18. библијска књига — Јов

Писац: Мојсије

Место писања: пустиња

Писање завршено: отприлике 1473. пре н. е.

Обухваћено раздобље: преко 140 година између 1657. и 1473. пре н. е.

 1. Шта значи име „Јов“ и на која питања одговара Књига о Јову?

КЊИГА о Јову је једна од најстаријих књига надахнутог Светог писма. То је књига коју људи изузетно цене и често цитирају, али мало разумеју. Зашто је написана и зашто је корисна за нас данас? Одговор се може наслутити из самог Јововог имена, које значи „омражен“. Заправо, ова књига покреће два важна питања: Зашто недужни пате? Зашто Бог допушта зло на земљи? Запис о Јову и његовој великој истрајности у патњама помоћи ће нам да добијемо одговоре на та питања. Све је било записано, баш као што је Јов и желео (Јов 19:23, 24).

 2. Шта доказује да је Јов био стварна особа?

² Јов је постао синоним за стрпљивост и истрајност. Али да ли је Јов стварно постојао? Упркос свим Ђаволовим настојањима да са страница историје избрише тај диван пример верности Богу, одговор је сасвим јасан: Јов је стварна историјска личност! Јехова га је споменуо заједно са своја друга два сведока чије је постојање потврдио и Исус Христ: Нојем и Данилом (Језек. 14:14, 20; упоредити с Матејем 24:15, 37). Древни Јевреји су на Јова гледали као на стварну особу. Хришћански писац Јаков указао је на Јова као на пример истрајности (Јак. 5:11). Једино истинити животни пример — а не нека измишљена прича — може имати такву тежину и уверити Божје слуге да у свим околностима могу остати верни Богу. Поврх тога, снага говора записаних у Књизи о Јову и осећања која из њих извиру сведоче да се ради о стварном животу.

 3. Шта доказује да је Књигу о Јову надахнуо Бог?

³ Веродостојност и надахнутост Књиге о Јову потврђује и то што су је древни Јевреји увек сматрали делом библијског канона — што је нарочито значајна чињеница ако се зна да Јов није био Израелац. Поред тога што су Јова спомињали Језекиљ и Јаков, из Књиге о Јову је цитирао и апостол Павле (Јов 5:13; 1. Кор. 3:19). Снажан доказ њеног надахнућа је и то што се у запањујућој мери слаже с чињеницама које је потврдила савремена наука. Како је њен писац могао знати да је Јехова ’земљу обесио ни на чем‘, када се зна да су древни народи имали крајње чудне представе о томе на чему Земља стоји? (Јов 26:7). Према једном древном веровању, Земља лежи на слоновима који стоје на огромној морској корњачи. Зашто у Књизи о Јову не наилазимо на такве бесмислице? Очигледно зато што је Створитељ Јехова надахнуо писца да напише истину. И бројни други описи Земље и њених чуда, као и живота дивљих животиња и птица у њиховом природном окружењу толико су тачни да је јасно да једино Јехова Бог може бити Аутор који је надахнуо Књигу о Јову.a

 4. Када и где се одиграла описана животна драма и када је довршено писање Књиге о Јову?

⁴ Јов је живео у земљи Уз, која се по мишљењу неких географа налазила у северној Арабији у близини едомске земље и источно од земље обећане Аврахамовом потомству. Јужно од ње живели су Савеји, а источно Халдејци (1:1, 3, 15, 17). Јов је описане патње доживео дуго након Аврахамове смрти. Било је то време када ’на земљи није било таквог као што је Јов — човека беспрекорног и праведног‘ (1:8). По свему судећи, било је то након што је умро Јосиф (1657. пре н. е.), човек изузетне вере, а пре него што је Мојсије почео верно да служи Богу. У то време када је Израел био упрљан демонском египатском религијом, Јов се истицао по томе што је на чист начин обожавао Јехову. Исто тако, поступци споменути у првом поглављу и чињеница да је Јехова прихватио Јова као свог правог слугу показују да се описани догађаји збивају у патријархално доба, а не након 1513. пре н. е., јер је од те године Бог ’познавао само Израел‘, који је био под Законом (Ам. 3:2; Еф. 2:12). Према томе, ако се узме у обзир да је Јов прилично дуго живео, књига вероватно обухвата време између 1657. и 1473. пре н. е., године Мојсијеве смрти. Мојсије ју је довршио неко време након Јовове смрти, док су Израелци још увек били у пустињи (Јов 1:8; 42:16, 17).

