Шесто поглавље

Древни извештај о стварању — може ли му се веровати?

„КО МОЖЕ рећи откуда је све потекло, и како се стварање догодило?“ Ово питање можете наћи у поеми „Песма о стварању“. Испевана је на санскриту пре више од 3 000 година, и део је Риг веде, хиндуистичке свете књиге. Песник је сумњао да би чак мноштво хиндуистичких богова знало „како се стварање догодило“ јер „сами богови су настали после стварања“ (курзив наш).

Записи из Вавилона и Египта нуде сличне митове о рођењу својих богова у већ постојећем свемиру. Кључна ствар, међутим, јесте та што ти митови не могу рећи одакле је тај првобитни свемир потекао. Ипак, установићете да се један запис о стварању разликује. Овај нарочити запис, Библија, почиње речима: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Постање 1:1).

Ту једноставну, драматичну изјаву записао је Мојсије пре око 3 500 година. Она се усредсређује на Створитеља, Бога, који надилази материјални свемир јер га је он створио, те је дакле постојао пре њега. Ова иста књига учи да „Бог је Дух“, што значи да он егзистира у форми коју наше очи не могу видети (Јован 4:24). Данас је такво постојање можда схватљивије, јер научници описују моћне неутронске звезде и црне рупе у космосу — невидљиве ствари које се могу открити по ефектима које стварају.

Значајно је што Библија каже: „Има и небеских тела, и земаљских тела, али је други сјај небеских тела, а други земаљских“ (1. Коринћанима 15:40, 44, Ча). Ово се не односи на невидљиву космичку материју коју астрономи изучавају. Поменута „небеска тела“ су интелигентна духовна тела. ’Ко још, осим Створитеља‘, можда питате, ’има духовно тело?‘

Невидљива небеска створења

По библијском извештају, није најпре створено видљиво подручје. Овај древни извештај о стварању каже да је први корак у стварању било довођење у постојање једне друге духовне особе, прворођеног Сина. Он је био „прворођени у целом створењу“, или „Почетак створења Божјега“ (Колошанима 1:15; Откривење 3:14). Ова прва створена особа била је јединствена.

Он је био једино створење које је Бог директно створио, и био је обдарен великом мудрошћу. У ствари, један каснији писац, краљ добро познат по својој мудрости, описао је овог Сина као „мајстора“ који је учествовао у свим каснијим делима стварања (Пословице 8:22, 30, NW; видите такође Јеврејима 1:1, 2). О њему је учитељ Павле из првог века, написао: „Кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види“ (Колошанима 1:16, ДК; упоредите с Јованом 1:1-3).

Шта је то невидљиво на небесима Створитељ, посредством свог Сина, довео у постојање? Иако астрономи говоре о милијардама звезда и невидљивим црним рупама, Библија овде указује на стотине милиона духовних створења — с духовним телима. ’Зашто стварати таква невидљива интелигентна бића?‘ неко би могао питати.

Баш као што проучавање свемира може дати одговоре на нека питања о његовом Узроку, проучавање Библије може нам пружити важне информације о њеном Аутору. На пример, Библија нам каже да је он „срећан Бог“, чије намере и поступци одражавају љубав (1. Тимотеју 1:11, NW; 1. Јованова 4:8). Према томе, можемо логички закључити да је Бог изабрао да у друштву има друге интелигентне духовне особе које би се такође могле радовати животу. Свака би имала задовољавајући посао који би био обострано користан и доприносио би Створитељевој намери.

Ништа не говори да су ове духовне особе морале бити попут робота послушне Богу. Уместо тога, он их је обдарио интелигенцијом и слободном вољом. Библијски извештај показује да Бог охрабрује на слободу мисли и слободу деловања — сигуран да те слободе не представљају трајну претњу миру и хармонији у свемиру. Павле је, користећи лично име Створитеља које се налази у хебрејској Библији, написао: „Јехова је Дух; и где је дух Јеховин, ту је слобода“ (2. Коринћанима 3:17, NW).

