Најозлоглашеније суђење у историји

МАЛО је судских случајева из древних времена који су тако познати. Хапшење, суђење и погубљење Исуса Христа детаљно је описано у четири независна библијска записа, позната као јеванђеља. Зашто би то требало да нас занима? Зато што је Исус заповедио својим следбеницима да обележавају спомен на његову смрт, те суђење које је томе претходило добија на важности. Поред тога, треба да знамо да ли су оптужбе подигнуте против Исуса биле основане. То је такође битно јер је Исусова жртвена смрт од пресудног значаја за нас и нашу будућност (Лука 22:19; Јован 6:40).

У време суђења Исусу, Палестина је била под римском управом. Римљани су дозволили јеврејским властима да спроводе правду међу народом према својим законима, али им очигледно нису дали законско право да погубе злочинце. Тако су Исуса ухапсиле јеврејске верске вође које су биле његови непријатељи, а погубили су га Римљани. Својим проповедањем толико је разоткрио и осрамотио религиозни систем тог времена да су његови поборници одлучили да он мора умрети. Па ипак, желели су да његово погубљење буде наизглед легално. Након анализирања начина на који су покушали да остваре тај циљ, један професор права је био подстакнут да цео тај процес опише као „најмрачнији злочин у историји правосуђа“.a

Једна неправилност за другом

Закон који је преко Мојсија дат Израелцима описан је као „најбољи и најнапреднији правосудни систем који је икада утврђен“. Међутим, до Исусовог времена су му рабини склони постављању правила додали мноштво ванбиблијских закона, од којих су многи касније записани у Талмуду. (Видети оквир „Јеврејски закони на почетку наше ере“ на страни 20.) Како се суђење Исусу уклапало у ове библијске и ванбиблијске законе?

Да ли је Исус ухапшен на основу сагласних изјава два сведока пред судом о неком конкретном злочину? Једино би тада хапшење било законито. У Палестини првог века, свако ко је сматрао да је закон прекршен могао је да изнесе оптужбу пред судом током редовних заседања. Суд није могао подићи оптужницу већ само испитати изнете оптужбе. Једини тужиоци били су сведоци тог догађаја. Поступак би био покренут ако би најмање два сведока дала подударне изјаве о злочину. На основу њиховог сведочанства подигла би се оптужница и затим би уследило хапшење. Сведочанство само једног сведока није се уважавало (Поновљени закони 19:15). Међутим, у Исусовом случају јеврејске власти су само тражиле „повољну прилику“ да га убију. Ухапшен је када се указала шанса за то — ноћу ’кад није било народа у близини‘ (Лука 22:2, 5, 6, 53).

У време Исусовог хапшења, није постојала оптужница против њега. Свештеници и Синедрион, јеврејски врховни суд, почели су да траже сведоке када је већ био у притвору (Матеј 26:59). Нису могли наћи два сведока чије би се изјаве слагале. Међутим, посао суда и није био да тражи сведоке. А „судити човеку, посебно ако је питање живота и смрти, а да није јасно наведено због чега му се суди, с правом се сматра злочином“, наводи адвокат и писац Тејлор Инес.

Руља која је ухватила Исуса одвела га је у кућу бившег првосвештеника Ане, који је почео да га испитује (Лука 22:54; Јован 18:12, 13). Он је игнорисао правило да случајеве у којима оптужени може добити смртну казну треба водити само дању, а не ноћу. Штавише, истрага је морала бити јавна, а не вођена иза затворених врата. Свестан неправилности тог саслушања, Исус је одговорио Ани: „Зашто питаш мене? Питај оне који су чули шта сам им говорио. Они знају шта сам говорио“ (Јован 18:21). Требало је да Ана испита сведоке, а не оптуженог. Исусова примедба би искреног судију подстакла да поштује прописану процедуру, али Ана није био заинтересован за правду.

Због те изјаве, Исус је добио шамар од стражара, што није био једини насилни чин који је морао претрпети те ноћи (Лука 22:63; Јован 18:22). Према закону о градовима уточишта који је записан у 35. поглављу библијске књиге Бројеви, требало је да оптужени буде заштићен од малтретирања пре него што се утврди кривица. Исус је имао право на такву заштиту.

