непроменљиво одредили гени у време зачећа. „Нико није претпостављао да је мозак толико променљив као што то наука сада зна“, пише добитник Пулицерове награде, писац Роналд Котулак. Након што је интервјуисао више од 300 истраживача, дошао је до закључка: „Мозак није статичан орган; он је једна непрестано променљива маса ћелијских веза на које велики утицај има искуство“ (Inside the Brain).

Ипак, наша искуства нису једино средство за обликовање нашег мозга. На њега такође утиче и наше размишљање. Научници установљавају да мозак код људи који остају ментално активни има и до 40 посто више веза (синапси) између нервних ћелија (неурона) него мозак ментално лењих. Неуролози закључују: морате га користити или ћете га изгубити. Ипак, како је са старијима? Изгледа да, како особа стари, постоји известан губитак ћелија мозга, и поодмакле године могу довести до губитка памћења. Међутим, тај губитак је далеко мањи него што се некад веровало. Извештај о људском мозгу у публикацији National Geographic изнео је: „Старији људи... задржавају способност да стварају нове везе и да очувају старе путем менталне активности.“

Недавна открића о прилагодљивости мозга у складу су са саветом из Библије. Ова књига мудрости снажно подстиче читаоце да се ’преобразе обновљењем ума‘, то јест да постану ’обновљени‘ путем ’познања‘ које су умом усвојили (Римљанима 12:2; Колошанима 3:10). Јеховини сведоци то виде кад људи проучавају Библију и примењују њен савет. На хиљаде људи — из целог спектра социјалних и образовних средина — учинило је то. Те особе остају себи својствени појединци, али су постале срећније и уравнотеженије, и имају, како се писац из првог века изразио, „здраве мисли“ (Дела апостолска 26:24, 25, NW). Побољшања попут ових у великој мери јесу резултат тога што особа добро користи део мождане коре смештен у предњем делу главе.

Ваш чеони режањ

Већина неурона у површинском слоју мозга, можданој кори, није директно повезана с мишићима и сензорним органима. Узмите на пример, милијарде неурона који сачињавају чеони режањ. (Видите цртеж на 56. страни.) Скенирање мозга показује да чеони режањ постаје активан када размишљате о некој речи или кад се присећате нечега. Предњи део мозга игра посебну улогу у томе да вас чини оним што ви јесте.

„Предњи режањ... има највише удела у разрађивању мисли, у интелигенцији, мотивацији и карактеру. Он повезује искуства која су неопходна за стварање апстрактних идеја, за просуђивање, устрајност, планирање, бригу за друге и свест... Разрада мисли која се одвија у овом подручју јесте оно што људска бића чини различитима од других животиња“ (Human Anatomy and Physiology од Мариба). Доказ о овој разлици неоспорно видимо у ономе што људи постижу на пољима математике, филозофије и права, која првенствено укључују предњи режањ.

Зашто људи имају велики, прилагодљиви предњи режањ, који доприноси вишим менталним функцијама, док је код животиња ово подручје закржљало или уопште и не постоји? Контраст је толико велики да биолози који тврде да смо еволуирали причају о „мистериозној експлозији у погледу величине мозга“. Професор биологије, Ричард Ф. Томпсон, запажајући необично проширење наше мождане коре, признаје: „До сада, немамо неко јасно разумевање зашто се то десило.“ Да ли би разлог могао бити тај да је човек био створен с таквом ненадмашном способношћу мозга?

Ненадмашне способности комуницирања

И други делови мозга доприносе нашој јединствености. Иза нашег предњег режња постоји једна трака која се протеже дуж главе — моторни кортекс. Он садржи милијарде неурона који су повезани с нашим мишићима. И он има карактеристике које нас чине далеко другачијима од мајмуна или других животиња. Примарни моторни кортекс нам пружа „(1) изузетну способност да користимо руке, прсте и палац да бисмо обавили мануелне задатке који захтевају велику спретност, и (2) употребу уста, усана, језика и фацијалних мишића за говор“ (Textbook of Medical Physiology од Гајтона).