 5. На темељу чега се може закључити да је Мојсије писац Књиге о Јову?

⁵ Зашто можемо тврдити да је Мојсије њен писац? Та тврдња је у сагласности с најстаријим предањима како јеврејских тако и ранохришћанских изучавалаца. Живописан и аутентичан хебрејски песнички стил којим је писана Књига о Јову открива да је изворно написана на хебрејском — дакле на Мојсијевом језику. Ни у ком случају се не може радити о преводу с неког другог језика, рецимо арапског. Поред тога, прозни делови имају више сличности с Пентатеухом него с било којом другом библијском књигом. Писац је морао бити Израелац — а Мојсије је то био — зато што су њима „поверене Божје свете објаве“ (Римљ. 3:1, 2). Мојсије је као зрео човек провео 40 година у Мадијану, недалеко од Уза, где је могао да сазна појединости које су записане у Књизи о Јову. Када је касније са Израелцима током њиховог 40-годишњег лутања пустињом пролазио близу Јововог завичаја, Мојсије је могао да сазна и запише завршне појединости ове књиге.

 6. Зашто се може рећи да главна вредност Књиге о Јову није њена књижевна вредност?

⁶ Књига о Јову се често „убраја у ремек-дела светске књижевности“.b Међутим, њена главна вредност није књижевна. Књига о Јову се истиче међу библијским књигама по величању Јеховине моћи, правде, мудрости и љубави. Она на врло јасан начин предочава главно спорно питање које се појавило у свемиру. Увелико разјашњава оно што пише у другим библијским књигама, посебно у Постанку, Изласку, Проповеднику, Луки, Римљанима и Откривењу. (Упоредити Јова 1:6-12; 2:1-7 с Постанком 3:15; Изласком 9:16; Луком 22:31, 32; Римљанима 9:16-19; Откривењем 12:9; упоредити и Јова 1:21; 24:15; 21:23-26; 28:28 с Проповедником 5:15; 8:11; 9:2, 3; 12:13.) Одговара на многа животна питања. Нема сумње да је Књига о Јову саставни део надахнуте Божје Речи, који увелико олакшава њено исправно разумевање.

САДРЖАЈ КЊИГЕ О ЈОВУ

 7. У каквим околностима упознајемо Јова у уводном делу књиге?

⁷ Уводни део Књиге о Јову (1:1-5). Јова упознајемо као човека ’беспрекорног и праведног, који се бојао Бога и клонио зла‘. Живео је срећно и имао је седам синова и три ћерке. Био је богат земљопоседник који је имао велика стада крупне и ситне стоке. Имао је и много слугу и био је „највећи од свих људи на Истоку“ (1:1, 3). Али није био материјалиста, јер се није уздао у свој иметак. Био је богат и у духовном смислу, јер је чинио добра дела и увек био спреман да помогне ономе ко је био у невољи или тешкоћама, или да обуче човека који није имао одећу (29:12-16; 31:19, 20). Сви су га поштовали. Јов је обожавао правог Бога, Јехову. Није хтео да се клања Сунцу, Месецу и звездама као што су то чинили пагански народи, него је био веран Јехови, беспрекорно је вршио његову вољу и био је у блиском односу с њим (29:7, 21-25; 31:26, 27; 29:4). Јов је служио као свештеник своје породице и редовно је приносио жртве паљенице да би им били опроштени греси које су можда починили.

 8. (а) Како је Сатана довео у питање Јовову беспрекорност? (б) Како је Јехова реаговао на изазов?

⁸ Сатана упућује изазов Богу (1:6–2:13). На чудесан начин се подигао застор са иначе невидљивог света како би се видело оно што се збива на небу. Јехова председава збором својих небеских синова. Међу њих је дошао и Сатана. Када је Јехова споменуо свог верног слугу Јова, Сатана је довео у питање Јовову беспрекорност, оптужујући га да служи Богу само ради материјалне користи. Сатана је рекао да ће, ако му Бог допусти да одузме Јову све што има, Јов окренути леђа Богу. Јехова је прихватио изазов, с тим што није допустио Сатани да дигне руку на Јова.