Затим су Исуса одвели у дом првосвештеника Кајафе, где се наставило незаконито ноћно суђење (Лука 22:54; Јован 18:24). Тамо су, насупрот свим принципима правде, свештеници тражили „лажно сведочанство против Исуса да би га убили“, али нису пронашли два истоветна сведочанства о томе шта је рекао (Матеј 26:59; Марко 14:56-59). Зато је првосвештеник покушао да од Исуса измами изјаву којом би оптужио сам себе. „Зар ништа не одговараш?“, питао га је. „Шта кажеш на оптужбе које износе против тебе?“ (Марко 14:60). Ова тактика је била потпуно неприхватљива. „Постављање питања оптуженом и доношење пресуде на основу његовог одговора било је повреда закона“, запажа раније цитирани Тејлор Инес.

Окупљени су на крају ипак искористили једну Исусову изјаву. У одговору на питање: „Јеси ли ти Христ, Син Благословенога?“, Исус је рекао: „Јесам. И видећете Сина човечјег како седи с десне стране Силнога и долази с облацима небеским.“ Свештеници су то прогласили хулом и „сви су му пресудили да заслужује смрт“ (Марко 14:61-64).b

Према Мојсијевом закону, требало је да се суђења јавно одржавају (Поновљени закони 16:18; Рута 4:1). Међутим, ово је било тајно суђење. Нико није покушао да говори у Исусову одбрану, нити је икоме било допуштено да то чини. Није испитана тачност Исусове тврдње да је Месија. Исус није имао прилику да позове сведоке у своју одбрану. Није било законитог гласања међу судијама како би се изјаснили за или против.

Пред Пилатом

Пошто Јудејци очигледно нису имали овлашћење да погубе Исуса, одвели су га код римског намесника Понтија Пилата. Пилатово прво питање било је: „Какву оптужбу износите против овог човека?“ Знајући да њихова лажна оптужба за хулу не би ништа значила Пилату, Јудејци су покушали да га осуде без истраге. „Да овај није злочинац, не бисмо га предали теби“, рекли су (Јован 18:29, 30). Пилат је одбацио то образложење, приморавши их да смисле нову оптужбу: „Овога смо нашли како заводи наш народ и забрањује да се плаћа порез цару и говори за себе да је Христ, краљ“ (Лука 23:2). Тако је оптужба за хулу сада лукаво измењена у оптужбу за издају.

Тврдња да Исус „забрањује да се плаћа порез“ била је лажна, и они су то знали. Исус је поучавао сасвим супротно (Матеј 22:15-22). А што се тиче оптужбе да себе назива краљем, Пилат је одмах видео да човек ког су довели пред њега није претња за Рим. „Ја на њему не налазим никакву кривицу“, изјавио је (Јован 18:38). Остао је при том уверењу током целог суђења.

Најпре је хтео да ослободи Исуса на основу обичаја да се на Пасху пусти један затвореник. Међутим, на крају је ослобођен Варава, који је био крив за побуну и убиство (Лука 23:18, 19; Јован 18:39, 40).

Затим је римски намесник покушао да ослободи Исуса тако што је учинио један компромис. Наредио је да се избичује, да му се обуче пурпурна хаљина, стави на главу венац од трња, да се изудара и исмеје. Поново је изјавио да га сматра недужним. Било је то као да је рекао: ’Зар вам ово није довољно, свештеници?‘ Можда се надао да ће призор измученог човека задовољити њихову жељу за осветом или да ће изазвати сажаљење (Лука 23:22). Па ипак, није било тако.

„Пилат [је] тражио начина да га пусти. Али Јудејци су викали: ’Ако овога пустиш, ниси пријатељ цару! Свако ко се издаје за краља противи се цару‘“ (Јован 19:12). У то време је владао цар Тиберије, ког је пратио глас да је спреман да погуби сваког кога сматра нелојалним — па чак и службенике на високом положају. Пилат је већ испровоцирао Јудејце, тако да није смео више да заоштрава сукоб, а камоли да ризикује да га оптуже за нелојалност. Иза тих речи мноштва крила се претња — заправо, уцена — и Пилат се тога плашио. Попустио је под притиском и наредио је да се Исус, недужан човек, погуби (Јован 19:16).