Осмотримо накратко како моторни кортекс утиче на вашу способност говора. Више од половине овог кортекса контролише органе за комуникацију. То олакшава да се разумеју те ненадмашне комуникационе способности човека. Иако наше руке имају извесну улогу у комуникацији (у писању, уобичајеним гестовима, или знаковном језику), уста обично заузимају главно место. Људски говор — од бебине прве речи до гласа одрасле особе — неоспорно је једно чудо. Приближно 100 мишића језика, усана, вилице, грла и груди међусобно сарађују да би произвели безброј гласова. Запазите следећи контраст: једна мождана ћелија може управљати са 2 000 влакана мишића листа једног атлетичара, али мождане ћелије за гркљан могу се усредсредити само на 2 или 3 мишићна влакна. Зар то не наводи на помисао да је наш мозак посебно опремљен за комуникацију?

Сваки кратак израз који изустите захтева специфичан шаблон мишићних покрета. Значење једног јединог израза може се мењати у зависности од степена покрета и темпирања многобројних мишића до у делиће секунде. „Кад говоримо нормалном брзином“, објашњава стручњак за говор др Вилијам Х. Перкинс, „ми изговарамо око 14 гласова у секунди. То је двоструко брже него што можемо да контролишемо свој језик, усне, вилицу, или било који други део нашег говорног механизма кад их покрећемо одвојено. Али спојите их заједно ради говора и они функционишу као прсти професионалног дактилографа и концертног пијанисте. Њихови покрети се преклапају у симфонији савршеног усклађивања.“

Стварна информација потребна да се постави једноставно питање „Како си?“ смештена је у једном делу чеоног режња мозга званом Брокин центар који неки сматрају говорним центром. Нобеловац, неуролог сер Џон Еклес, написао је: „Код мајмуна̂, не постоји подручје које би... одговарало говорном Брокином центру.“ Чак и ако би се нашла нека слична подручја код животиња, стоји чињеница да научници не могу научити мајмуне да произведу више од само неколико основних гласова говора. Ви, међутим, можете произвести сложени језик. Да бисте то учинили, ви речи склапате у складу с граматиком вашег језика. Брокин центар вам помаже да то урадите, како у говору тако и у писању.

Наравно, ово чудо говора не можете извести ако не знате барем један језик и ако не разумете шта речи значе. Ово укључује још један део вашег мозга, познат као Верникеов центар. Овде, милијарде неурона разабирају значење изговорених или написаних речи. Верникеов центар вам помаже да схватите смисао реченица и разумете оно што чујете или читате; на тај начин ви сазнајете информације и можете разумно реаговати.

И то није све што се тиче течног говора. Да илуструјемо: изговорено „ћао“ може пренети брдо значења. Тон вашег гласа показује да ли сте срећни, узбуђени, да ли вам је досадно или сте у журби, да ли сте насекирани, тужни или уплашени, и може чак открити степене тих емоционалних стања. Још једно подручје вашег мозга обезбеђује информације за тај емоционални део говора. Дакле, кад комуницирате, различити делови вашег мозга ступају у акцију.

Шимпанзе су поучили извесном ограниченом знаковном језику, али њихово коришћење овог језика ограничено је на једноставно тражење хране или других основних потрепштина. Др Дејвид Премак, радећи на поучавању шимпанзи једноставној невербалној комуникацији, закључио је: „Људски језик посрамљује еволуциону теорију јер је далеко далеко моћнији него што би то човек могао објаснити.“

Можда размишљамо: ’Зашто људи поседују ову чудесну способност да преносе другима мисли и осећања, да питају и одговарају?‘ The Encyclopedia of Language and Linguistics наводи да је „[људски] говор нарочит“ и признаје да „потрага за раним наговештајима у животињској комуникацији не помаже пуно у премошћавању огромног понора који раздваја језик и говор од не-људског понашања“. Професор Лудвиг Келер сажето се изразио о тој разлици: „Људски говор је тајна; то је божански дар, чудо.“

Каква само разлика постоји између употребе знакова једног мајмуна и сложене језичке способности деце! Сер Џон Еклес указао је на оно што је већина од нас такође приметила, на способност „коју испољавају чак трогодишња деца с бујицом питања у жељи да разумеју свој свет“. Он је додао: „Насупрот томе, мајмуни не постављају питања.“ Да, само људи формулишу питања, укључујући и питања о смислу живота.