 9. (а) Које тешке кушње су снашле Јова? (б) По чему знамо да је остао веран Богу?

⁹ Јов није ништа слутио, али изненада је почео да доживљава несрећу за несрећом. Савеји и Халдејци су похарали његово силно богатство. Олуја му је убила синове и ћерке. Али све те тешке кушње нису могле навести Јова да прокуне Бога и окрене му леђа. Напротив, казао је: „Нека је благословљено име Јеховино“ (1:21). Сатана је био поражен и показало се да је лажљивац, али он је поново дошао пред Јехову и изнео оптужбу: „Кожу за кожу! Све што човек има даће за душу своју“ (2:4). Сатана је тврдио да ће навести Јова да у лице прокуне Бога ако му Бог допусти да дотакне Јовово тело. Када му је било дозвољено да учини Јову шта год жели, осим да му одузме живот, Сатана му је нанео тешку болест. Јовово месо као да се ’обукло у црве и прашину‘, а његово тело и дах су тако почели да заударају да се гадио својој жени и рођацима (7:5; 19:13-20). Жена га је наговарала: „Зар си још постојан у својој беспрекорности? Прокуни Бога, па умри!“ Те речи откривају да је Јов још увек био веран Богу. Јов је прекорио жену и није желео да ’сагреши својим уснама‘ (2:9, 10).

10. Какву нему „утеху“ је Сатана пружио Јову?

¹⁰ После тога, Сатана је довео Јову три пријатеља да га „утеше“. То су били Елифас, Вилдад и Софар. Они издалека нису одмах препознали Јова, а онда су подигли глас и заплакали и бацивши прах у небо посули су се по глави. Затим су сели поред њега на земљу, не проговоривши ни реч. Након седам дана и ноћи те неме „утехе“, Јов је коначно прекинуо тишину отварајући дугу расправу са својим „саосећајним“ пријатељима (2:11).

11-13. Како је Јов отворио расправу, коју оптужбу је изнео Елифас и шта му је Јов одважно одговорио?

¹¹ Расправа: први круг (3:1–14:22). Од овог тренутка, одвијање ове животне драме описано је предивним хебрејским песничким стилом. Јов је проклео дан када се родио и питао се зашто га Бог држи у животу.

¹² Елифас је одговорио Јову тако што га је оптужио да није беспрекоран. Тврдио је да невини никада нису погинули. Присетио се и ноћног виђења у ком му је неки глас рекао да Бог не верује својим слугама, посебно не онима који су начињени од глине, од земаљског праха. Тиме је заправо рекао да Јов пати зато што га је Свемоћни Бог казнио.

¹³ Јов је одважно одговорио Елифасу. Јадиковао је као што би вероватно то учинио и свако други ко би доживео такав напад и несрећу. Смрт би му донела олакшање. Пребацио је својим пријатељима што су се смишљено окомили на њега, негодујући следећим речима: „Поучите ме, а ја ћу ћутати. Помозите ми да схватим у чему сам погрешио“ (6:24). Јов се обратио Богу, ’ономе који посматра човека‘, бранећи своју праведност (7:20).

14, 15. Какве је закључке изнео Вилдад и зашто се Јов бојао да ће изгубити спор с Богом?

¹⁴ Потом је Вилдад изнео своје мишљење, тврдећи да су Јовови синови згрешили и да Јов није честит човек јер би га Бог иначе услишио. Казао је Јову да размисли о претходним нараштајима и да се држи онога што су докучили њихови преци.

¹⁵ Јов је реаговао тврдећи да Бог није неправедан и да није дужан да човеку полаже рачуне, јер „чини дела велика и неистражива, чуда којима нема броја“ (9:10). Јов не може победити ако буде ушао у спор с Јеховом. Може једино тражити милост од Бога. Ипак, да ли уопште има неке користи од тога да се човек труди да ради оно што је исправно? „И беспрекорног и злог он приводи крају њиховом“ (9:22). На земљи нема праведног суда. Јов се бојао да ће изгубити и спор с Богом. Требао му је посредник, неко ко би могао судити међу њима. Питао је зашто доживљава искушења и молио је Бога да се сети да га је начинио „од глине“ (10:9). Изразио је захвалност Богу за сву милост коју му је раније показао и, премда је себе сматрао праведним, веровао је да ће се Бог само још више разгневити ако се буде спорио с њим. Није ли му онда боље да издахне и умре?

