Упознати правог Бога — шта то значи?

 1, 2. Према Исаији 2:3, који је позив упућен у последњим данима, и коме?

ИСАИЈИНО узбудљиво пророчанство о последњим данима садржи позив који треба да интересује људе из свих нација. Тај позив је да се лично упозна прави Бог: „Ићи ће ту многи народи и казаће: Дођите да се попнемо на гору Господњу, идимо у дом Бога Јаковљева, да нас својим путевима учи, да ходимо стазама његовим“a (Исаија 2:3).

² Ово пророчанство показује да ће у последњим данима људи из многих нација широм света бити вођени ка заједничком извору поуке како би им се помогло да упознају правог Бога. Које ће истине учити које служе да их уједине у везу правог мира?

 3. Како се једно важно обележје Библије скоро изгубило као последица традиције?

³ Једно изванредно обележје Библије, скоро изгубљено као резултат традиције, јесте успостављање односа с Богом, нашим небеским Оцем и Створитељем, на најличнијем темељу, обраћајући му се његовим именом. Која особа која има драгог и вољеног пријатеља одбија да користи његово име или га чак ни не спомиње кад је запитана о томе? Обично се само непријатељ тако презире да му особа не исказује част ни самим спомињањем његовог имена. Посебан однос који је постојао између древног Израела и његовог Бога — помоћу кога су га знали по његовом имену — дивно је изразио древни псалмиста: „Кад постави у ме љубав своју избавићу га, узвисићу га; јер име моје зна“ (Псалам 91:14).

Да ли треба да користимо божанско име?

 4, 5. Које је значење Божјег имена?

⁴ С библијског гледишта, име правог Бога никад није било доведено у сумњу. Кад је Бог говорио Мојсију, објаснивши му да ће га употребити да нацију Израел изведе из египатског ропства, Мојсије је поставио логично питање: „Ићи ћу дакле синовима Израеловим и рећи ћу им: Бог отаца ваших посла ме к вама. Али ако ме питају које је име његово, шта ћу им одговорити?“ Бог је одговорио: „Овако кажи синовима Израеловим: Господ [хебрејски יהוה = YHWH = Јахве или, од 13. века н. е., Јехова], Бог отаца ваших, Бог Абрахамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама. То је моје име у вечности, то је моје име од колена на колено“ (Излазак 3:13, 15, наглашено од нас).

⁵ То име пуно је значења за онога ко говори хебрејски језик. Оно долази од основног хебрејског корена הוה, hwh, што значи „постати“. Међутим, то име се налази у узрочном облику, Hiphʽíl, према хебрејској граматици. Према томе, његов основни смисао не односи се на Божје вечно постојање, већ на његово проузроковање да ствари постану или настану. То је на јединствен начин посебно тачно с обзиром на његове намере. Кад је намеравао да ослободи своју изабрану нацију из египатског ропства, он је проузроковао да то и буде. Никаква сила није се могла испречити његовој одређеној вољи. Јехова је Бог који проузрокује да се његове намере испуне. Тиме проузрокује да он сам постане Извршилац својих обећања. То је такође било тачно с обзиром на његову намеру да ослободи своју нацију из вавилонског заточеништва. Исто је тачно и с обзиром на његову намеру да оствари рајске услове на Земљи. Његово само име даје смисао и гаранцију тим обећањима (Исаија 41:21-24; 43:10-13; 46:9, 10).

 6-9. (а) Како знамо да Бог не забрањује употребу свог имена? (б) Како и када је забрана употребе Божјег имена постала део јудаизма?

⁶ Али, зар Десет заповести не забрањују изговарање Божјег имена? Никако! Иако су многи на тај начин протумачили трећу заповест, запази који коментар износи Encyclopaedia Judaica: „Избегавање изговарања имена YHWH... проузроковано је погрешним разумевањем да трећа заповест (Изл. 20:7; Деут. 5:11) значи ’Ти не смеш узимати име YHWH свог Бога узалуд‘, док то у ствари значи ’Не смеш се лажно заклињати именом YHWH свог Бога.‘“⁠⁵ Запази да тај текст не забрањује ’узимање‘ или изговарање Божјег имена. Међутим, чак и ако је то значило узимање Божјег имена „узалуд“, запази шта Хебрејски лексикон од Келера (Koehler) и Баумгартнера (Baumgartner) наводи с обзиром на хебрејски израз преведен са „узалуд“ [хебр. lashshawʹ]: „изговорити име без разлога... злоупотребити име.“⁠⁶ Према томе, та заповест не забрањује употребу Божјег имена већ, уместо тога, његову злоупотребу.