Закључак на основу чињеница

Многи познаваоци права анализирали су оно што у јеванђељима стоји о Исусовом суђењу. Закључили су да је у питању чиста превара, исмевање правде. „Сама чињеница да једно суђење почне и заврши се, заједно са званичним изрицањем казне, у периоду од поноћи до јутра, био је злочин против правила и одредби јеврејског закона, као и против основних принципа правде“, написао је један адвокат. Један професор права каже: „Цео тај процес био је прожет таквом незаконитошћу и таквим неправилностима да се с правом може рећи да је у питању правно убиство.“

Исус је био недужан. Међутим, он је знао да мора умрети како би спасао послушне људе (Матеј 20:28). Толико је волео правду да је био спреман да претрпи највећу неправду у историји. Учинио је то за грешнике као што смо ми. То никада не треба да заборавимо.

[Фусноте]

[Оквир/Слика на 20. страни]

Јеврејски закони на почетку наше ере

Јеврејска усмена традиција, која је записана почетком наше ере али се сматра да потиче из древног доба, обухватала је следећа правила у случајевима у којима је била предвиђена смртна казна:

▪ Најпре би се саслушали докази у корист оптуженог

▪ Од судија се очекивало да уложе максималан труд како би спасли оптуженог

▪ Судије су могле да говоре у корист оптуженог, али не и против њега

▪ Сведоци су били упозорени на озбиљност своје улоге

▪ Сведоци су испитивани засебно, а не у присуству било ког другог сведока

▪ Изјаве сведока морале су се слагати у свим битним детаљима, као што су датум, место и време догађаја

▪ Судски поступак је морао започети и завршити се по дану

▪ Суђења нису могла да се одржавају уочи сабата или празника

▪ Поступци су могли почети и завршити се истог дана ако је пресуда била повољна; уколико је пресуда била неповољна, случај се могао закључити тек сутрадан, када би се изрицала пресуда и извршавала казна

▪ У суђењу су морале учествовати најмање 23 судије

▪ Судије су редом гласале за или против, почев од најмлађег; писари су бележили изјаве оних који су били за ослобађајућу пресуду и оних који су гласали да је оптужени крив

▪ Да би се донела ослобађајућа пресуда, био је довољан један глас више, али за смртну пресуду морала су бити минимум два гласа више; ако би за смртну пресуду био само један глас више, додавала би се још двојица судија све док се не донесе одлука у складу с тим правилом

▪ Пресуда да је оптужени крив не би била валидна ако не би барем један судија гласао у корист оптуженог; сматрало се да једногласна неповољна пресуда „указује на заверу“

Незаконитости у Исусовом суђењу

▪ Суд није саслушао доказе или сведочанства у корист оптуженог

▪ Нико од судија није настојао да одбрани Исуса; били су његови непријатељи

▪ Свештеници су тражили лажне сведоке да би Исуса осудили на смрт

▪ Кривични поступак је вођен ноћу иза затворених врата

▪ Суђење је започето и закључено истог дана, уочи празника

▪ Није постојала оптужба пре Исусовог хапшења

▪ Исусова тврдња да је Месија, која је проглашена „хулом“, није испитана

▪ Оптужба је промењена када је случај изнесен пред Пилата

▪ Оптужбе су биле лажне

▪ Пилат је прогласио Исуса недужним, али га је ипак погубио

[Оквир на 22. страни]

Сведоци одговорни за крв

На јеврејским судовима, приликом суђења за злочин кажњив смрћу, сведоци су пре давања изјаве добијали следеће упозорење:

„Можда имате намеру да сведочите на основу претпоставки, гласина или на основу тога шта је један сведок испричао другом; или можда размишљате: ’Чули смо то од поуздане особе.‘ Или, можда не знате да ћемо вас на крају темељно испитати и саслушати. Требало би да знате да су закони који важе у имовинским споровима другачији од оних који важе у кривичним поступцима за злочин кажњив смрћу. У имовинским споровима оптужени може да плати одређену суму новца и да буде ослобођен. У случајевима када се изрекне смртна казна, крв [онога ко је погрешно осуђен] и крв свих његових несуђених потомака стајаће против онога [ко је сведочио лажно] у недоглед“ (Вавилонски Талмуд, Синедрион, 37а).

Ако би оптужени био осуђен, погубљење би извршили сведоци (Левитска 24:14; Поновљени закони 17:6, 7).