16, 17. (а) Шта је Софар уображено саветовао Јову? (б) Како је Јов гледао на своје „тешитеље“ и у шта је био снажно уверен?

¹⁶ У расправу се потом укључио Софар. Он је заправо рекао: ’Зар смо деца па морамо слушати ове празне речи? Тврдиш да си чист, али када би барем Бог проговорио, он би разоткрио твоју кривицу.‘ Питао је Јова: „Можеш ли докучити дубине Божје?“ (11:7). Саветовао је Јову да одбаци злодела јер ће они који тако учине доживети благослове, док ће се ’злима очи угасити‘ (11:20).

¹⁷ Јов је одвратио оштрим сарказмом: „Заиста, ви сте велики људи, с вама ће изумрети мудрост!“ (12:2). Иако им он служи за подсмех, није гори од њих. Да су његови пријатељи размислили о Божјим стваралачким делима, и од њих би нешто могли да науче. Снага и мудрост су код Бога, који свиме управља, па и „народе он чини великим, а онда их затире“ (12:23). Јову би било задовољство да се расправи с Богом, а његова три „тешитеља“ су заправо ’лажима друге оцрњивала‘, па их је назвао ’безвредним лекарима‘ (13:4). Било би им паметније да су ћутали! Јов је потом изразио уверење да је у праву и позвао је Бога да га саслуша. Затим је прешао на нову мисао. Рекао је: „Човек, кога је жена родила, кратког је века и пун немира“ (14:1). Човек нестаје брзо попут цвета или сенке. Чист се не може извадити из нечистог. Јов је замолио Бога да га сакрије у гробу док не прође његов гнев и при том је питао: „Кад човек умре, може ли се у живот вратити?“ Јовов одговор зрачи надом: „Чекаћу, док не дође избављење моје“ (14:13, 14).

18, 19. (а) Шта је Елифас исмевао на почетку другог круга расправе? (б) Како је Јов гледао на „утеху“ коју су му пружили његови пријатељи и шта је очекивао од Јехове?

¹⁸ Расправа: други круг (15:1–21:34). Отварајући други круг расправе, Елифас је исмевао Јовово знање, тврдећи да је Јов ’стомак свој источним ветром напунио‘ (15:2). Поново је потцењивао Јова зато што је Јов рекао да себе сматра беспрекорним. Елифас је тврдио да Јехова не верује ни смртним људима ни својим светим небеским слугама. Индиректно је оптужио Јова да жели да се уздигне изнад Бога и да је отпадник и варалица који воли мито.

¹⁹ Јов је узвратио својим пријатељима изјавом да су ’окрутни тешитељи који говоре испразне речи‘ (16:2, 3). Да су они на његовом месту, он их не би тако понижавао. Јов је имао снажну жељу да се оправда и зато је очекивао да ће Јехова пресудити у његовом случају, јер он познаје његов живот. Јов није нашао мудрост код својих пријатеља. Они су му одузели сваку наду. Њихова „утеха“ била је истинита колико и тврдња да је ноћ дан. Једина нада била му је да ће ’отићи у гроб‘ (17:15, 16).

20, 21. Како је Вилдад изразио огорченост, зашто је Јов негодовао и чему се надао?

²⁰ Расправа се заоштрила. Вилдад је сада већ био пун горчине јер је сматрао да је Јов упоредио своје пријатеље с неразумним животињама. Питао је Јова: „Зар ће због тебе земља опустети?“ (18:4). Упозорио га је да ће упасти у страшну замку и послужити за пример другим људима — неће иза себе оставити потомство.

²¹ Јов је одговорио: „Докле ћете мучити душу моју, и сатирати ме речима?“ (19:2). Изгубио је породицу и пријатеље, жена и укућани окренули су му леђа, а и он сам је ’једва смрти умакао‘ (19:20). Рекао је да се нада откупитељу који ће изборити правду за њега тако да ће он на крају ’гледати Бога‘ (19:25, 26).

22, 23. (а) Шта је сметало Софару и шта је тврдио у вези с Јововим наводним гресима? (б) Којим му је необоривим аргументом Јов узвратио?