⁷ Али, шта рећи о аргументу да је Божје име „пресвето да би се изговорило“? Па, зар не звучи разумно да Бог, кад би сматрао да је његово име пресвето да би га људи изговарали, не би га уопште ни открио? Сама чињеница да се у изворном тексту Хебрејских писама Божје име појављује више од 6 800 пута показује да он жели да га људи знају и да користе његово име. Далеко од ограничавања употребе свог имена да спречи непоштовање, Бог је стално охрабривао и чак заповедао свом народу да користи његово име и да га обзнањује. Чињење тога било је доказ њиховог блиског односа с њим, као и њихове љубави према њему (Псалам 91:14). Пророк Исаија јасно је показао која је Божја воља у тој ствари кад је навео: „Хвалите Господа [хебрејски יהוה = YHWH = Јехова], гласите име његово, јављајте по народима дела његова, спомените величину имена његова!“ (Исаија 12:4). (Види такође Михеј 4:5; Малахија 3:16; Псалам 79:6; 105:1; Пословице 18:10.)

⁸ Да Јехова није желео да људи изговарају његово име, он би то могао да отворено забрани. Међутим, Библија нигде не забрањује исправну употребу или изговарање његовог имена. Верни мужеви библијског времена слободно су користили његово име (Постање 12:8; Рут 2:4; 4:11, 14). У ствари, Бог је више пута осуђивао оне који су проузроковали да његов народ заборави његово свето име (Јеремија 23:26, 27; Псалам 44:21, 22 [44:20, 21, ДК]).

⁹ Али, како је та забрана постала део јеврејске мисли, пошто она тако јасно није била део Библије? Коментари од др А. Кохана (A. Cohen), рабина и аутора књиге Everyman’s Talmud, показују да се та традиција учврстила постепено кроз период од много векова. Др Кохан пише: „У библијском периоду изгледа да није било никакве скрупуле против његове употребе у свакодневном говору. Додавање Јах или Јаху личним именима, које се наставило међу Јеврејима чак и након вавилонског изгнанства, показатељ је да није постојала никаква забрана против употребе тог Имена од четири слова. Али, у раном рабинском периоду изговарање Имена било је ограничено на службу у храму.“ С обзиром на даљњи развој догађаја у том периоду, он примећује: „Уместо JHVH, Име се изговарало Адонај (мој Господ) у служби у синагоги; али постоји традиција да се изворни изговор периодично преносио преко Мудраца на њихове ученике — једном или двапут сваких седам година (Кидушин 71а). Чак и та пракса престала је након неког времена, а начин изговора Имена више није са сигурношћу познат.“⁠⁷ То је била последица ’заповести људске‘ (Исаија 29:13; Деутероном 4:2; види страну 9, одломци 15, 16).

Захтеви за оне који носе Име

10-14. (а) Шта Бог захтева од оних који носе његово име? (б) Који се облици чистоће захтевају од оних који желе да угоде Богу? (в) Који је страни пагански утицај оставио дубоки траг у јудаизму?

¹⁰ Очигледно је да са̂мо познавање или чак коришћење Божјег имена није довољно да особа угоди Богу. Ношење Божјег имена у својству једног од његових правих обожавалаца јединствена је предност, као што је објавио пророк Јеремија: ’Речи твоје радост беху и весеље срцу моме, јер је име твоје на мене призвано‘ (Јеремија 15:16). Али, та величанствена предност доноси са собом значајну одговорност. Јехова је недвосмислено изјавио краљевима незнабожачких нација: „Јер ево ја почињем пуштати зло на град над којим име моје се призива“ (Јеремија 25:29). Кад је Јехова ослободио нацију Израел из 70-годишњег заробљеништва у Вавилону, он је већ упозорио свој народ преко пророка Исаије: „Идите, идите, изиђите одатле! Не дотичите се ничега нечиста! Изиђите, очистите се ви који судове Господње [יהוה] носите“ (Исаија 52:11). Шта би данас било укључено у одржавање чистоће правих обожавалаца, носилаца имена најсветијег Бога, Јехове?