Видљиве ствари на небу

Које видљиве ствари је Бог створио кроз свог прворођеног Сина? Ту спада наше Сунце и све милијарде звезда као и материје што сачињавају наш свемир. Да ли нам Библија пружа неку идеју о томе како је Бог начинио све то из ничега? Хајде да то видимо тако што ћемо завирити у Библију у светлу савремене науке.

У 18. веку, научник Антоан-Лорен Лавоазје је проучавао масу материје. Он је приметио да је након неке хемијске реакције маса крајњег продукта једнака укупној маси првобитних састојака. Рецимо, ако папир у присуству кисеоника сагори, резултујући пепео и гасови имају исту масу колику и првобитни папир и кисеоник. Лавоазје је поставио закон — ’о очувању масе, то јест материје‘. Године 1910, The Encyclopædia Britannica је објаснила: „Материја се не може ни створити нити уништити.“ То је изгледало разумно, барем у то време.

Међутим, експлозија атомске бомбе над јапанским градом Хирошимом 1945. јавно је разоткрила једну ману Лавоазјеовог закона. У таквој експлозији критичне масе урана, образују се различити облици материје, али њихова укупна маса је мања од масе првобитног урана. Због чега такав губитак? Због тога што се нешто масе урана претворило у застрашујући блесак енергије.

Још један проблем са Лавоазјеовим законом о очувању материје настао је 1952, с детонацијом термонуклеарне справе (хидрогенске бомбе). У тој експлозији, атоми водоника се једине и образују хелијум. Маса резултујућег хелијума је, међутим, била мања од масе првобитног водоника. Део масе водоника претворио се у експлозивну енергију, експлозију која је далеко разорнија од бомбе бачене на Хирошиму.

Ове експлозије су доказале да мала количина материје представља огромну количину енергије. Ова повезаност између материје и енергије објашњава моћ Сунца које омогућава да смо живи и здрави. Каква је то веза? Отприлике 40 година пре детонације хидрогенске бомбе, 1905, Ајнштајн је наговестио однос између материје и енергије. Многима је позната његова једначина E=mc⁠².a Кад је Ајнштајн формулисао овај однос, други научници су могли објаснити како Сунце сија милијардама година. У унутрашњости Сунца непрестано се дешавају термонуклеарне реакције. Тако Сунце сваке секунде претвара приближно 564 милиона тона водоника у 560 милиона тона хелијума. То значи да се отприлике 4 милиона тона материје претвара у соларну енергију, а делић ње стиже на Земљу и подржава живот.

Значајно је што је такође могућ и обрнути процес. „Енергија се претвара у материју када се субатомске честице сударају при великим брзинама и стварају нове, теже честице“, објашњава The World Book Encyclopedia. Научници то постижу у ограниченој мери, користећи огромне машине зване акцелератори честица, у којима се субатомске честице сударају при фантастичним брзинама, стварајући материју. „Ми понављамо једно од чуда свемира — претварање енергије у материју“, објашњава нобеловац, физичар др Карло Рубија.

’То је тачно‘, може неко рећи ’али какве то везе има са извештајем о стварању који налазим у Библији?‘ Па, Библија није неки научни уџбеник, али се доказала да је у току и да је у складу с научним чињеницама. Она од почетка до краја указује на Онога ко је створио сву материју у свемиру, највећег Научника (Немија 9:6; Дела апостолска 4:24; Откривење 4:11). И јасно показује однос између енергије и материје.

На пример, Библија позива читаоце да ураде следеће: „Подигните горе очи своје и видите; ко је то створио? ко изводи војску свега тога на број и зове свако по имену, и велике ради силе његове [’обиља динамичке енергије‘, NW] и јаке моћи не изостаје ниједно?“ (Исаија 40:26, ДК). Да, Библија каже да је један извор огромне динамичке енергије — Створитељ — учинио да настане материјални свемир. То је потпуно у складу са савременом технологијом. Већ само из овог разлога, библијски извештај о стварању заслужује наше дубоко поштовање.

