Може ли се овој књизи веровати?

„Налазим сигурнија обележја аутентичности у Библији него у било којој профаној [световној] историји уопште.“ (Сер Исак Њутн, чувени енглески научник.⁠¹)

МОЖЕ ли се овој књизи — Библији — веровати? Да ли она указује на људе који су заиста живели, места која су стварно постојала, и догађаје који су се истински одиграли? Ако је тако, треба да постоји доказ да су је писали пажљиви, поштени писци. Доказ заиста постоји. Велики део њега нађен је закопан у земљи, а још више је садржано унутар саме књиге.

Ископавање доказа

Откриће древних рукотворина закопаних у библијским земљама подупире историјску и географску тачност Библије. Осмотримо само један од доказа које су археолози ископали.

Давид, храбри млади пастир који је постао краљ Израела, добро је познат читаоцима Библије. Његово име се у Библији налази 1 138 пута, а израз „Давидов дом“ — који често указује на његову династију — налази се 25 пута (1. Самуилова 16:13; 20:16). Међутим, све донедавно, изван Библије није било јасног доказа да је Давид постојао. Да ли је Давид био само измишљена личност?

Године 1993. један тим археолога, који је водио професор Аврам Биран, дошао је до једног задивљујућег открића, о коме је известио Israel Exploration Journal. На месту древног хума званог Тел Дан, у северном делу Израела, открили су један базалтни камен. У камен су урезане речи „Давидов дом“ и „Краљ Израела“.⁠² За тај запис, који потиче из деветог века пре н. е., каже се да је део споменика победе који су подигли Арамејци — непријатељи Израела који су живели на истоку. Зашто је тај древни запис тако значајан?

Заснован на извештају професора Бирана и његовог колеге, професора Јосефа Навеха, један чланак у Biblical Archaeology Review рекао је: „Ово је први пут да је име Давид пронађено у било ком древном запису ван Библије.“⁠³a Још нешто је вредно пажње у вези с тим записом. Израз „Давидов дом“ написан је као једна реч. Језички стручњак професор Ансон Рејни објашњава: „Делилац речи... се често изоставља, нарочито ако је сложеница добро утемељена властита именица. ’Давидов дом‘ је сигурно био једна таква политичка и географска властита именица средином деветог века пре н. е.“⁠⁵ Тако су краљ Давид и његова династија очито били добро познати у древном свету.

Да ли је Нинива — велики асирски град споменут у Библији — заиста постојала? Још не тако давно, почетком 19. века, неки критичари Библије одбијали су да у то верују. Али 1849, Сер Остен Хенри Лејард ископао је рушевине палате краља Сенахерима у Кујунџику, локацији која се показала да је део древне Ниниве. Критике у вези с тим биле су ућуткане. Али те рушевине су имале још тога да кажу. На зидовима једне добро очуване дворане био је приказ који показује освајање једног добро утврђеног града, са заробљеницима који марширају пред освајачким краљем. Изнад краља је следећи натпис: „Сенахерим, краљ света, краљ Асирије, сео је на нимеду-престо и прегледао плен (узет) из Лахиса (Ла-ки-су).“⁠⁶

Овај приказ и натпис, који се могу видети у Британском музеју, слажу се с библијским извештајем о Сенахеримовом освајању јудејског града Лахиса, што је записано у 2. Краљевима 18:13, 14. Коментаришући значај тог налаза, Лејард је писао: „Ко би поверовао да је вероватно или могуће, пре него што се дошло до ових открића, да би испод гомиле земље и крша која је означавала место Ниниве била пронађена историја ратова између Језекије [краља Јуде] и Сенахерима, коју је сам Сенахерим записао у исто време када се и одиграла, и која потврђује и најмање детаље библијског извештаја?“⁠⁷

Археолози су ископали и многе друге рукотворине — грнчарију, рушевине зграда, глинене плочице, новчиће, документа, споменике, и записе — који потврђују тачност Библије. Ископавачи су открили халдејски град Ур, трговачки и религиозни центар где је живео Аврам⁠⁸ (Постање 11:27-31). Набонидова хроника, ископана у 19. веку, описује пад Вавилона под Киром Великим 539. пре н. е., догађај о коме се говори у 5. поглављу Данила.⁠⁹ Један запис (чији се фрагменти чувају у Британском музеју), пронађен на једном своду у древном Солуну, садржи имена градских владара описаних као „политарси“, реч непозната у класичној грчкој литератури али је користи библијски писац Лука⁠¹⁰ (Дела апостолска 17:6, фуснота у NW). Тако је Лукина тачност у овоме била потврђена — као што је већ била и у другим детаљима. (Упореди с Луком 1:3.)

