„Нек се свети име твоје“ — које име?

ДА ЛИ си религиозан? Ако да, тада као многи други, верујеш у врховно биће. И вероватно веома поштујеш добро познату молитву том бићу, молитву коју је Исус научио своје следбенике а позната је као „Господња молитва“ или „Оченаш“. Она почиње овако: „Оче наш, који си на небесима, нек се свети име твоје“ (Матеј 6:9).

Да ли си се икада питао зашто је Исус израз ,да се свети’ Божје име ставио на прво место у молитви? Касније је споменуо остале ствари, као што је долазак Божјег Краљевства, да Божја воља буде на Земљи и да нам се опросте греси. Испуњење осталих молби значиће на крају трајан мир на Земљи и вечни живот за људе. Да ли можеш да замислиш нешто важније? Упркос томе, Исус нам је рекао да пре свега молимо да се свети Божје име.

Није било случајно што је Исус своје следбенике учио да на прво место у својим молитвама ставе Божје име. Светост тог имена била је одлучујућа за њега и зато га је понављао у својим молитвама. Једном приликом док се јавно молио Богу, чуло се како каже: „Оче, прослави име своје!“ (Јован 12:28).

Увече пре смрти, Исус се молио у присуству својих ученика и тада су га још једном чули како истиче важност Божјег имена. Рекао је: „Ја објавих име твоје људима које си ми из света дао.“ Касније је поновио: „Ја им објавих име твоје, и објавићу им га“ (Јован 17:6, 26).

Зашто је Исусу Божје име било толико важно? Зашто је показао да је и за нас важно, рекавши да молимо нека се свети? Да би то разумели, морамо да схватимо како се на имена гледало у библијска времена.

Имена у библијским временима

Јехова Бог је очигледно усадио у човека жељу да стварима да име. Први човек је имао име, Адам. У извештају о стварању, једна од првих ствари о којој се говори јесте да је Адам давао имена животињама. Када му је Бог подарио жену, одмах ју је прозвао „женом“ (хебрејски Иша). Касније јој је дао име Ева, што значи „жива“ јер је касније „постала мајка свих живих“ (Постање 2:19, 23; 3:20). И данас је уобичајено да се људима дају имена. Заиста, било би тешко и замислити како бисмо се сналазили без имена.

У израелско доба имена нису била само етикета. Нешто су значила. На пример име Исак, „смех“, подсећа на смех остарелих родитеља када су први пут чули да ће имати дете (Постање 17:17, 19; 18:12). Есавово име значи „длакав“, што означава телесну карактеристику. Његово друго име, Едом, „црвен“ или „румен“ подсећа на његову продају првенаштва за чинију црвеног варива (Постање 25:25, 30-34; 27:11; 36:1). Јаков, иако незнатно млађи од свог брата близанца Есава, купио је од њега првенаштво и добио благослов првенаштва свог оца. Значење имена Јаков било је од рођења „држати се за пету“ или „онај који потискује“ (Постање 27:36). Тако име Соломон, током чије владавине је Израел уживао мир и напредак, значи „мирољубив“ (1. Летописа 22:9).

Зато, у The Illustrated Bible Dictionary (Илустровани речник Библије, том 1, 572. стр.) стоји: „Проучавање речи ’име‘ у С(таром) З(авету) открива колико много оно значи у хебрејском. Име није само етикета, него значај стварне личности онога коме припада“.

Да Бог гледа на имена као на нешто важно, види се из тога што је преко анђела упутио будуће мајке Јована Крститеља и Исуса како да назову своје синове (Лука 1:13, 31). Повремено је он мењао имена или је људима додавао имена како би показао које место имају у његовој намери. На пример, када је Бог прорекао да ће његов слуга Абрам („отац усхићења“) постати отац многих народа, променио је његово име у Абрахам („отац мноштва“). Променио је и име Аврахамове жене Сараје („свадљива“), у Сара („принцеза“), пошто је постала мајка Аврахамовог семена (Постање 17:5, 15, 16; упореди Постање 32:28; 2. Самуелова 12:24, 25).

Исус је такође схватио важност имена указујући на Петрово име када му је давао предност службе (Матеј 16:16-19). И духовна створења имају имена. Два се спомињу у Библији, Габријел и Михаило (Лука 1:26; Јуда 9). И када човек да име беживотним стварима као што су звезде, планете, градови, планине и реке, он само опонаша свог Створитеља. На пример, у Библији стоји да Бог зове све звезде по имену (Исаија 40:26).