Након што је на небу створио видљиве и невидљиве ствари, Створитељ заједно са својим прворођеним Сином усредсредио се на Земљу. Како је она настала? Мноштво различитих хемијских елемената који сачињавају нашу планету могло је бити створено тако што је Бог директно претворио безграничну динамичку енергију у материју, за шта данашњи физичари кажу да је изводљиво. Или, како то многи научници верују, земља је могла бити формирана од материје избачене експлозијом неке супернове. Опет, ко може рећи да није можда постојало комбиновање метода, ових управо поменутих и других које научници још нису открили? Који год да је био механизам, Створитељ је динамички Извор елемената који сачињавају нашу Земљу, укључујући и све минерале који су од суштинске важности за наш живот.

Можете разумети да је оснивање Земље укључивало далеко више него само обезбеђивање свег материјала у исправној размери. Земљина величина, њена ротација и удаљеност од Сунца, као и нагнутост њене осе и безмало кружни облик њене орбите око Сунца, све је то исто морало бити баш право — тачно онакво какво јесте. Јасно, Створитељ је покренуо природне кружне токове који нашу планету чине прикладном за подржавање обиља живота. Имамо потпуно право да се свему томе дивимо. Али замислите реакцију небеских духовних синова, кад су гледали стварање Земље и живота на њој! Једна библијска књига каже да су они ’у весељу песама кликтали‘ и ’гласе радости пуштали‘ (Јов 38:4, 7).

Разумети прво поглавље Постања

Прво поглавље Библије делимично нам пружа детаље о неким важним корацима које је Бог предузео да би Земљу припремио да људи на њој уживају. Ово поглавље не пружа сваки детаљ; док га читамо, не треба да одустанемо ако оно изоставља неке појединости које ионако читаоци из древног доба не би схватили. На пример, пишући ово поглавље Мојсије није известио о деловању микроскопских алги или бактерија. Такве облике живота су људи видели тек након проналаска микроскопа, у 16. веку. Мојсије такође није специфично известио о диносаурима, о чијем постојању је закључак изведен на темељу фосила у 19. веку. Уместо тога, Мојсије је био надахнут да употреби речи које би људи његовог времена разумели — али речи које су биле тачне у свему што су рекле о земаљском стварству.

Док читате прво поглавље Постања, од трећег стиха надаље, запазићете да је оно подељено на шест стваралачких „дана“. Неки тврде да су то били дословни дани од 24 часа, у смислу да је читав свемир и живот на земљи створен за мање од недељу дана! Међутим, лако можете установити да Библија то не научава. Књига Постања била је написана на хебрејском. На том језику, „дан“ се односи на неки период. Он може бити дуг или може представљати дослован дан од 24 часа. У Постању се чак о свих шест „дана“ заједно говори као о једном дужем периоду — ’дану у којем је Јехова начинио земљу и небо‘ (Постање 2:4, NW; упоредите с 2. Петровом 3:8). Чињеница је да Библија открива да ови стваралачки „дани“, то јест ере, обухватају хиљаде година.

То се може видети из онога што Библија каже о седмом „дану“. Извештај о сваком од првих шест „дана“ завршава се изјавом ’би вече и би затим јутро и то је био први дан‘, и тако даље. Међутим, ову изјаву нећете наћи након извештаја о седмом „дану“. А у првом веку н. е., око 4 000 година касније, Библија се осврће на тај седми „дан“ одмора, указујући да он још увек траје (Јеврејима 4:4-6). Дакле седми „дан“ је период који захвата хиљаде година, и логично је да то исто можемо закључити и за првих шест „дана“.

Први и четврти „дан“

Изгледа да је Земља постављена у своју орбиту око Сунца, и да је била кугла покривена водом још пре него што је тих шест „дана“, то јест периода нарочите стваралачке активности отпочело. „Над безданом беше тама“ (Постање 1:2). У тој раној фази, нешто — могуће мешавина водене паре, других гасова и вулканске прашине — спречавало је сунчеву светлост да допре до Земљине површине. Библија на следећи начин описује први стваралачки период: „Бог рече: ’Нека буде светлост‘; и постепено постаде светлост“, то јест досегла је до Земљине површине (Постање 1:3, превод Џ. В. Вотса).