Памћење и даљње ствари!

Кад баците летимичан поглед на огледало, можда помислите како сте изгледали кад сте били млађи, и чак упоређујете то с тим како бисте могли изгледати у наредним годинама или како ћете изгледати након што се нашминкате. Ове мисли могу доћи скоро несвесно, а ипак, дешава се нешто веома посебно, нешто што ниједна животиња не може искусити.

За разлику од животиња, које углавном живе и делују у складу с тренутним потребама, људи могу размишљати о прошлости и планирати будућност. Кључна ствар за то јесте скоро безгранична способност нашег мозга да памти. Истина, животиње поседују извесно памћење, те стога могу пронаћи пут до своје куће или присетити се где би се могла налазити храна. Људско памћење је далеко величанственије. Један научник процењује да наш мозак може држати информације које би „испуниле око 20 милиона књига, колико има у највећим библиотекама света“. Неки неуролози процењују да током просечног животног века особа искористи само стоти део од 1 процента (0,001) потенцијалног капацитета свог мозга. Слободно се можете питати: ’Зашто поседујемо мозак с толиким капацитетом, а у нормалном животном веку једва делић тога искористимо?‘

Наш мозак није ни само неко огромно место за похрањивање информација, као неки суперкомпјутер. Професори биологије Роберт Орнстејн и Ричард Ф. Томпсон написали су: „Способност човековог ума да учи — да складишти информације и да их се присећа — јесте најзначајнији феномен у биолошком свемиру. Све што нас чини људима — језик, мисао, знање, култура — резултат је ове изванредне способности.“

Штавише, ви имате свестан ум. Ова изјава можда звучи као нешто што се подразумева, али она сажима једну ствар која вас беспоговорно чини изузетнима. Ум описују као „неухватљиви ентитет у ком станују интелигенција, доношење одлука, моћ опажања, свесност и свест о својем ја“. Као што се потоци, речице и реке уливају у море, тако успомене, мисли, слике, звуци и осећања непрестано теку у наш ум или кроз њега. Свест, каже једна дефиниција, јесте „опажање онога што пролази кроз сопствени ум“.

Савремени истраживачи су начинили крупне кораке што се тиче разумевања физичког састава мозга и неких електрохемијских процеса који се у њему дешавају. Такође они могу објаснити шему електричних веза и функционисање најновијег компјутера. Међутим, постоји велика разлика између мозга и компјутера. Захваљујући свом мозгу ви имате свест и свесни сте својег ја, али компјутер то сигурно није. Због чега постоји та разлика?

Искрено речено, како и зашто свесност настаје у физичким процесима унутар нашег мозга јесте једна мистерија. „Не видим како би било која наука то могла објаснити“, коментарисао је један неуробиолог. Такође, професор Џејмс Трефил је приметио: „Шта прецизно значи да је људско биће свесно... јесте једино велико питање у наукама које једноставно не знамо ни како да поставимо.“ Један разлог је тај што научници користе мозак у покушају да схвате мозак. А само проучавање физиологије мозга можда није довољно. Свест је „једна од најзакучастијих мистерија постојања“, приметио је др Дејвид Чалмерс, „али само знање о мозгу неће довести [научнике] до решења“.

Упркос свему, свако од нас поседује свест. На пример, наше живе успомене на прошле догађаје нису само пуке ускладиштене чињенице, попут компјутерских битова информација. Ми можемо размишљати о својим искуствима, извлачити поуке из њих и користити их за планирање наше будућности. Ми смо у стању да разматрамо неколико сценарија будућности и да проценимо могуће последице сваког. Имамо способност да анализирамо, стварамо, дивимо се и волимо. Можемо уживати у пријатним разговорима о прошлости, садашњости и будућности. Поседујемо етичке вредности о понашању и можемо их користити приликом доношења одлука које могу, а и не морају бити од непосредне користи. Привучени смо лепоти присутној у уметности и моралним принципима. У свом уму ми можемо обликовати и пречишћавати наше идеје и претпостављати како ће други реаговати ако их спроведемо у дело.