Да, имена су важна у Божјим очима, и он је нама усадио жељу да њима означавамо људе и ствари. Зато и анђели, људи, животиње, звезде, као и остале беживотне ствари имају имена. Да ли је логично да Створитељ свих ствари остане без имена? Наравно да није, нарочито с обзиром на речи псалмисте: „. . . Нек благосиља свако тело свето име његово кроз све векове!“ (Псалам 145:21).

У The New International Dictionary of New Testament Theology (Нови међународни речник теологије Новог завета, том 2, стр. 649) стоји: „Једна од најбитнијих и темељних ознака библијског откривења је чињеница да Бог није без имена, он поседује лично име, којим се он може позвати и позива се.“ Исус је сигурно на то име мислио када је поучавао следбенике у молитви „Оче наш, који си на небесима, нек се свети име твоје“ (Матеј 6:9).

С обзиром на све изнесено, очигледно је важно за нас да знамо како гласи Божје име. Да ли ти познајеш име Божје?

Како гласи Божје име?

Изненађујуће је, да би се већина од стотина милиона чланова цркава хришћанства вероватно нашла у потешкоћи да одговори на питање у поднаслову. Неки би рекли да је Божје име „Исус Христ“. Али, Исус Христ се молио неком другом када је рекао: „Ја објавих име твоје људима које си ми из света дао“ (Јован 17:6). Молио је оца на небу, као син кад говори оцу (Јован 17:1). Из тога, дакле, произилази да је требало да се „свети“ или „слави“ име његовог оца.

Али, многи савремени библијски преводи не садрже Божје име, а ретко се употребљава и у црквама. Зато, не само што је далеко од „слављења“ него је остало непознато за милионе библијских читалаца. Као пример, како преводиоци Библије гледају на Божје име, размотри само један стих где се оно појављује: Псалам 83:18 (19). Овде следи како је тај стих преведен у четири различите Библије:

„И нека знаду да си ти, којему је име Господ, једини највиши над свом земљом“ (Даничић—Караџић).

„Да се науче да си ти, о Вечни, да си ти свевишњи Бог над целим свијетом“ (A New Translation of the Bible, од Џејмса Мофата из 1922. године).

„Нек познају: ти си коме је име Јахве, једини Вишњи над свом земљом“ (Превод издавачке куће Стварност из Загреба из 1969. године).

„И нек знају да си ти сам, коме је име Јехова, Свевишњи над целом земљом“ (Elberfelder Bibel из 1891. године).

Зашто је Божје име тако различито у наведеним верзијама? Да ли је његово име Господ, Вечни, Јахве или Јехова? Да ли су сва та четири обележја прихватљива?

Да бисмо на то одговорили, треба да се сетимо да Библија није првобитно писана на српскохрватском језику. Библијски писци били су Хебреји и већину писама написали су на хебрејском и грчком језику свога времена. Већина од нас не говори те старе језике. Али, зато је Библија преведена на многобројне савремене језике, тако да можемо користити те преводе када пожелимо да читамо Божју реч.

Хришћани дубоко поштују Библију и зато с правом верују да „Цело је Писмо од Бога надахнуто“ (2. Тимотеју 3:16). Зато је превођење Библије велика одговорност. Ако би неко намерно променио или испустио део њеног садржаја, навлачи на себе гњев описан у тој надахнутој Божјој речи. За такве постоји упозорење: „Ако неко надода овим стварима, Бог ће му додати зла написана у овоме свитку, и ако неко одузме од речи овог пророчанског свитка, Бог ће одузети његов део од дрвета живота“ (Откривење 22:18, 19, New World Translation; погледај Деутероном 4:2).

Већина библијских преводилаца свакако поштује Библију и искрено жели да је учини разумљивијом у овом савременом добу. Али, преводиоци нису надахнути. Већина има чврста мишљења у вези религиозних ствари и тако на њих могу да утичу личне идеје и склоности. Осим тога, могу да учине људске грешке у просуђивању.

Зато имамо право да поставимо веома важна питања: Које је Божје стварно име? Зашто различити библијски преводиоци дају другачија имена Богу? Док дајемо темељ том одговору вратићемо се нашем првобитном проблему: Зашто је слављење Божјег имена толико важно?

[Истакнути текст на 4. страни]

Анђели, људи, животиње, као и звезде и остале неживе ствари имају имена. Да ли је логично да Творац свих ових ствари нема име?

[Истакнути текст на 5. страни]

Божје име је било одлучујуће за Исуса, зато га је и понављао у својим молитвама