Овај израз „постепено постаде“ тачно преноси облик одговарајућег хебрејског глагола, који означава једну радњу која је у току и којој је потребно време да би се завршила. Свако ко уме читати хебрејски може овај облик пронаћи отприлике 40 пута у првом поглављу Постања, и он представља кључ за разумевање овог поглавља. Оно што је Бог започео фигуративне вечери једног стваралачког периода, то јест ере, поступно је постало јасно, или очигледно, након јутра тог „дана“.b Такође, оно што је започето у једном периоду није обавезно било у потпуности довршено када је отпочео наредни период. Рецимо, светлост се постепено почела појављивати првог „дана“, а ипак све до четвртог стваралачког периода Сунце, Месец и звезде нису се могли разазнати (Постање 1:14-19).

Други и трећи „дан“

Пре него што је Створитељ учинио да се у трећем стваралачком дану појави копно, он је извесну количину воде подигао. Као резултат, Земља је била окружена омотачем од водене паре.c Древни извештај не описује — а нема ни потребе да описује — механизам који је био употребљен. Уместо тога, Библија се усредсређује на простор између тих уздигнутих и површинских вода. Она га назива небом. Чак и данас људи користе овај назив за атмосферу по којој лете птице и авиони. С временом, Бог је ово атмосферско небо испунио мешавином гасова која је витална за живот.

Међутим, током ових стваралачких „дана“, површинска вода се повукла, и појавило се копно. Изгледа да је Бог, користећи можда исте геолошке силе које још увек покрећу Земљине плоче, подигао границе океана да би образовао континенте. То би створило копно изнад површине и дубоке океанске депресије, које су океанографи сада унели у карте и ревно их проучавају. (Упоредите с Псалмом 104:8, 9.) Након што је формирано копно, догодило се још нешто чудесно. Читамо: „Затим Бог рече: Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрвеће родно, које даје плод по врстама својим, у коме ће бити семе његово на земљи. И би тако“ (Постање 1:11).

Како смо видели у претходном поглављу („Творевина — шта стоји иза ње?“), фотосинтеза је животоважна за биљке. Ћелија зелене биљке поседује мноштво ситних делића званих хлоропласти, који енергију добијају из сунчеве светлости. „Ове микроскопске фабрике“, објашњава књига Planet Earth, „производе шећере и скроб... Нема тог човека који је осмислио ефикаснију фабрику, или чији су производи траженији, него што је то хлоропласт.“

Заиста, каснији опстанак животиња зависио би од хлоропласта. Такође, без зелене вегетације, Земљина атмосфера би била пребогата угљен-диоксидом, и ми бисмо умрли од топлине и недостатка кисеоника. Неки стручњаци пружају задивљујућа објашњења о развоју живота који зависи од фотосинтезе. Примера ради, они кажу да кад је једноћелијским организмима у води почела да недостаје храна, „неколицина пионирски настројених ћелија коначно је пронашла решење. Изумеле су фотосинтезу“. Да ли је то стварно могло тако бити? Фотосинтеза је толико сложена да научници још увек покушавају да открију њене тајне. Мислите ли да је фотосинтетски живот способан да се репродукује настао необјашњиво и спонтано? Или вам је разумније веровати да он постоји као резултат интелигентног, намерног стварања, о чему извештава Постање?

Појава нових сорти биљака није се морала окончати трећег стваралачког „дана“. Она се могла одвијати и током шестог „дана“, када је Створитељ ’насадио врт у Едему‘ и ’учинио да из земље никне свакојако дрвеће лепо за гледање и добро за јело‘ (Постање 2:8, 9). И, као што је поменуто, земљина атмосфера је вероватно постала прозрачна четвртог „дана“, тако да је више светлости са Сунца и других небеских тела допирало до Земље.