Овакви чиниоци стварају свесност која људе одваја од других животних облика на земљи. Пас, мачка или птица гледају у огледало и реагују као да су видели још једног припадника своје врсте. Али кад ви погледате у огледало, ви сте свесни себе као бића са управо поменутим способностима. Можете промислити о дилемама, рецимо: ’Зашто неке корњаче живе по 150 година, неко дрвеће и преко 1 000 година, а интелигентни човек доспева у новине ако догура до 100?‘ Др Ричард Рестак каже: „Људски мозак, и једино људски мозак има способност да се издвоји, преиспита сопствено функционисање и тако се у извесном степену издигне изнад граница уобичајеног. Стварно, наша способност да се репрограмирамо и да се прилагођавамо у свом свету јесте оно што нас разликује од свих осталих створења на свету.“

Човекова свесност збуњује неке. Књига Life Ascending, иако даје предност пуком биолошком објашњењу, признаје: „Када се запитамо како је процес [еволуције] који наликује игри на срећу, са ужасним казнама за губитнике, могао произвести особине као што су љубав према лепоти и истини, саосећање, слобода, и изнад свега, способност ширења човековог духа, збуњени смо. Што више размишљамо о нашем духовном богатству, то се наше чуђење више продубљује.“ Жива истина. Према томе, наше посматрање људске јединствености можемо заокружити с неколико доказа о нашој свесности који показују зашто су многи уверени да један интелигентни Конструктор, Створитељ, који брине о нама, мора постојати.

Уметност и лепота

„Зашто се људи тако страствено баве уметношћу?“ запитао је професор Мајкл Лејтон у делу Symmetry, Causality, Mind. Како је истакао, неки могу казати да ментална активност обухваћена рецимо математиком доноси очигледне користи људима; али зашто уметност? Лејтон је илустровао своју мисао рекавши да људи преваљују огромне раздаљине да би били на уметничким изложбама и концертима. Које је унутрашње осећање ту укључено? Исто тако, људи широм света на зидове свога дома или канцеларије каче привлачне репродукције или слике. Или, узмите музику као пример. Већина људи воли да у колима или код куће слуша неки стил музике. Зашто? Сигурно не због тога што је музика некада допринела преживљавању најспособнијих. Лејтон каже: „Уметност је можда најнеобјашњивији феномен код људске врсте.“

Па ипак, сви ми знамо да је уживање у уметности и лепоти саставни део онога што нас наводи да осећамо да смо „људи“. Животиња може седети на неком брдашцу и посматрати обојено небо, али да ли је она привучена тој лепоти као таквој? Ми посматрамо планинску речицу како светлуца на сунцу, зуримо у дивну разноликост тропске кишне шуме, гутамо очима плажу оивичену палмама, или смо очарани звездама распршеним по црном сомотном небу. Често осетимо страхопоштовање, зар не? Лепота овакве врсте разгаљује наше срце, и ми се пријатно осећамо. Зашто?

Зашто имамо ту урођену жудњу за стварима које, у суштини, материјално врло мало доприносе нашем преживљавању? Одакле потичу наше естетске вредности? Ако у разматрање не укључимо Творца који је уградио ове вредности у човека приликом стварања, на ова питања неће бити задовољавајућих одговора. То је тако и кад се ради о лепоти моралних принципа.

Моралне вредности

Многи се слажу да су добра дела највиши вид лепоте. На пример, бити лојалан начелима иако суочен с прогонством, поступати несебично да би другоме била олакшана патња, и опростити некоме ко нас је повредио јесу поступци који апелују на морално осећање умних људи посвуда. То је она врста лепоте која је поменута у старој библијској пословици: „Човеков увид несумњиво успорава његов гнев, и за њега је лепо да пређе преко преступа“ Или, како једна друга пословица каже: „Што човека милим чини то је његова доброта“ (Пословице 19:11, 22, NW).