Међутим, археолози се не слажу увек ни једни с другима, а камоли с Библијом. Па ипак, Библија у себи садржи јак доказ да је књига којој се може веровати.

Изнесено с искреношћу

Поштени историчари ће бележити не само победе (као што је запис о Сенахеримовом освајању Лахиса) него и поразе, не само успехе него и неуспехе, не само јаке стране него и слабости. Мало световне историје одражава такво поштење.

С обзиром на асирске историчаре, Данијел Д. Лакенбил објашњава: „Често је јасно да је краљевска сујета захтевала да се на један препреден начин манипулише историјском тачношћу.“⁠¹¹ Илуструјући такву „краљевску сујету“, анали асирског краља Асурнасирпала се размећу: „Ја сам краљевски, ја сам господарски, ја сам узвишен, ја сам моћан, ја сам поштован, ја сам славан, ја сам надмоћан, ја сам снажан, ја сам јунак, ја сам лавовски храбар и ја сам херојски!“⁠¹² Да ли би све што читаш у таквим аналима прихватио као тачну историју?

У супротности с тим, библијски писци су испољавали окрепљујућу искреност. Мојсије, израелски вођа, отворено је известио о пропустима свог брата, Арона, своје сестре Марије, својих рођака Надава и Авијуда, и свог народа, као и о својим сопственим грешкама (Излазак 14:11, 12; 32:1-6; Левитска 10:1, 2; Бројеви 12:1-3; 20:9-12; 27:12-14). Озбиљне грешке краља Давида нису биле прикривене, него су записане — и то док је Давид још владао као краљ (2. Самуилова, поглавља 11 и 24). Матеј, писац књиге која носи његово име, говори нам како су се апостоли (од којих је и он био један) препирали у вези с њиховом личном важношћу и како су напустили Исуса у ноћи његовог хапшења (Матеј 20:2024; 26:56). Писци писама Хришћанских грчких списа отворено су признавали проблеме, укључујући и сексуални неморал и раздоре, у неким раним хришћанским скупштинама. И нису околишали кад су говорили о тим проблемима (1. Коринћанима 1:10-13; 5:1-13).

Такво искрено, отворено извештавање указује на стварну бригу за истину. Будући да су библијски писци били спремни да извештавају неповољне информације о својим вољенима, о свом народу, и чак и о себи самима, зар не постоји добар разлог да верујемо у њихове записе?

Тачни у детаље

На судским претресима, веродостојност сведочанства неког сведока често се може утврдити на основу ситнијих чињеница. Слагање око мањих детаља може потврдити сведочанство као тачно и поштено, докле га озбиљна неслагања могу разоткрити као измишљотину. С друге стране, претерано уредан извештај — извештај у коме је и најмањи детаљ брижљиво сређен — може такође откривати лажно сведочанство.

Како „сведочанство“ библијских писаца задовољава у овом погледу? Библијски људи од пера испољавали су изузетну доследност. Постоји тесно слагање чак и око сићушних детаља. Међутим, тај склад није пажљиво сређен, што би изазивало сумњу у дослух. Постоји очигледан недостатак планирања у коинциденцијама, и писци су често ненамерно у сагласности. Осмотри неке примере.

Библијски писац Матеј писао је: „Исус пође затим у дом Петров и виде ташту његову која је лежала болесна од грознице“ (Матеј 8:14). Овде је Матеј пружио један занимљив али небитан детаљ: Петар је био ожењен. Ту ситну чињеницу подупире Павле, који је писао: „Да ли немамо власти да водимо са собом сестру која би нам била жена, као што то чине и остали апостоли... и Кифа?“b (1. Коринћанима 9:5). Контекст показује да се Павле бранио од неоправданог критицизма (1. Коринћанима 9:1-4). Сасвим је јасно да ову малу чињеницу — да је Петар ожењен — Павле не наводи да би подупро тачност Матејевог извештаја него је саопштава узгредно.