Пети и шести „дан“

Током петог стваралачког „дана“, Створитељ је почео да пуни океане и атмосферско небо новим обликом живота — „живим душама“ — другачијим од вегетације. Интересантно је да биолози говоре, између осталог, о биљном и о животињском царству, и деле их на поткласе. Хебрејска реч која се преводи са „душа“ значи „дисач“. Библија такође каже да „живе душе“ имају крв. Према томе, можемо закључити да су створења која имају и респираторни и циркулаторни систем — становници мора и неба који дишу — почела да се појављују у петом стваралачком периоду (Постање 1:20; 9:3, 4).

Шестог „дана“ Бог је више пажње обратио копну. Створио је „домаће“ и „дивље“ животиње, и ти епитети су били смисаони називи, када је Мојсије записивао овај извештај (Постање 1:24, NW). Дакле, у овом шестом стваралачком периоду створени су копнени сисари. А шта је с људима?

Овај древни извештај нам говори да је на крају Створитељ изабрао да на Земљи направи један заиста јединствен облик живота. Свом небеском Сину је рекао: „Да начинимо човека по обличју и по прилици нашој, па нека има он власт над рибама морским и над птицама небеским и над животињама и над целом земљом, и над свим гмизавцима који гамижу по земљи“ (Постање 1:26). Човек би, дакле, одражавао духовно обличје свог Творца, испољавао би Његове особине. И био би способан да усваја огромну количину знања. На тај начин, људи би могли поступати са интелигенцијом која надмашује интелигенцију било које животиње. Исто тако, за разлику од животиња, човек је био начињен са способношћу да поступа по својој слободној вољи, а не да буде контролисан углавном инстинктима.

Недавних година, научници су навелико истраживали људске гене. Упоређујући генетске обрасце људи широм планете, пронашли су јасан доказ да сви људи имају заједничког претка, један извор ДНК свих људи који су икада живели, укључујући и свакога од нас. Године 1988, часопис Newsweek је та открића изнео у чланку под насловом „Потрага за Адамом и Евом“. Ова истраживања су била заснована на једној врсти митохондријалне ДНК, генетског материјала који преносе само жене. Извештаји из 1995. о истраживању мушких ДНК наводе на исти закључак — да је „постојао неки предак ’Адам‘, чији је генетски материјал у [Y] хромозому заједнички за сваког човека на планети“, пише часопис Time. Без обзира на то да ли су ова открића тачна у сваком детаљу или не, она показују да је историја коју налазимо у Постању изузетно поуздана, јер је Аутор те историје био Онај ко је у то време био присутан.

Какав је то био врхунац када је Бог саставио одређене елементе Земље да би обликовао свог првог људског сина, кога је назвао Адам! (Лука 3:38). Овај историјски извештај нам говори да је Створитељ ове планете и живота на њој поставио човека којег је створио у подручје слично врту „да га ради и да га чува“ (Постање 2:15). У то време Створитељ је могао још увек стварати нове животињске врсте. Библија каже: „Бог створи од земље све животиње пољске и све птице небеске, и доведе их к човеку, да види како ће коју назвати, па да свако живо створење носи име које му буде човек дао“ (Постање 2:19). Библија никада не наводи на помисао да је први човек, Адам, био само нека митска личност. Баш супротно, он је био стварна особа — човек који мисли и осећа — и који је могао пронаћи радост радећи у том рајском дому. Сваког  дана он је сазнавао више о ономе што је његов Створитељ начинио и каква је Он особа — које особине има, какав карактер.

Затим, након непрецизираног раздобља, Бог је створио прву жену, да буде Адамова супруга. Надаље, Бог је њиховом животу дао већи смисао следећим значајним задатком: „Рађајте се, множите се и напуните земљу, и владајте њом, и имајте власт над рибама морским и над птицама небеским, и над свим животињама које се по земљи мичу“ (Постање 1:27, 28). Ништа не може променити ову изричиту Створитељеву намеру, наиме да читава Земља треба да буде претворена у рај испуњен срећним људима који живе у међусобном миру и у миру са животињама.