¹¹ Особа која жели да угоди Богу у свом обожавању сигурно треба да остане чиста у понашању, посебно с обзиром на морална мерила која поставља сам Бог. За разлику од попустљивих мерила данашњег друштва, Писма не остављају места сумњи или интерпретацији кад изражавају Божју осуду над лагањем, крађом, блудом, прељубом, хомосексуалношћу, убиством и сваким обликом преваре (Излазак 20:12-16; 23:1, 2; Левитик 5:1; 19:35, 36; 20:13). Писма осуђују не само неисправан поступак већ и неисправно размишљање које води до неисправног понашања (Излазак 20:17; Левитик 19:17; Псалам 14:1-5; Јоб 31:1, 9).

¹² Поред моралне чистоће, од оних који носе Јеховино име сигурно се захтева и религиозна чистоћа. Јехова је више пута упозоравао древну нацију Израел да не падне под утицај религиозног размишљања, поступака и обичаја околних нација које су обожавале друге богове. У ствари, само су под тим условом — да не опонашају лажно обожавање тих нација — могли остати у Обећаној земљи (Левитик 18:24-30; Деутероном 12:29-31). Није само идолопоклонство било јасно забрањено, већ су били забрањени и сви облици празноверних поступака и веровања, као што су астрологија, спиритизам, прорицање будућности, магија и молитве мртвима или тражење одговора од њих (Излазак 20:3-5; 22:18; Левитик 20:27; Деутероном 18:9-13; Исаија 8:19, 20; 47:13; Јеремија 10:2).

¹³ Тесно повезано с религиозном чистоћом је питање доктриналне чистоће. Упозорење да не опонашају морал и обожавање нација око себе односило се не само на време кад је нација Израел освајала земљу од Канаанаца. Јехова је свом народу открио религиозну истину. Само су они обожавали правог Бога, Јехову (Излазак 19:5, 6; Деутероном 4:32-37; Псалам 147:19, 20). Само су они лично познавали тог Бога и, пошто су били његови сведоци, били су у положају да друге поучавају о њему (Исаија 43:9-12; Псалам 105:1). Насупрот томе, религиозни обичаји и поступци других нација одражавали су темељни недостатак спознања о Богу (Исаија 60:2).

¹⁴ Упркос свом добром почетку, нација Израел је увек изнова била намамљивана туђим религиозним идејама (Судије 2:11-13; 1. Краљевима 18:21; Јеремија 2:11-13; Езекјел 8:14-18). Иако су канаанска и вавилонска култура оставиле свој траг, далеко највећи изазов с којим се суочио јудаизам дошао је током периода хеленизације од стране Грчког царства.b Сумирајући тај дуги период грчког културног утицаја, који се протезао од четвртог века пре н. е. до дубоко у рана столећа наше ере, јеврејски аутор Макс Димонт (Max Dimont) је приметио: „Обогаћени платонском идејом, аристотеловском логиком и еуклидском науком, јеврејски изучаваоци приступили су Тори с новим средствима... Јеврејском откривењу почели су додавати грчко размишљање.“

Да ли човек има бесмртну душу?

15-17. (а) Шта Библија научава о смрти и души? (Види оквир, страна 22.) (б) Коју наду садржи Библија за оне који су умрли?