²² И Софару је као и Вилдаду сметало то што мора да слуша Јовове ’опомене које га вређају‘ (20:3). Поновио је тврдњу да су Јова стигле последице његових греха. Зли увек примају Божју казну и немају мира чак ни док у материјалном погледу уживају у обиљу, тврдио је Софар.

²³ Јов је узвратио необоривим аргументом: Ако Бог увек тако кажњава зле, зашто онда зли остају на животу, дочекају старост, богате се? Дани им пролазе у весељу. Колико их често сналазе невоље? Указао је на то да смрт једнако сналази и богате и сиромашне, само што зао човек најчешће умире „без икаквих брига и у миру“, док праведник умире „с горчином у души“ (21:23, 25).

24, 25. (а) Које је лажи и клевете о Јову изнео самоправични Елифас? (б) Како је Јов оповргао његове оптужбе и који је изазов упутио?

²⁴ Расправа: трећи круг (22:1–25:6). Елифас је поново кренуо у жесток напад. Ругао се Јову зато што је рекао да је беспрекоран у очима Свемоћнога. Износио је лажи и клевете, тврдећи да је Јов зао, да је искориштавао сиромашне, да је ускраћивао хлеб гладнима и да је лоше поступао према удовицама и сирочади. Елифас је тврдио да Јовов живот и није баш тако чист како он тврди и да га је управо зато снашло све ово зло. Али „ако се вратиш Свемоћном“, нагласио је Елифас, „он ће те услишити“ (22:23, 27).

²⁵ Јов је оповргао Елифасове бесрамне оптужбе тиме што је рекао да би желео да га сам Бог саслуша јер он познаје његову праведност. Истина је да има оних који тлаче сирочад, удовице и сиромашне, који убијају, краду и чине прељубу. Они могу напредовати неко време, али ће на крају добити плату коју заслужују. Биће затрти. Зато је Јов упутио следећи изазов: „Ко ће ме, дакле, лажљивцем прогласити“ (24:25).

26. Шта је одговорио Вилдад и како је реаговао Софар?

²⁶ Вилдад је одговорио кратко и оштро, и даље тврдећи да ниједан човек не може бити чист пред Богом. Софар се није укључивао у расправу у трећем кругу. Није имао шта да каже.

27. Како је Јов истакао величину Свемоћнога?

²⁷ Јовови закључни аргументи (26:1–31:40). Завршне речи показују да је Јов сасвим ућуткао своје пријатеље (32:12, 15, 16). Изразито саркастично је рекао: ’Баш сте помогли ономе који снаге нема! Лепо сте саветовали онога који мудрости нема!‘ (26:2, 3). Ипак, ништа се не може сакрити од Бога, чак ни у гробу. Јов је почео да описује Божју мудрост указујући на небеска пространства, Земљу, облаке, море, ветар — све што човек може посматрати. То су само делићи онога што је Свемоћни учинио. То је тек шапат који говори о његовој величини.

28. Шта је Јов искрено рекао што се тиче беспрекорности?

²⁸ Уверен у своју недужност, Јов је изјавио: „Докле год дишем, нећу одступити од беспрекорности своје!“ (27:5). Био је сигуран да није урадио ништа чиме би заслужио несрећу која га је задесила. Супротно оптужбама својих пријатеља, знао је да ће Бог наградити беспрекорне и да ће добра која зли уживају на крају наследити праведници.

29. Како је Јов описао мудрост?

²⁹ Човек зна одакле долази земаљско благо (сребро, злато, бакар), „али одакле мудрост долази?“ (28:20). Тражио ју је међу живима; покушавао је да је нађе у мору; она се не може купити златом или сребром. Бог је тај који поседује мудрост. Његов поглед сеже накрај земље и неба, он управља ветром и водама, у његовој су власти киша и олујни облаци. Јов је закључио: „Гле, страх од Јехове — то је мудрост, клонити се зла — то је разборитост!“ (28:28).

30. У какво стање је Јов желео да се врати и у каквом се стању ипак налазио?

