Харизма — хвала човеку или слава Богу?

„ВЛАДАР треба да надмаши своје поданике не само у томе што је стварно бољи од њих већ их треба некако и опчинити“, написао је Ксенофон, један познати грчки генерал. Данас би многи те „чини“ назвали харизма.

Наравно, немају сви људски владари харизму. Али они који је имају, користе ту своју способност да би у масе усадили приврженост и да би њима манипулисали за властите циљеве. Можда најозлоглашенији недавни пример јесте Адолф Хитлер. „[1933. године] за већину Немаца Хитлер је имао — или би убрзо добио — ауру истински харизматског лидера“, пише Вилијам Л. Ширер у својој књизи The Rise and Fall of the Third Reich. „Од њих се тражило да га, наредних бурних дванаест година, слепо следе, као да је поседовао некакву божанску проницљивост.“

Историја религије, такође је пуна харизматских вођа који су надахнули људе да им буду привржени, али који су навели велику несрећу на своје следбенике. „Чувајте се да вас ко не заведе“, упозорио је Исус, „јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос, и многе ће завести“ (Матеј 24:4, 5). Харизматски лажни Христи нису се појављивали само у првом веку. Током 1970-их, Џим Џонс се прогласио „месијом Народног темпла“. Описан је као „харизматско свештено лице“ са „чудном моћи над људима“, и 1978, организовао једно од највећих масовних самоубистава у историји.a

Очигледно, харизма може бити опасан дар. Међутим, Библија говори о другачијој врсти дара, то јест дарова од Бога, који су доступни свима и који су на корист свима. Грчка реч за овај дар је харисма и у Библији се појављује 17 пута. Један изучавалац грчког, дефинише је као ’бесплатан и незаслужен дар, нешто што се даје човеку а да то није завредио нити заслужио, нешто што долази од Божје милости и што се никада не би могло достићи или имати самим људским напором‘.

Стога, с библијског стајалишта, харисма је дар који се прима захваљујући Божјој назаслуженој доброхотности. Који су неки од ових дарова које нам је Бог доброхотно уделио? И како их можемо користити да бисмо му донели хвалу? Размотримо три таква дара милости.

Вечни живот

Несумњиво, највећи дар је дар вечног живота. Павле је написао римској скупштини: ’Плата за грех је смрт, а дар [харисма] Божји је живот вечни у Исусу Христу, Господу нашему‘ (Римљанима 6:23). Вредно је запазити да је „плата“ (смрт) нешто што смо, мада не својевољно, заслужили нашом грешном природом. С друге стране, вечни живот који Бог ставља на располагање јесте нешто у потпуности незаслужено, нешто што никада не бисмо могли завредити својим сопственим заслугама.

Дар вечног живота треба високо ценити и делити га с другима. Ми можемо помагати људима да упознају Јехову, да му служе и тако буду почаствовани даром вечног живота. Откривење 22:17 каже: „Дух и невеста говоре: ’Дођи.‘ И који чује нека говори: ’Дођи‘. И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воде живота за бадава.“

Како можемо друге довести до ове воде која даје живот? Углавном, користећи Библију за постизање добрих резултата у нашој служби. Тачно је да у неким деловима света људи ретко читају или размишљају о духовним стварима: па ипак, увек има могућности да се нечије ’уши пробуде‘ (Исаија 50:4). Што се овога тиче, можемо бити сигурни у мотивишућу снагу Библије, „јер реч Божја је жива и јака“ (Јеврејима 4:12). Било да је посреди практична мудрост Библије, утеха и нада коју нуди, или њено објашњење сврхе живота, Божја Реч може такнути у срце и покренути људе на пут у живот (2. Тимотеју 3:16, 17).

Поред тога, литература заснована на Библији може нам помоћи да кажемо: „Дођи.“ Пророк Исаија је прорекао да ће у време духовне тмине ’Господ обасјати‘ свој народ (Исаија 60:2). Публикације Watch Tower Societyja одражавају овај благослов од Јехове, и сваке године на хиљаде људи доведу до Јехове, Извора духовног осветљења. На својим страницама оне не истичу појединце. Као што увод у Кулу стражару каже: „Сврха Куле стражаре је да велича Јехову Бога као Сувереног Господара свемира... Подстиче нас да верујемо у Божјег сада владајућег Краља, Исуса Христа, чија проливена крв отвара пут људима за постизање вечног живота.“

