Јехова даје наду усред патњи
ЈЕХОВА је „Бог који даје наду“ и усред патњи (Римљанима 15:13, НС). То је јасно изражено у књизи Плач Јеремијин коју је Јеховин пророк и сведок Јеремија довршио 607. године пре н. е. Погледајмо неке од поука које она садржи.
Лоше стање Јерусалима
Грех не доноси никакву радост. Јерусалим, главни град Јуде, који је некад врвио од људи, сада лежи усамљен. Сама Јуда је попут ожалошћене, обудовљене кнегиње, сва опустошена. Такви „љубавници“ као што је Египат нису је спасили од вавилонског освајања 607. пре н.е. Људи више не хрле на Сион на празнике. Његова деца су у заробљеништву и непријатељи се смеју његовом паду. Нечисти дошљаци оскрнавили су храм, а народ је морао своје вредне ствари да даје у замену за храну. А све то због греха! (1:1-11)
Јехова је праведан кад кажњава преступнике. То се признаје у речима које као да сам Јерусалим говори. Он пита да ли има такве жалости, као што је бол који му је Јехова нанео. Јехова је послао ватру која је опустошила храм. Греси тога града постали су као јарам, а крв је потекла као сок, док је Јехова газио његову „кацу“. Сион је пружао руке у жалости и преклињању, али није нашао утешитеља, а Јехова је био праведан док је кажњавао бунтовни Јерусалим. Нека он исто тако строго поступи с непријатељима који се радују (1:12-22).
„Срџба Јеховина“
Одговорни сносе кривицу ако не осуде грех. Бог је збацио Јерусалим „с неба на земљу“ и допустио да буде уништен, као и „подножје његових ногу“, храм (Псалам 132:7). Тако је он ’оскрвнуо царство’ Јуде. Непријатељи, чија је вика личила на празничну галаму разорили су храм као обичну колибу. Умирући деца су молила мајке да им дају храну. Али, ко је сносио главну кривицу? Лажни пророци који су давали погрешне објаве, уместо да су осудили грехе Јерусалима (Јеремија 14:13). Било је прикладно молити се, јер су многи изгинули у тај „дан срџбе Јеховине“ (2:1-22).
Јеховино милосрђе не престаје
Треба стрпљиво да се уздамо у Јехову. Јеремија то наглашава кад говори у корист пониженог народа. Бог одбија његову молитву и он постаје предмет подругљиве песме његових непријатеља. Његова нада, или ’чекање на Јехову’, као да је нестала. Али, он ће имати „став чекања“ јер је ‘добар Јехова онима који га чекају’ (3:1-27).
Право покајање доноси божанско милосрђе. Уверен у то, Јеремија побуђује: „Вратимо се чисти ка Јехови“. Као облаком гњева Бог је спречио приступ у молитви због греха народа. Али, Јеремија моли: „Призивах име твоје, Јехова... не затискуј уха својега од уздисања мојега“. Наравно, непокајнички душмани ће бити уништени (3:28-66).
„Обрати нас“
Ми на себе можемо навести уништење ако намерно грешимо. Због Јудиних греха, „драгоцени синови Сиона“, били су као безвредна поломљена лончарија. За време опсаде, онима који су били побијени мачем било је боље, него онима који су полако умирали од глади. Бог је заиста „излио свој горући гњев“. Окаљани пророци и свештеници слепо су тумарали, а краљ Седекија – „помазаник Јеховин“ био је заробљен. Сада ће Бог обратити пажњу грешном Едому (4:1-22).
Само Јехова даје праву наду усред жалости. Јеремија је то схватио јер је молио: „Опомени се, Јехова, што нас задеси“. Туђинци су запосели наше домове. Сносимо последице, грешке наших отаца, и дечаци носе дрва у присилном раду. Али, Јеремија се нада милосрђу и моли: „Обрати нас, Јехова, к себи, и обратићемо се“ (5:1-22).
Размислимо, дакле, о тим поукама које смо добили из Плача Јеремијиног. Грех не доноси радост, Бог је праведан кад кажњава грешнике, а одговорни су криви уколико не осуде погрешно поступање. Треба стрпљиво да се уздамо у Јехову, с поуздањем да божанско милосрђе долази због правог покајања, док намерним грехом можемо на себе довести уништење. Та надахнута књига нас уверава да једино Јехова пружа праву наду усред патњи.
[Оквир на 13. страни]
РАЗМОТРЕНИ БИБЛИЈСКИ ЦИТАТИ
◻ 1:15 – ’Као грожђе у каци гази Јехова девојку кћер Јудину’, јер је одредио и допустио да се тако догоди. ’Девојка кћер Јудина’ био је Јерусалим, као недирнута жена. Кад су Вавилонци уништили тај главни град Јуде 607. год. пре н. е. било је то велико крвопролиће, које се може упоредити са истицањем сока грожђа из винске пресе. Јехова ће се побринути да тзв. хришћанство, атипични Јерусалим, буде на сличан начин смрвљено.
◻ 2:6 – Божја ’ограда’ (’сеница’, СТ). био је храм у Јерусалиму. Кад су Вавилонци опустошили то светилиште, Јехова је допустио да буде ’разваљен’ као обична колиба у врту. То привремено склониште било је разорено јаким сунцем.
◻ 3:16 – Једна од невоља, коју је Јехова допустио да дође на неверни Јерусалим, као последица пада тог града у вавилонске руке, описана је речима: „Пуштао ме да зубе кршим камен гризући“ (СТ). Кад су Израелци били на путу у изгнанство, они су морали да пеку хлеб у јамама ископаним у земљи. Стога је у хлебу било ситних каменчића и онај ко је јео такав хлеб могао је да сломи зуб.
◻ 4:3 – Окрутност мајки према деци овде је стављена насупрот мајчинској бризи какву показују звери („шакали“, . СТ). Иако се шакали сматрају дивљим зверима, чак и они „пружају дојке и доје младунчад“ (СТ). Због велике несташице хране у опкољеном Јерусалиму, изгладнеле жене су постале окрутне на тај начин што нису имале млека да подоје своју децу и заправо су јеле своју властиту децу да би остале у животу (Плач Јеремијин 2:20). Тако су жене постале као нојеви који легу јаја и остављају их.
◻ 5:7 – Јевреји Јеремијиног времена морали су да носе грешке својих отаца, али то не значи да Јехова директно кажњава децу због греха њихових родитеља. Ствар је, заправо, у томе да каснији нараштаји осећају последице наопаког поступања (Јеремија 31:29, 30). Стога је добро да не заборављамо да морамо лично да положимо рачун Богу (Римљанима 14:12).