³⁰ Измучени Јов је потом описао свој дотадашњи живот. Рекао је како чезне за тиме да обнови своје блиско пријатељство с Богом, као у време када су га поштовале и градске старешине. Избављао је невољнике и представљао је очи онима који су слепи. Његов савет је био добар и људи су чекали да чују његове речи. А сада, уместо да буде поштован, смеју му се и млађи од њега, чије очеве он не би ставио ни са псима свог стада. Пљују га и супротстављају му се. Не дају му мира ни у овој изузетно тешкој несрећи која га је снашла.

31. У чији суд је Јов имао поверење и шта је по његовим тврдњама била права истина о његовом животу?

³¹ Јов је описао себе као побожног човека и молио је Јехову да му он суди. „Он ће ме измерити на ваги тачној, спознаће Бог беспрекорност моју“ (31:6). Јов се бранио тврдећи да су његова дела била добра. Није био прељубник нити је смишљао зло другима. Није оклевао да помогне људима у невољи. Није се уздао у богатство, премда је био богат. Није обожавао Сунце, Месец и звезде, јер ’и то би био преступ који се пред судије износи, јер би се одрекао истинитог Бога који је на висини‘ (31:28). Јов је позвао онога ко се спори с њим да покуша својим оптужбама да побије те чињенице о његовом животу.

32. (а) Ко се укључио у разговор? (б) Зашто се Елијуј разгневио на Јова и на његове пријатеље и шта га је подстакло да говори?

³² Проговара Елијуј (32:1–37:24). Све то време расправу је слушао Елијуј, који је био потомак Вуза, Нахоровог сина, што значи да је био даљњи Аврахамов рођак. Он је до тада чекао зато што је сматрао да старији више знају од њега. Међутим, разборитост не долази с годинама, него је повезана с Божјим духом. Будући да је Јов „за душу своју тврдио да је праведнија од Бога“, Елијуј се разгневио на њега, али још више на Јовова три пријатеља због тога што су у својој крајњој неразборитости прогласили Бога злим. Елијуј је био „пун речи“ и Божји дух га је подстакао да их отворено изговори, али да при том ни према коме не буде пристран нити да ’човеку земаљском ласка‘ (Јов 32:2, 3, 18-22; Пост. 22:20, 21).

33. У чему је Јов погрешио и на који начин му се Бог смиловао?

³³ Елијуј је искрено говорио и признао је да је Бог његов Створитељ. Приметио је да је Јову више стало до тога да оправда себе него Бога. Бог није морао да одговори на све Јовове речи, као да би требало да брани своје поступке, а Јов је ипак покушавао да се препире с њим. Међутим, када се Јовова душа приближила смрти, Бог му се смиловао и послао му гласника, рекавши: „Избави га да у јаму не оде! Нашао сам откупнину за њега! Нека тело његово постане свеже као у младости, нека се врати у дане младалачке снаге своје“ (33:24, 25). Праведник ће опет живети у благостању!

34. (а) Због чега је Елијуј још прекорио Јова? (б) Шта је требало да Јов уради уместо што је истицао сопствену праведност?

³⁴ Елијуј је позвао мудре да слушају. Прекорио је Јова због тога што је рекао да човеку ништа не користи што остаје честит. Елијуј је рекао: „Далеко је од истинитог Бога да зло чини, и од Свемоћног да неправедно поступа! Јер човеку земаљском он враћа по делима његовим“ (34:10, 11). Он сваком створењу може одузети животни дах и оно ће умрети. Бог непристрано суди. Јов је превише истицао сопствену праведност. Брзоплето је реаговао. Додуше, није то урадио намерно, него зато што ’није имао знања‘, а Бог је био стрпљив с њим (34:35). Још тога треба рећи о Божјем оправдању. Бог неће одвратити очи од праведних људи, али ће их прекорити. „Злога неће оставити да живи, него ће правду невољницима дати“ (36:6). Пошто је Бог највећи Учитељ, Јов треба да велича његова дела.

35. (а) О чему је требало да Јов размисли? (б) Коме је Јехова наклоњен?

³⁵ У атмосфери испуњеној стрепњом због олује која се спремала, Елијуј је почео да говори о великим Божјим делима и о томе како он управља природним силама. Јову је рекао: „Стани и размисли о чудесним делима Божјим“ (37:14). Требало би размислити о златном сјају и о величанству Божјем које улива страх. Човек никако не може то докучити. „Узвишен је у сили својој. Правду и праведност велику он не потцењује.“ Да, Јехова се обазире на оне који га се боје, а не на оне „који у свом срцу мисле да су мудри“ (37:23, 24).