¹⁵ Да ли је на доктрине и религиозна веровања јудаизма извршен утицај у том периоду? Encyclopaedia Judaica отворено признаје: „Вероватно је под грчким утицајем у јудаизам ушла доктрина о бесмртности људске душе.“⁠⁸ Хебрејска писма једноставно и јасно научавају да је Бог првобитно намеравао да људи живе вечно у савршеном здрављу на Земљи. (Види стране 11 и 12, одломци 2 до 4.) У 1. Мојсијевој 2:7 читамо: „Створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива“ (ДК). Запази да овај цитат не наводи да је човеку дата душа, већ да је он, уместо тога, постао душа. Зато што се непослушно побунио против Бога, први човек Адам, осуђен је на смрт. Према томе, Адам је, као људска душа, умро. Ниједан његов део није наставио да живи у неком другом подручју. Дакле, концепт о бесмртној души није библијско учење.c Библија јасно каже: „Душа која згреши она ће умрети“ (Езекјел 18:4).

¹⁶ Оно што Писма откривају о стању мртвих у складу је с библијским учењем да душа умире. У 9. поглављу Проповедника, стихови 5 и 10, читамо: „Јер живи знају да ће умрети, али мртви ништа не знају... нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрт[и]т [општем гробу човечанства] у који идеш.“ (Упореди Псалам 146:3, 4.) Смрт је дата као казна од Бога (Постање 2:17). Она је супротност животу, а не још један облик живота. Пошто је то истина, не треба да будемо изненађени да откријемо како Писма нигде не говоре о горућој казни паклене ватре (geh hinnóm). И то је концепт који је усвојен из грчке филозофије и паганске доктрине. С обзиром на јеврејско мистично веровање у реинкарнацију, The New Standard Jewish Encyclopedia наводи: „Изгледа да та идеја има корен у Индији... Она се у Кабали [мистичној књизи јудаизма] најпре појављује у књизи Бахир, а затим, од Зохара на даље, обично је прихватају мистици и игра важну улогу у хасидском веровању и литератури.“⁠⁹

¹⁷ Пошто је смрт супротност животу и душа не живи у неком другом подручју, каква нада постоји за оне који су умрли? Божја реч јасно учи да ће, након обнављања рајских услова за човечанство на Земљи преко интервенције Месијанског Краља именованог од Бога, већина мртвих бити враћена у живот. На то библијско учење често се указује као на ’ускрсење мртвих‘. Ускрснули ће укључивати не само оне који су верно служили Богу, већ и многе милионе, чак милијарде, оних који нису добили потпуну прилику да уче о њему и служе му у истини (Данијел 12:2, 13; Исаија 26:19; Јоб 14:14, 15).

18, 19. Зашто особа треба да упозна правог Бога, и како то може учинити?

¹⁸ Зар ова библијска нада ускрсења у савршени живот на Земљи није снажна мотивација за људе из свих нација да траже правог Бога и упознају га? Али, где се налази прави извор упутстава од Јехове за ове последње дане, како је споменуто у Исаији 2:2, 3? Ко људе може поучити Јеховиним путевима, да би могли ’ходити стазама његовим‘? Да ли Јудаизам или хришћанство може пружити такво вођство у светлу библијских информација размотрених до сада?

¹⁹ Према пророчанству, постојаће група људи која носи Јеховино име у чистоћи, која ће заиста служити и као његови Сведоци и као извор духовног светла за нације (Исаија 60:2, 3).

[Фусноте]

[Оквир на странама 20, 21]

БОЖЈЕ ИМЕ У БИБЛИЈИ — ШТА ЈЕ БОГ РЕКАО

„Још рече Бог Мојсију: Овако кажи синовима Израеловим: Господ [хебрејски יהוה = YHWH = Јехова], Бог отаца ваших... посла ме к вама. То је моје име у вечности, то је моје име од колена на колено“ (Излазак 3:15, наглашено од нас).

„Боаз дође из Бетлехема, и он рече жетеоцима: Господ [יהוה] с вама! Они му одговорише: Благословио те Господ! [יהוה]“ (Рут 2:4).

„Хвалите Господа [יהוה], гласите име његово, јављајте по народима дела његова, спомените величину имена његова!“d (Исаија 12:4, наглашено од нас; Псалам 105:1).

’Тада ћу ја народима чиста уста дати да сви име Господње [יהוה] призивљу, и да му сви сложно служе‘ (Софонија 3:9, наглашено од нас).