Сви знамо да неки људи, и чак групе људи, игноришу или намерно газе високе моралне принципе, али већина то не чини. Из ког извора су потекле те моралне вредности које се могу наћи практично на свим подручјима и у свим раздобљима? Уколико не постоји Извор моралности, ако нема Створитеља, да ли је исправно и неисправно потекло једноставно од људи, људског друштва? Осмотрите један пример: већина људи и група сматрају да је убиство нешто погрешно. Али, човек би се могао питати: ’Погрешно у поређењу с чим?‘ Очигледно, известан осећај за морал који лежи у основи целог људског друштва постоји, и он је уткан у законе многих држава. Шта је извор овог стандарда за морал? Да ли би то могао бити један интелигентни Створитељ који поседује моралне вредности и који је у човека уградио савест, то јест способност етичког осећања? (Упоредите с Римљанима 2:14, 15.)

Ви можете размишљати о будућности и планирати је

Још једна фасета човекове свесности јесте наша способност да разматрамо будућност. Професор Ричард Докинс, упитан да ли људи имају карактеристике које их разликују од животиња, рекао је да човек заиста поседује јединствене особине. Након што је поменуо „способност да унапред планира помоћу свесног, замишљеног предвиђања“, Докинс је додао: „Краткорочна корист је у еволуцији увек била једина ствар која се рачуна; дугорочна корист никада се не рачуна као битан фактор. Никада није било могуће да нешто еволуира упркос томе што је лоше за непосредно краткорочно добро особе. Први пут у историји, могуће је барем за неке људе рећи: ’Заборави на чињеницу да у кратком року можеш остварити профит тиме што ћеш посећи ову шуму; шта је с дугорочном коришћу?‘ Мислим да је то истински ново и јединствено.“

Други истраживачи потврђују да је људска способност свесног, дугорочног планирања без премца. Неуролог Вилијам Х. Калвин опажа: „Осим хормонима покренутим припремама за зиму и парење, животиње испољавају изненађујуће мало доказа о планирању ствари више од неколико минута унапред.“ Животиње скупљају храну пре зимске сезоне, али оне не промишљају о тим стварима нити планирају. Насупрот томе, људи размишљају о будућности, чак о далекој будућности. Неки научници размишљају шта би се могло десити са свемиром милијарде година од сад. Јесте ли се икада питали зашто је човек — који је толико другачији од животиња — кадар размишљати о будућности и кројити планове?

Библија о људима каже: ’Мисао о вечности [Створитељ] је њима у срце метнуо.‘ Revised Standard Version то преводи овако: „Он је вечност ставио у човеков ум“ (Проповедник 3:11). Ову изузетну способност свакодневно употребљавамо, чак и у тако обичном поступку као што је бацање летимичног погледа на огледало и размишљање о томе како ћемо изгледати за 10 или 20 година. Чак и када само пролазно размишљамо о идејама као што су бесконачност времена и простора, ми потврђујемо оно што Проповедник 3:11 каже. Сама чињеница да поседујемо ову способност у складу је с коментаром да је Створитељ ставио „вечност... у човеков ум“.

Привучени Створитељу

Ипак, многи људи нису у потпуности задовољни тиме што уживају у лепоти, чине добро ближњима и размишљају о будућности. „Чудно је“, примећује професор С. Стивен Еванс, „што чак и у нашим најсрећнијим и најдражим тренуцима љубави често осећамо да нешто недостаје. Утврђујемо да желимо нешто више али не знамо шта је то више које желимо.“ Заиста, људи са свешћу — за разлику од животиња с којима делимо ову планету — осећају још једну потребу.

„Религија је дубоко укорењена у људској природи и јавља се у сваком слоју економског статуса и образовног нивоа.“ Ово сажима истраживачки рад који је професор Алистер Харди изнео у делу The Spiritual Nature of Man. Он потврђује чињеницу коју су многе друге студије установиле — човек има урођену свест о Богу. Иако су поједине особе атеисти, читави народи нису. Књига Is God the Only Reality? запажа: „Религиозна потрага за смислом... јесте уобичајено искуство у свакој култури и у сваком добу, још од појаве људског рода.“

Одакле потиче та, како изгледа, урођена свесност о Богу? Кад би човек био пуко случајно груписање нуклеинских киселина и молекула протеина, зашто би ови молекули развили љубав према уметности и лепоти, зашто би постали религиозни, и размишљали о вечности?