36. На који начин је Јехова поучио Јова и која му је питања поставио?

³⁶ Јехова одговара Јову (38:1–42:6). Јов је замолио Бога да му одговори. Јехова је дао величанствен одговор из олује. Поставио је Јову низ питања која сама по себи представљају поуку о човековој незнатности и о Божјој величини. „Где си био кад сам земљу утемељио?... Ко јој је камен угаони положио, док су звезде јутарње у весељу заједно певале, и сви синови Божји клицали од радости?“ (38:4, 6, 7). Било је то давно пре Јововог рођења! Јехова је постављао питање за питањем — о морима на планети Земљи, о томе како је одевена облацима, о зори, о вратима смрти, о светлости и тами — а Јов на њих није имао одговор. „Знаш ли то? Јеси ли се можда тада родио, па је много дана твојих?“ (38:21). А шта рећи о ризницама снега и града, о олуји, киши и роси, о леду и мразу, о огромним сазвежђима, о муњама и облацима, о зверима и птицама?

37. Која су даљња питања навела Јова да се понизи и шта је признао и урадио?

³⁷ Јов је понизно признао: „Ево, ја сам ништаван. Шта да ти одговорим? Руку стављам на уста своја“ (40:4). Јехова је заповедио Јову да одговори на изазов. Поставио му је још један низ питања којима је истакао своју величанственост, мудрост и моћ које се огледају у његовим стваралачким делима у природи. Чак су и нилски коњ и крокодил много моћнији од Јова! Све то је навело Јова да се до краја понизи и призна да је имао погрешно гледиште и да је говорио о ономе о чему ништа не зна. Рекао је да од сада више неће познавати Бога само по ономе што је чуо јер га је ’видео‘ тако што је много тога о њему схватио, па је повукао све што је рекао и покајао се „у праху и пепелу“ (42:6).

38. (а) Шта је Јехова на крају рекао Елифасу и његовим пријатељима? (б) Како је исказао Јову своју наклоност и благословио га?

³⁸ Јеховина осуда и благослов (42:7-17). Затим је Јехова осудио Елифаса и његова два пријатеља зато што нису говорили истину о њему. Морали су да принесу жртве и замоле Јова да се моли за њих. Након тога, Јехова је избавио Јова из невоље која га је задесила и дао му је двоструки благослов. Поново су му дошла браћа, сестре и бивши пријатељи, доносећи му дарове, а био је благословљен и тако што је добио двапут више оваца, камила, говеда и магарица него што их је раније имао. Опет је добио десеторо деце, а његове три ћерке су биле најлепше жене у целој земљи. Живот му је чудом био продужен још 140 година, тако да је видео четири нараштаја својих потомака. Јов је на крају умро „стар, науживавши се живота“ (42:17).

ЗАШТО ЈЕ ОВА КЊИГА КОРИСНА

39. На које начине Књига о Јову велича и узвисује Јехову?

³⁹ Књига о Јову велича Јехову и сведочи о његовој неизмерној мудрости и моћи (12:12, 13; 37:23). У њој се Бог 31 пут назива Свемоћним, што је више него у свим осталим библијским књигама заједно. Она истиче његову вечност и узвишеност (10:5; 36:4, 22, 26; 40:2; 42:2), његову праведност, милост и љубав (36:5-7; 10:12; 42:12). Наглашава оправдање Јехове, стављајући то испред човековог спасења (33:12; 34:10, 12; 35:2; 36:24; 40:8). Показује да је Јехова, Бог Израела, уједно и Јовов Бог.

40. (а) Како Књига о Јову велича и објашњава Божја стваралачка дела? (б) Чиме наговештава и поткрепљује учења из грчког дела Библије?

