Удовица из Сарепте је била награђена због своје вере

СИРОМАШНА удовица грли свог сина јединца. Још увек не може да верује својим очима. До малопре је у рукама држала његово беживотно тело, а сада га гледа како се смеје. „Види, твој син је жив“, говори јој њен гост.

Ово дирљиво ускрсење се одиграло пре скоро 3 000 година. Оно је забележено у 17. поглављу 1. Краљевима. Гост у кући ове удовице је пророк Илија. Али ко је била та удовица, мајка ускрснулог детета? У Библији се не помиње њено име. Знамо само да је живела у месту које се звало Сарепта. Нема сумње да јој је ускрсење сина највише ојачало веру у Јехову. На основу њеног примера можемо извући неке вредне поуке.

У данима злог краља Ахава, Јехова је одлучио да у Израелу један дужи период буде суша. Након што је Илија најавио сушу, Бог га је сакрио од Ахава и хранио га тако што је учинио да му гаврани доносе хлеб и месо. Јехова је касније рекао Илији: „Устани и пођи у Сарепту, која припада Сидону, па остани тамо. Заповедио сам једној удовици у том месту да те храни“ (1. Краљ. 17:1-9).

Кад је Илија стигао у Сарепту, угледао је једну сиромашну удовицу како скупља дрва. Да ли је можда она та жена која треба да се побрине за његову храну? Како ће то бити кад је и сама врло сиромашна? Иако су му можда кроз главу пролазиле такве мисли, Илија је започео разговор с њом. „Молим те, донеси ми у посуди мало воде да пијем“, замолио ју је. Кад је она пошла да је донесе, пророк је додао: „Молим те, донеси ми и мало хлеба“ (1. Краљ. 17:10, 11). Није јој било тешко да му донесе воде, али хлеб је већ био проблем.

Удовица је рекла: „Тако жив био Јехова, твој Бог, немам хлеба већ само шаку брашна у ћупу и мало уља у крчагу. И ево, хоћу да скупим мало дрва па да одем и припремим нешто себи и свом сину да то поједемо, па да умремо“ (1. Краљ. 17:12). Размотримо сада шта нам овај разговор открива.

Удовица је схватила да је Илија Израелац који је служио Јехови. То се види из њених речи „тако жив био Јехова, твој Бог“. Она је по свему судећи знала нешто о израелском Богу Јехови, али не довољно да би о њему говорила као о ’свом Богу‘. Живела је у Сарепти, месту које је ’припадало‘ феничанском граду Сидону или је барем зависило од њега. Врло је вероватно да су становници Сарепте обожавали Вала. Међутим, Јехова је у овој удовици видео нешто посебно.

Премда је живела међу идолопоклоницима, веровала је у Јехову. У жељи да помогне и њој и свом пророку, Јехова је послао Илију код те удовице. Из тога можемо извући једну важну поуку.

Нису сви становници Сарепте у којој се обожавао Вал били потпуно искварени. Пославши Илију код удовице, Јехова је показао да запажа појединце који имају добро срце али још увек нису његове слуге. Он заиста „из сваког народа прихвата оног ко га се боји и чини што је праведно“ (Дела 10:35).

Вероватно и на нашем подручју има оних који су попут удовице из Сарепте. Иако су окружени људима који су повезани с неком кривом религијом, они можда прижељкују нешто боље. Вероватно не знају скоро ништа о Јехови и зато им је потребна помоћ да би почели да му служе. Да ли се трудиш да пронађеш такве појединце и помогнеш им?

Размотримо пажљиво шта је Илија тражио од удовице. Она му је управо рекла да има тек толико брашна и уља да припреми још један оброк за себе и свог сина. После тога им остаје да само чекају да умру од глади. Али шта јој је Илија на то рекао? „Не бој се. Иди и учини како си рекла. Само најпре од тога направи мени малу погачу па ми је донеси, а после припреми нешто себи и свом сину. Јер овако каже Јехова, Израелов Бог: ’Брашно у ћупу неће се потрошити нити ће уље у крчагу нестати све до дана кад Јехова пусти кишу на земљу‘“ (1. Краљ. 17:11-14).

’Да ти дам свој последњи оброк? Не мислиш ваљда озбиљно?‘, рекао би неко да је на њеном месту. Али ова удовица није тако реаговала. Иако није знала много о Јехови, имала је поверења у Илију и учинила је све што ју је замолио. Био је то велики испит вере за њу, али она је донела мудру одлуку.