Један пуновремени хришћански слуга који је многе године имао запажен успех у служби, коментарише о вредности Куле стражаре и Пробудите се! у помагању људима да се приближе Богу: „Када моји студенти Библије почну да читају Кулу стражару и Пробудите се! и да у њима налазе задовољство, они врло брзо напредују. Сматрам да су часописи непроцењиво помоћно средство у помагању људима да упознају Јехову.“

Службене предности

Тимотеј је био хришћански ученик коме је подарен један други дар који је заслуживао посебну пажњу. Апостол Павле му је рекао: „Не напуштај дар [харисму] који је у теби, који ти је дан по пророштву, полагањем руку старешина“ (1. Тимотеју 4:14). Какав је то био дар? Он је укључивао Тимотејево наименовање за путујућег надгледника, за службену предност о којој се морао одговорно старати. У истом поглављу, Павле је подстицао Тимотеја: „Пази на читање, на опомињање и на учење. Пази на себе и на науку своју и устрај у томе, јер ово чинећи спасићеш и самог себе и оне који те слушају“ (1. Тимотеју 4:13, 16).

Такође и данас, старешине треба да негују своје службене предности. Као што Павле наглашава, један начин на који то могу чинити јесте да ’пазе на своју науку‘. Уместо да опонашају светске харизматске вође, они пажњу упућују на Бога, а не на себе. Исус, њихов Узор, био је истакнути учитељ који је несумњиво имао магнетску личност, али је понизно одавао част свом Оцу. „Моја наука није моја, него онога који ме посла“, изјавио је (Јован 5:41; 7:16).

Исус је славио свог небеског Оца тако што је као ауторитет за своје поучавање користио Божју Реч (Матеј 19:4-6; 22:31, 32, 37-40). Апостол Павле је исто тако нагласио да је потребно да се надгледници ’верно држе речи по науци‘ (Титу 1:9). Тиме што своје говоре чврсто заснивају на Писму, старешине ће, у ствари, као што је и Исус рекао, рећи: „Речи које вам ја говорим, не говорим од себе“ (Јован 14:10).

Како се старешине могу ’верно држати речи по науци‘? Тако што своје говоре и учешћа на састанку базирају на Божјој Речи, објашњавајући и наглашавајући цитате које користе. Драматичне илустрације или забавне анегдоте, нарочито ако су претеране, могу одвратити публику од Божје Речи и скренути пажњу на говорникову личну способност. Библијски стихови, с друге стране, јесу оно што ће привући срца и мотивисати публику (Псалам 19:8-10; 119:40; упореди с Луком 24:32). Такви говори мање скрећу пажњу на људе, а више одају славу Богу.

Још један начин на који старешине могу постати врснији учитељи јесте да уче једни од других. Као што је Павле помагао Тимотеју, тако један старешина може подупрети другог. „Гвожђе се гвожђем оштри, тако човјек оштри лице пријатеља својега“ (Приче Соломунове 27:17, ДК; Филипљанима 2:3). Старешине имају користи од размењивања идеја и предлога. Један недавно наименовани старешина, објаснио је: „Један искусни старешина узео је времена да ми покаже како он саставља јавно предавање. У својој припреми он укључује реторичка питања, илустрације, примере или кратка искуства, као и одломке из Писма које је пажљиво истражио. Од њега сам научио како да унесем разноврсност у своја предавања да бих избегао сувопарно, монотоно изнашање.“

Сви ми који имамо неке предности у служби, било да смо старешине, слуге помоћници или пионири, треба да ценимо наш дар. Кратко пре своје смрти, Павле је подсетио Тимотеја да ’распири Божији благодатни дар [харисму], који је у њему‘, који је у Тимотејевом случају укључивао неки посебан дар духа (2. Тимотеју 1:6, Ча). У израелским домовима, огњишта су често била само усијано угљевље. Било је могуће да се оно ’распири‘ како би се разбуктало и дало више топлоте. Стога смо подстакнути да своје срце и своју енергију уложимо у наше доделе, распирујући, попут ватре, било који духовни дар који нам је поверен.

Духовне дарове треба делити

Павлова љубав према браћи у Риму, нагнала га је да напише: „Желим видети вас, да вам дам какав духовни дар [харисму], да се учврстите, то јест да се у вашој средини укрепимо вером вама и мени заједничком“ (Римљанима 1:11, 12). Павле је на нашу способност да говором утврдимо веру других, гледао као на духовни дар. Разменом таквих духовних дарова уследила би подршка вере и заједничко охрабрење.