⁴⁰ Књига о Јову велича и објашњава Божја стваралачка дела (38:4–39:30; 40:15, 19; 41:1; 35:10). Поткрепљује изјаву из Постанка где се каже да је човек начињен од земаљског праха и да се у њега враћа (Јов 10:8, 9; Пост. 2:7; 3:19). У њој налазимо појмове као што су „откупитељ“, „откупнина“ и „враћање у живот“, који су наговештај учења којима ће се придати велики значај у грчком делу Библије (Јов 19:25; 33:24; 14:13, 14). Пророци и хришћански писци често су користили исте или сродне изразе какве налазимо и у Јову. На пример, упореди следеће стихове: Јов 7:17 — Псалам 8:4; Јов 9:24 — 1. Јованова 5:19; Јов 10:8 — Псалам 119:73; Јов 12:25 — Поновљени закони 28:29; Јов 24:23 — Пословице 15:3; Јов 26:8 — Пословице 30:4; Јов 28:12, 13, 15-19 — Пословице 3:13-15; Јов 39:30 — Матеј 24:28.c

41. (а) Која су теократска мерила истакнута у Књизи о Јову? (б) У чему је Божји слуга Јов посебно добар пример за нас данас?

⁴¹ Јеховина праведна мерила по којима човек треба да живи изнета су на многим местима. Књига снажно осуђује материјализам (Јов 31:24, 25), идолопоклонство (31:26-28), прељубу (31:9-12), ликовање над туђом несрећом (31:29), неправду и пристраност (31:13; 32:21), себичност (31:16-21), непоштење и лагање (31:5) и показује да они који тако поступају не могу наићи на Божје одобравање и добити вечни живот. Елијуј је изврстан пример у томе што се према другима опходио с дужним поштовањем и скромношћу, а истовремено одважно и храбро, величајући Бога (32:2, 6, 7, 9, 10, 18-20; 33:6, 33). И Јова вреди опонашати због начина на који је поступао као поглавар породице, због његове бриге за породицу и гостољубивости (1:5; 2:9, 10; 31:32). Међутим, Јова највише памтимо по несаломивој беспрекорности пред Богом и стрпљивом подношењу невоље. Пример Јова, чија је вера била чврста попут бедема, јачао је Божје слуге током целе историје, а то чини нарочито данас када нам је вера стално на испиту. „Чули сте за Јовову истрајност и видели сте шта је Јехова на крају за њега учинио — видели сте да је Јехова веома самилостан и милосрдан“ (Јак. 5:11).

42. Које темељно спорно питање у вези с Краљевством открива Књига о Јову и које занимљиве појединости у вези с тим питањем објашњава?

⁴² Јов није припадао Аврахамовом потомству, којем су дата обећања у вези с Краљевством. Па ипак, извештај о његовој верности Богу увелико нам помаже да разумемо Јеховине намере у вези с Краљевством. Књига о Јову представља веома важан део Божје Речи јер открива темељно спорно питање које се појавило између Бога и Сатане, питање које се тиче и човекове верности Јехови као свом Владару. Она показује да и анђели, који су створени пре Земље и човека, такође с великим занимањем прате шта се збива на Земљи и како ће се решити тај спор (1:6-12; 2:1-5; 38:6, 7). Указује на чињеницу да је тај спор постојао пре Јововог рођења и да је Сатана стварна духовна особа. Ако је Књигу о Јову заиста написао Мојсије, онда је то најстарији библијски текст у којем се јавља хебрејски израз хасСатан, који нам помаже да идентификујемо ’празмију‘ (Јов 1:6, фуснота; Откр. 12:9). Књига о Јову такође показује да човекове патње, болест и смрт не проузрокује Бог и објашњава зашто су праведници прогоњени и зашто је злима и злу допуштено да и даље постоје. Открива да је Јехови стало до тога да једном заувек реши спорно питање.

43. Шта данас морају да раде сви који желе да доживе благослове Божјег Краљевства, како је то описано у надахнутом запису Књиге о Јову?

⁴³ Сада је време да сви који желе да живе под влашћу Божјег Краљевства остану верни Богу и тиме дају одговор Сатани, нашем ’тужитељу‘ (Откр. 12:10, 11). Чак и када се нађу у тешким кушњама, верне Божје слуге се морају молити да се свети Божје име и да дође његово Краљевство и сатре Сатану и све његово подмукло потомство. То ће се одиграти у Божјем ’дану боја и рата‘, који ће донети олакшање и благослове којима се и Јов надао (1. Петр. 4:12; Мат. 6:9, 10; Јов 38:23; 14:13-15).

[Фусноте]