Сва четири писца јеванђеља — Матеј, Марко, Лука и Јован — бележе да је у ноћи Исусовог хапшења један од његових ученика извадио мач и ударио једног првосвештениковог роба, одсекавши том човеку уво. Само Јованово јеванђеље извештава о једном на изглед непотребном детаљу: „Томе слузи беше име Малхо“ (Јован 18:10, 26). Зашто само Јован даје име тог човека? Неколико стихова касније, извештај пружа једну ситну чињеницу која се не спомиње нигде више: Јован „беше познат код првосвештеника“. Он је такође био познат првосвештениковом домаћинству; слуге су познавале њега и он њих (Јован 18:15, 16). Дакле, било је сасвим природно да Јован спомене име повређеног човека, док други писци Јеванђеља, за које је он био странац, то не чине.

Понекад су детаљна објашњења испуштена из неког извештаја, али се пружају на неком другом месту у изјавама датим успут. На пример, Матејев извештај о Исусовом суђењу пред јеврејским санхедрином каже да га неки присутни људи „руком по лицу пљеснуше, говорећи: Прореци Христе -, реци нам ко те удари“ (Матеј 26:67, 68). Зашто би тражили од Исуса да ’прорекне‘ ко га је ударио, када је онај ко га је ударио стајао пред њим? Матеј то не објашњава. Али два друга писца Јеванђеља пружају тај детаљ који недостаје: Исусови прогониоци су покрили његово лице пре него што су га ударали (Марко 14:65; Лука 22:64). Матеј износи свој материјал без бриге о томе да ли је пружен и последњи детаљ.

Јованово јеванђеље нам говори о једној прилици када се велико мноштво окупило да чује Исусово поучавање. Према том извештају, када је Исус погледао мноштво, „рече Исус Филипу: Где ћемо купити хлеба, да ови људи једу?“ (Јован 6:5). Од свих присутних ученика, зашто је Исус питао Филипа где би могли да купе нешто хлеба? Писац то не каже. Међутим, у паралелном извештају, Лука извештава да се тај догађај одиграо близу Витсаиде, града на северној обали Галилејског мора, а раније у Јовановом јеванђељу каже се да „Филип беше из Витсаиде“ (Јован 1:44; Лука 9:10). Тако је Исус логично питао особу чији је родни град био у близини. Слагање између тих детаља је изузетно, а ипак очигледно ненамерно.

У неким случајевима, испуштање извесних детаља само доприноси веродостојности библијског писца. На пример, писац 1. Краљевима говори о озбиљној суши у Израелу. Била је тако озбиљна да краљ није могао да пронађе довољно воде и траве да би одржао на животу своје коње и мазге (1. Краљевима 17:7; 18:5). Па ипак, исти извештај говори да је пророк Илија наредио да му се на гору Кармел донесе довољно воде (за употребу у повезаности са жртвом) да се натопи један јарак који је окруживао површину од можда 1 000 квадратних метара (1. Краљевима 18:33-35). Одакле је дошла сва та вода усред суше? Писац 1. Краљевима се није трудио да објасни. Међутим, свако ко је живео у Израелу знао је да је Кармел на обали Средоземног мора, на шта касније указује једна успутна примедба у нарацији (1. Краљевима 18:43). Дакле, веома лако се могло доћи до морске воде. Кад би ова иначе детаљна књига била само измишљотина прерушена у чињеницу, зашто би њен писац, који би у том случају био вешт кривотворац, оставио у тексту такав један очигледан проблем?

Онда, може ли се Библији веровати? Археолози су ископали довољно рукотворина које потврђују да Библија указује на стварне људе, стварна места, и стварне догађаје. Међутим, још уверљивији је доказ који се налази у самој Библији. Искрени писци нису штедели никог — чак ни себе — у бележењу грубих чињеница. Унутрашња доследност записа, укључујући и коинциденције без планирања, даје том „сведочанству“ јасан звук истине. С таквим ’сигурним обележјима аутентичности‘, Библија је, заиста, књига којој можеш веровати.

[Фусноте]

[Слика на 15. страни]

Фрагмент Тел Дан

[Слика на 16. страни]

Асирски зидни рељеф који приказује опсаду Лахиса, споменуту у 2. Краљевима 18:13, 14