Сер Џон Еклес закључује да еволуционо објашњење човековог постојања „не успева у најважнијем аспекту. Оно не може објаснити постојање свакога од нас понаособ као јединствених бића свесних себе“. Што више сазнајемо о раду нашег мозга и ума, то лакше увиђамо због чега милиони људи долазе до закључка да је човеково свесно постојање доказ о Створитељу који брине о нама.

У наредном поглављу видећемо зашто људи свих животних позива налазе да овај рационални закључак полаже темељ за проналажење задовољавајућих одговора на важна питања ’зашто смо овде, и куда то идемо?‘

[Оквир на 51. страни]

Шаховски првак против компјутера

Када је савремени компјутер Дип Блу поразио светског првака у шаху, настало је питање: „Зар нисмо присиљени да закључимо да Дип Блу мора имати ум?“

Професор Дејвид Гелернтер са универзитета Јејл одговара: „Не. Дип Блу је само машина. Он има ум колико га једна саксија за цвеће има... Главна мисао код овога је следећа: људска бића су мајстори у конструисању машина.“

Професор Гелернтер је истакао следећу значајну разлику: „Мозак је машина способна да створи ’Ја‘. Мозгови могу дозвати менталне светове у постојање, а компјутери то не могу.“

Закључио је: „Понор између човека и [компјутера] је трајан и никада неће бити затрпан. Машине ће и даље живот чинити лакшим, здравијим, богатијим и компликованијим. А људска бића ће и даље бринути, у крајњој линији, о оним истим стварима о којима су увек бринула: о себи, једно о другом, и, многа међу њима, о Богу. У тим стварима, машине никада нису пуно значиле. И никад и неће.“

[Оквир на 53. страни]

Суперкомпјутер раван пужу

„Данашњи компјутери, по својој способности да виде, разговарају, крећу се или користе здраву логику, нису ни близу једном четворогодишњем људском бићу. Један разлог за то је, наравно, пука моћ израчунавања. Процењује се да је способност обраде података чак најмоћнијег суперкомпјутера равна нервном систему једног пужа — што представља мајушни део моћи која стоји на располагању суперкомпјутеру унутар [наше] лобање“ (Стивен Пинкер, директор Центра за когнитивну неурологију на Масачусецком технолошком институту).

[Оквир на 54. страни]

„Људски мозак је сачињен скоро искључиво од [мождане] коре. Мозак шимпанзе, на пример, такође има кору, али много мање размере. Кора нам омогућава да размишљамо, сећамо се, замишљамо. У суштини, ми смо људска бића захваљујући овој кори“ (Едуардо Бончинели, начелник истраживања на пољу молекуларне биологије, у Милану у Италији.

[Оквир на 55. страни]

Од физике честица до вашег мозга

Професор Пол Дејвис је размишљао о способности мозга да барата апстрактним подручјем математике. „Математика није нешто на шта можете набасати у свом дворишту. Њу је створио човеков ум. Међутим, ако се запитамо где математика има најбољу примену, онда је то у подручјима као што су физика честица и астрофизика, подручјима фундаменталне науке која су веома, веома удаљена од свакодневних послова.“ На шта то указује? „То ми сугерише да свесност и наша способност да баратамо математиком није никакав пуки случај, никакав безначајни детаљ, никакав неважни нуспроизвод еволуције“ (Are We Alone?).

[Оквир/слике на странама 56, 57]

(За комплетан текст, види публикацију)

Моторни кортекс

Чеони режањ

Предњи режањ

Брокин центар

Верникеов центар

● Мождана кора јесте површински део мозга који је најуже повезан са интелигенцијом. Људска мождана кора, ако би се раширила, покрила би четири стране папира; шимпанзина би покрила само једну страну; пацовска би покрила само поштанску марку (Scientific American).