„Излиј гнев свој на народе који не знају за те и на краљевства која име твоје не призивљу!“ (Псалам 79:6, наглашено од нас).

БОЖЈЕ ИМЕ У ТАЛМУДУ — ШТА СУ ЉУДИ РЕКЛИ

„Било је наређено да човек треба да поздрави своје пријатеље спомињући Име“ (Б’рахот 9:5).

„Тако је он [Првосвештеник на Дан покајања] рекао: О JHVH, Твој народ, кућа Израела, починио је неправду, преступио је, згрешио је пред тобом. Преклињем те Именом JHVH... И кад су свештеници и народ који је стајао у дворишту чули славно и поштовано Име слободно објављено са уста Првосвештеника, у светости и чистоћи, клекнули су и поклонили се, падајући на своја лица и узвикујући: Благословљено да је Његово славно, суверено Име за сву вечност“ (Јома 6:2).

„У Светилишту је Име изговарано онако како је написано; али иза његових граница употребљавано је заменичко Име“ (Сота 7:6).

„У почетку је Првосвештеник често објављивао Име наглас; али кад су се умножили распусни људи, објављивао га је пригушеним тоном“ (Јерусалимски Талмуд, Јома 40д).

„[Међу онима који су искључени из света који ће доћи налази се] онај који изговара Име према његовим словима“ (Санхедрин 10:1).

„Ко год отворено изговара Име крив је за смртни прекршај (Песикта 148а).

[Фуснота]

[Оквир на 22. страни]

СМРТ И ДУША — ШТА ЈЕ ТО?

ШТА КАЖУ ПИСМА:

„А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива [néphesh]“ (1. Мојсијева 2:7, наглашено од нас). Запази да човеку није дата душа, већ да је он постао душа.

’Али с дрвета познања добра и зла не једи, јер у који дан окусиш с њега умрећеш‘ (Постање 2:17). Запази да је смрт споменута првом човеку, Адаму, само као казна за непослушност.

’Са знојем лица свога најешћеш се хлеба, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си ти прах и у прах ћеш се вратити‘ (Постање 3:19).

„У градовима овијех народа... не оставих у животу ниједне душе [neshamáh] живе“ (5. Мојсијева 20:16, ДК).

„И узеше га и исјекоше оштријем мачем... све душе [néphesh] што бијаху у њима... затр га са свијем душама [néphesh] што бијаху у њему“ (Исус Навин 10:37, ДК).

„Они ударише оштрицом мача, и истребише све оне који се у њему нађоше; не оста ништа од онога што дисаше [neshamáh]“ (Јошуа 11:11).

„Гле, све су душе моје како душа очина тако и душа синовља моја је; душа [néphesh] која згреши она ће умрети“ (Езекјел 18:4, наглашено од нас.).

„Живи знају да ће умрети, а мртви ништа не знају... Нема ни дела ни мисли, ни знања ни мудрости у пределу смрт[и]т [општем гробу човечанства] у који идеш“ (Проповедник 9:5, 10).

ШТА СУ РЕКЛИ РАБИНИ:

„У седмом небу, Araboth, чувају се духови и душе које тек треба да буду створене“ (Хагига 12б, Талмуд).

„Уочи Сабата човек је добијао додатну душу, која је одузимана од њега на крају Сабата“ (Таанит 27б, Талмуд).

„[Након смрти] тело наставља постојати 12 пуних месеци а душа узлази и силази“ (Шабат 152б, Талмуд).

„Црви су једнако болни за мртвога као што је игла у телу живога“ (Шабат 13б, Талмуд).

„Ако се у овом свету нека изјава изнесе у име неке особе након њене смрти њене усне се покрећу у гробу“ (Санхедрин 90б, Талмуд).

„Јудаизам је ’религија која осигурава бесмртност душе након смрти тела‘“ (Кузари 1:103, Јуда Халеви, рабин из 12. века).

[Слика на 23. страни]

Овај древни под синагоге у Тиберији, Израел, само је један пример тога до које мере су грчка мисао и култура утицали на јудаизам. Запази знакове зодијака са својим именима исписаним на хебрејском. Фигура у центру представља бога-сунца Хелиоса