Бог није заборавио ову сиромашну удовицу. Баш као што је Илија и обећао, Јехова је умножио оно мало брашна и уља што јој је остало. Захваљујући томе су она и њен син, као и Илија, имали шта да једу док је трајала суша. Заиста, „брашно у ћупу није се потрошило нити је уље у крчагу нестало, према речи коју је Јехова рекао преко Илије“ (1. Краљ. 17:16; 18:1). Да је ова жена другачије реаговала на Илијину молбу, вероватно би то мало брашна и уља што је имала били њен последњи оброк. Међутим, она се поуздала у Јехову и прво Илији спремила оброк.

Из овог догађаја учимо да Бог благосиља оне који се уздају у њега. Ако си у кушњи веран Јехови, он ће ти помоћи. Бринуће о теби, штитиће те и као прави пријатељ помоћи ће ти да се избориш са кушњом (Изл. 3:13-15).

У једном чланку у Сионској стражарској кули из 1898. писало је какву још поуку можемо извући из овог догађаја: „Пошто је ова жена имала довољно вере да послуша пророка, Господ је проценио да је вредна тога да јој помогне. Да није имала такву веру, Господ би вероватно послао пророка некој другој удовици која би имала више вере. Исто је и са нама — Господ ће допустити да у неком периоду свог живота будемо искушани. Уколико будемо имали веру, добићемо благослов, а уколико не будемо имали веру, остаћемо без њега.“

Када се суочавамо са специфичним проблемима, добро је да потражимо савете у Библији и библијским публикацијама. Затим треба да поступамо у складу с Јеховиним смерницама, без обзира на то колико би то могло бити тешко. Бићемо богато благословљени уколико послушамо следећи савет: „Уздај се у Јехову свим срцем својим, а на свој разум немој се ослањати. На свим путевима својим имај га на уму, и он ће исправити стазе твоје“ (Посл. 3:5, 6).

Удовици је предстојала још једна кушња. У Библији стоји: ’После тога се разболео син те жене. Његова болест је бивала све тежа тако да је на крају издахнуо.‘ Питајући се зашто ју је снашла та велика трагедија, уцвељена мајка је питала Илију: „Зашто си ми то учинио, Божји човече? Дошао си код мене да ме подсетиш на мој грех и да ми убијеш сина“ (1. Краљ. 17:17, 18). Шта значе ове речи пуне горчине?

Да ли се ова жена можда сетила неког свог греха због ког ју је мучила савест? Да ли је закључила да је смрт њеног сина Божја казна и да је Илија Божји гласник смрти? Библија не каже ништа о томе, али једно је сигурно: Удовица није оптужила Бога да је неправедан.

Илија се сигурно потресао када је чуо да је дете умрло и да удовица мисли да је он на неки начин крив за тај велики губитак. Однео је дечаково беживотно тело у горњу собу и тамо завапио Јехови: „Јехова, Боже мој, зар ћеш и овој удовици код које боравим нанети зло и убити јој сина?“ Илија није могао поднети помисао на то да ће срамота пасти на Божје име уколико Бог буде дозволио да та љубазна и гостољубива удовица толико пати. Зато се усрдно помолио: „Јехова, Боже мој, молим те нека се у ово дете врати живот“ (1. Краљ. 17:20, 21).

Јехова је услишио ту молитву. Удовица се бринула о његовом пророку и доказала је да има веру. По свему судећи, Бог је дозволио да се дечак разболи и умре јер је знао да ће његово ускрсење, и то прво забележено у Библији, пружити наду и будућим генерацијама. Кад се Илија помолио, Јехова је вратио дечака у живот. Можемо само замислити усхићење те удовице када јој је Илија рекао: „Види, твој син је жив.“ Она му је тада рекла: „Сада заиста знам да си ти Божји човек и да је Јеховина реч у твојим устима истинита“ (1. Краљ. 17:22-24).

У 17. поглављу 1. Краљевима више се ништа не говори о овој жени. Али будући да је Исус похвално говорио о њој, вероватно је почела да служи Јехови и остала му верна све до смрти (Лука 4:25, 26). Овај догађај показује да Бог благосиља оне који чине добро његовим слугама (Мат. 25:34-40). Такође служи као доказ да се Бог брине о својим верним слугама, чак и када се нађу у врло тешким околностима (Мат. 6:25-34). И на крају, овај догађај доказује да Јехова жели и може да ускрсне мртве (Дела 24:15). Заиста имамо доста разлога да памтимо удовицу из Сарепте.