Материјални свемир, укључујући и нашу планету и живот на њој, јасно сведочи о Божјој мудрости. Стога је он без сумње могао предвидети могућност да би, током времена, неки људи могли изабрати да буду независни или бунтовни, упркос томе што је он њихов Створитељ и Давалац живота. Таква побуна би могла пореметити то величанствено дело стварања глобалног раја. Извештај каже да је Бог пред Адама и Еву ставио један једноставан испит који би их подсећао на потребу да буду послушни. Непослушност, рекао је Бог, имала би за последицу губитак права на живот који им је дао. То је било љубазно од Створитеља што је наше претке упозорио на погрешан начин поступања који би неповољно утицао на срећу читавог људског рода (Постање 2:16, 17).

Пред крај шестог „дана“, Створитељ је учинио све што је било потребно да би остварио своју намеру. С правом је могао изјавити да је све што је начинио било ’веома добро‘ (1. Мојсијева 1:31, ДК). Овде Библија уводи још један значајан период, рекавши да Бог „почину у седми дан од свих дела својих која учини“ (Постање 2:2, курзив наш). Пошто се Створитељ „не умара, нити малаксава“, зашто је описан као да се одмара? (Исаија 40:28, NW). Ово указује да је он престао с делима физичког стварања; осим тога, он се одмара знајући да ништа, чак ни побуна на небу нити на земљи, не може осујетити испуњење његове величанствене намере. Бог је с поуздањем изрекао благослов над седмим стваралачким „даном“. Стога, Божја лојална интелигентна створења — људи и невидљива духовна створења — могу бити сигурни да ће до краја седмога „дана“, мир и срећа владати у целом свемиру.

Можете ли веровати извештају Постања?

Али, да ли заиста можете веровати овом извештају о стварању и изгледима о којима говори? Савремена генетичка истраживања, како смо видели, иду према закључку који је у Библији одавно забележен. Такође, неки научници су запазили редослед догађаја који се пружа у Постању. На пример, познати геолог Волис Прет је коментарисао: „Кад бих, као геолог, био позван да наше савремене представе о пореклу Земље и развоју живота на њој укратко објасним једноставном пастирском народу, као што су била племена којима је Књига Постања упућена, тешко да бих учинио нешто боље него да уско и доследно следим језик првог поглавља Постања.“ Он је такође уочио да је редослед догађаја описаних у Постању о пореклу океана и појављивању копна, као и о појави живота у мору, птица и сисара, у основи редослед главних етапа геолошког времена.

Размислите: како је Мојсије — пре више хиљада година — тачно погодио овај редослед, ако његов извор информација није био сам Створитељ и Конструктор?

„Вером“, каже Библија, „познајемо да је свет речју Божјом створен, тако да је оно што је видљиво постало из невидљивога“ (Јеврејима 11:3). Многи нису наклоњени да прихвате ту чињеницу, верујући радије у случај или неки слепи процес који је наводно произвео наш свемир и наш живот.d Али, како смо видели, постоје многи докази за веровање да је свемир и живот на земљи — укључујући ту и наш живот — потекао од интелигентног Праузрока, Створитеља, Бога.

Библија отворено признаје да ’немају сви веру‘ (2. Солуњанима 3:2). Међутим, вера није лаковерност. Вера се темељи на стварности. У наредном поглављу, осмотрићемо додатне ваљане и убедљиве разлоге због чега је могуће имати поуздања у Библију и Великог Створитеља који је заинтересован за нас лично.

[Фусноте]

[Слика на 86. страни]

Дискови прашине, попут овог у галаксији NGC 4261, представљају доказ о моћним црним рупама које се не могу видети. Библија извештава да у једном другом подручју постоје створења која су моћна а не могу се видети

[Слика на 89. страни]

Експерименти су подупрли научну теорију да се материја може претворити у енергију и енергија у материју

[Слика на 94, страни]

Дела стварања у прва три „дана“ дала су изузетно разнолику вегетацију

[Слике на 99. страни]

Библија једноставним речима тачно описује редослед појављивања животних облика на Земљи

[Слика на 101. страни]

„Као геолог... тешко да бих учинио нешто боље него да уско и доследно следим језик првог поглавља Постања“ (Волис Прет)