А то је и те како потребно. У овом злом систему у ком живимо сви се, на овај или онај начин, суочавамо са стресом. Међутим, редовна размена охрабрења може нам помоћи да истрпимо. Замисао о размени — и давању и примању — важна је у очувању наше духовне јачине. Истина, свима нам је, с времена на време, потребно да нас неко разведри, али сви можемо такође и изграђивати једни друге.

Ако смо будни да приметимо сувернике који су скрхани, можда ћемо моћи ’утехом којом нас саме Бог теши утешити оне који су у каквој невољи‘ (2. Коринћанима 1:3-5). Грчка реч за утеху је (параклесис) што дословно значи „позвати на нечију страну“. Ако смо ту да, када је то потребно, пружимо руку нашем брату или сестри, несумњиво ћемо и ми лично примити такву исту подршку пуну љубави, када је нама потребна (Проповедник 4:9, 10; упореди с Делима апостолским 9:36-41).

Од велике користи су и старешинске пастирске посете пуне љубави. Премда има прилика када су посете учињене да би се дао библијски савет о некој ствари која захтева пажњу, већина пастирских посета су прилике за охрабрење, ’утешавање срца‘ (Колошанима 2:2). Када надгледници врше такве посете које јачају веру, они заиста дају један духовни дар. Попут Павла, они ће установити да овај јединствени вид давања доноси награде и развиће ’жељу‘ за својом браћом (Римљанима 1:11).

То је било тачно и у случају једног старешине из Шпаније, који је испричао следеће искуство: „Рикардо, један једанаестогодишњак, изгледао је као да показује мало интересовања за састанке и уопште за скупштину. Тако сам тражио дозволу од Рикардових родитеља да посетим њиховог сина, што су они радо прихватили. Они живе у планинама око један сат вожње од моје куће. Рикарду је очигледно било драго што види да сам према њему показао занимање, и истог трена се одазвао. Убрзо је постао некрштени објавитељ и енергичан члан скупштине. Своју резервисаност заменио је једном срећнијом, много отворенијом личношћу. Неколицина у скупштини је питала: ’Шта се десило с Рикардом?‘ Изгледало је као да га први пут примећују. Присећајући се те преломне пастирске посете, мислим да сам добио више од Рикарда. Када улази у Дворану Краљевства, његово лице зрачи и појури да би ме поздравио. Радост је гледати његов духовни напредак.“

Нема сумње, пастирске посете попут ове, богато су благословљене. Такве посете су у складу са Исусовом молбом: „Паси овце моје“ (Јован 21:16). Наравно, старешине нису једини који могу пружити такве духовне дарове. Сваки појединац у скупштини може да подстакне друге на љубав и добра дела (Јеврејима 10:23, 24). Баш као што су неки алпинисти, који се пењу на планину, ужетом заједно повезани, тако смо и ми заједно повезани духовним везама. Неизбежно је да оно што радимо и кажемо утиче на друге. Загрижљиве примедбе или груби критицизам, могу пренапети везе које нас уједињују (Ефесцима 4:29; Јаков 3:8). С друге стране, пробране речи охрабрења и помоћ пуна љубави може помоћи нашој браћи да савладају своје потешкоће. На овај начин поделићемо духовне дарове трајне вредности (Пословице 12:25).

Одражавати Божју славу у још пунијој мери

Јасно је да сваки хришћанин има извесну меру харизме. Подарена нам је непроцењива нада вечног живота. Надаље, имамо духовне дарове које можемо поделити једни с другима. И можемо се трудити да надахнемо то јест мотивишемо друге на исправне циљеве. Неки имају додатне дарове у облику службених предности. Сви ти дарови су доказ Божје незаслужене доброхотности. А пошто је сваки дар који бисмо могли имати нешто што смо примили од Бога, никако немамо разлога да се хвалишемо (1. Коринћанима 4:7).

Као хришћани, чинимо добру ствар ако се питамо: ’Хоћу ли било који степен харизме који можда поседујем употребити да донесем славу Јехови, Даваоцу ’сваког доброг дара и сваког савршеног поклона‘? (Јаков 1:17). Хоћу ли опонашати Исуса и према својим способностима и околностима служити другима?‘

Апостол Петар сумира нашу одговорност у овом погледу: „Служите се међу собом сваки од вас даром [харисмом] који је примио, као добри делитељи разних милости Божјих. Ако ко говори, нека говори, (као) објављујући речи Божје; ако ко службу врши, нек је врши по моћи коју Бог даје, да се у свачему слави Бог по Исусу Христу“ (1. Петрова 4:10, 11).

[Фусноте]

[Извор слике на 23. страни]

UPI/Corbis-Bettmann

Corbis-Bettmann