[Оквир на 58. страни]

Сваки народ има један

Током историје, кад год је један народ наишао на други, сваки је утврдио да и онај други говори неким језиком. The Language Instinct коментарише: „Никада није откривено неко немо племе, а такође не постоји никакав доказ да је неко подручје служило као ’колевка‘ језика одакле би се проширио на првобитно безјезичне групе... Та универзалност сложеног језика јесте откриће које лингвисте испуњава страхопоштовањем, и представља први разлог за сумњу да је језик... продукт неког специјалног људског инстинкта.“

[Оквир на 59. страни]

Језик и интелигенција

Зашто људска интелигенција далеко надмашује интелигенцију животиња, на пример мајмуна? Кључ је у томе што ми користимо синтаксу — састављамо гласове да бисмо начинили речи и користимо речи да бисмо направили реченице. Теоретски неурофизиолог др Вилијам Х. Калвин објашњава:

„Дивље шимпанзе користе око тридесет различитих оглашавања како би пренеле отприлике тридесет различитих значења. Они понављају један глас како би појачали његово значење, али они не могу повезати три гласа заједно како би свом речнику додали нову реч.

„Ми људи такође користимо око тридесет гласова, званих фонеме. Међутим, тек њихова комбинација има садржај: ми повезујемо гласове без смисла како би направили смисаоне речи.“ Др Калвин је приметио да „нико још није објаснио тај скок од појаве ’један глас/једно значење‘ код животиња до наше искључиво људске способности да користимо синтаксу.

[Оквир на 60. страни]

Ви можете и боље од шврљања

„Да ли је једино човек, Homo sapiens, кадар комуницирати помоћу неког језика? Јасно је да одговор зависи од тога шта се подразумева под ’језиком‘ — јер несумњиво све више животиње комуницирају помоћу врло различитих знакова, као што су покрети, мириси, оглашавања, крици и песме, па чак и игра код пчела. Ипак изгледа да животиње, осим човека, немају изграђен граматички језик. И, оно што може бити од великог значаја, животиње не цртају описне цртеже. У најбољем случају, оне само шврљају“ (професори Р. С. и Д. Х. Фоутс).

[Оквир на 61. страни]

„Окренувши се људском уму, ми такође наилазимо на структуре чудесне компликованости“, примећује професор А. Ноам Чомски. „Језик је једна од ствари, али не и једина. Размислите о способности да се бавите апстрактним замислима бројног система, [који је изгледа] својствен људима.“

[Оквир на 62. страни]

„Обдарени“ да питамо

О будућности нашег свемира физичар Лоренс Краус је написао: „Осмелили смо се да постављамо питања о стварима које директно никада нећемо видети зато што их можемо поставити. Наша деца, или њихова деца, једног дана ће на њих дати одговоре. Ми смо обдарени способношћу замишљања.“

[Оквир на 69. страни]

Када би свемир и то што ми живимо у њему био производ случајности, наш живот не би имао трајни смисао. Али ако је наш живот у свемиру резултат промишљања, онда за њега мора постојати задовољавајући смисао.

[Оквир на 72. страни]

Од избегавања сабљастих тигрова?

Џон Полкингхорн, са Универзитета Кембриџ у Енглеској, приметио је:

„Теоретски физичар Пол Дирак открио је нешто што се назива теорија квантног поља која је основна за наше разумевање материјалног света. Не могу поверовати да је Диракова способност да открије ту теорију, или Ајнштајнова способност да открије општу теорију релативности, нека врста нуспроизвода наших предака који су морали избегавати сабљасте тигрове. Реч је о нечем много дубљем, много загонетнијем...

„Кад погледамо на рационални ред и нескривену лепоту нашег материјалног света који су нам откриле природне науке, ми видимо свет прожет траговима разума. За верника, то је начин на који се манифестује разум Створитеља“ (Commonweal).

[Слика на 63. страни]

Само људи формулишу питања. Нека од њих су питања о смислу живота

[Слика на 64. страни]

За разлику од животиња, људи су свесни себе и своје будућности

[Слика на 70. страни]

Својствено је људима да цене лепоту, размишљају о будућности и буду привучени Створитељу