Десето поглавље

Ако је Створитељу стало до нас, откуд онда толико патњи?

ДОК ваш сат откуца 60 секунди, више од 30 људи умре од неке заразне болести, 11 изгуби битку против рака, а 9 бива покошено срчаним обољењем. И вама је познато да су то само неке од болести које море људе; многи пате и умиру услед других узрока.

Године 1996, један сат у холу зграде Уједињених нација у Њујорку симболично је откуцавао рођење сваке бебе у сиромашној породици — 47 пута у минути. Гледано из друге перспективе, сваки пут кад се Земља окрене око своје осе, 20 посто од броја њених становника оде на спавање гладно. И шта би изашло ако бисте покушали да израчунате обим криминала у подручју где ви живите?

Морамо се суочити с чињеницом да данас у свету око нас постоји много патњи.

„Ипак“, каже један бивши полицајац, „неправде које су свуда око нас не дотичу срца многих од нас.“ Међутим, утисак да нас се то не дотиче може трајати само дотле док није умешан наш живот или живот особе коју волимо. На пример, ставите се у кожу Масаке, која се бринула о својој мајци и оцу, оболелим од рака. Док су губили на тежини и јечали у болу, Масако се осећала потпуно беспомоћно. Или, помислите на очај Шараде, девојчице из Азије која је имала 9 година кад ју је њен отац продао за 14 америчких долара. Била је одведена из свог села у непознати град и присиљена да нуди сексуалне услуге шесторици мушкараца дневно.

Зашто има пуно таквих патњи? И зашто Створитељ не стане томе на пут? Због таквих патњи многи Богу окрећу леђа. Мајка раније поменутог бившег полицајца постала је жртва једног психопате. Он објашњава своју реакцију: „Помисао о сувереном Богу пуном љубави који управља свемиром никада ми није била даља.“ И ви се можда питате: ’Зашто?‘ Да, зашто такве патње постоје? Шта им је узрок, и да ли Створитељ брине о томе?

Да ли је неки претходни живот узрок патње?

Широм планете, милиони људи верују да је прошлост особе узрок патњи; садашња патња је казна за оно што је чинила у неком прошлом животу. „Људске патње су последица тога што смо везани кармом, јер сви ми, чим се родимо, носимо тежак терет прошле карме.“a Ово гледиште је изложио Даисец Т. Сузуки, филозоф који је популарисао зен на Западу. Хиндуистички мудраци измислили су „закон карме“ док су се мучили да објасне људску патњу. Али, да ли је њихово објашњење патње разумно и стварно задовољавајуће?

Једна будисткиња је рекла: „Сматрала сам да нема смисла да патим због нечега с чим сам се родила али о чему ништа не знам. Прихватила сам то као своју судбину.“ За њу ово објашњење патње није било задовољавајуће. Можда ни за вас није. Иако идеја о поновном рађању можда није уобичајена у подручју где ви живите, у њеној основи налази се учење на које се може наићи широм хришћанског света и другде — учење да људи имају бесмртну душу која надживљава тело. Ова „душа“, кажу, има везе с патњом — било патњом у садашњем животу или у загробном.

Овакве идеје су широко распрострањене, али који доказ постоји да су оне засноване на истини? Што се тиче таквих важних ствари, као што је ова, зар није мудрије водити се оним што каже наш Створитељ? Док људске замисли и снажна убеђења могу бити погрешна, видели смо да су Божје изјаве поуздане.

Као што смо запазили у претходном поглављу, грех наших првих људских родитеља довео је до крајње људске трагедије — смрти. Створитељ је Адама упозорио: „У који дан [будеш непослушан, то јест згрешиш] умрећеш“ (Постање 2:17; 3:19). Бог није ништа рекао о томе да Адам има неку бесмртну душу; Адам је био човек. Библијским терминима речено, то значи да је он био душа. Према томе, кад је умро, душа звана Адам је умрла. Након тога он није био свестан нити је патио.

Наш Створитељ не унапређује учења карме, циклуса поновних рађања нити учење о бесмртној души која може патити у неком каснијем постојању, нити се слаже с њима. Међутим, ако разумемо какве су последице Адамовог греха, онда можемо боље разумети зашто данас постоје патње.

Одакле потичу патње?

Иако је тешко схватити читав опсег људске патње, употреба исправног инструмента може бити од помоћи. Баш као што коришћење двогледа омогућава да удаљене предмете јасније сагледамо, коришћење Библије нам омогућава да разаберемо узрок патњи.

Као прво, Библија нам ставља до знања да „време и непредвиђени догађаји“ погађају све људе (Проповедник 9:11, NW). На пример, Исус је указао на једну вест о несрећи у његовим данима — 18 људи је погинуло кад се једна кула обрушила на њих. Он је објаснио да ове жртве нису биле гори грешници од осталих (Лука 13:1-5). Они су настрадали јер су у погрешно време били на погрешном месту. Али Библија иде и иза тога, и пружа нам задовољавајуће информације о главним узроцима патњи. Какве информације?

Након што су први људи згрешили, божански Судија, Јехова, пресудио је да су они проиграли своје право на даљњи живот. У годинама до њихове стварне смрти, Адам и Ева су се суочили с приличним патњама. Биле су то патње које су сами навукли на себе — последице старења и болести, борба за опстанак, и жалост коју су имали гледајући како њихову породицу потреса љубомора и насиље (Постање 3:16-19; 4:1-12). Битно је упамтити на кога првенствено пада кривица за сву ту патњу. Они су је сами навукли на се. Ипак и у том случају, како можемо разумети зашто се патње настављају све до наших дана?

Иако би многи људи приговорили ако би били сматрани грешницима, Библија ову чињеницу излаже у исправном светлу кад каже: „По једном човеку дође на свет грех и по греху смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише“ (Римљанима 5:12). Први људски пар је пожео последице сопственог штетног начина поступања, али то је утицало и на њихово потомство (Галатима 6:7). Њихови потомци наследили су несавршеност која је водила у смрт. Неки ово лакше разумеју кад узму у обзир научну чињеницу да чак и сада деца могу наследити обољења или недостатке од својих родитеља. То може бити случај с хемофилијом, таласемијом (медитеранском анемијом), болестима коронарних артерија, једном врстом дијабетеса, и чак с раком дојке. Деца за то нису лично крива, па ипак пате због онога што су наследила.

Наши генетски преци, Адам и Ева, изабрали су да одбаце Јеховин начин владања над човечанством.b Познато вам је из историје да су људи испробали свакакве врсте владавина у покушају да управљају планетом. Неки људи и жене умешани у то имали су добре намере. Па ипак, каква је ваша процена резултата човековог владања над самим собом? Да ли је велики део људских патњи ублажен? Тешко. Баш напротив, многе политике и национални ратови повећавају патње. Пре око 3 000 година, један мудри владар је приметио: „Човек над човеком влада, да га несрећним учини“ (Проповедник 8:9).

Мислите ли да је данас ситуација потпуно другачија, можда боља? Већина би рекла да није. Многи људи, жене и деца пате не само због наслеђеног греха и несавршености већ и због онога што су они лично или други урадили. Помислите на човеково лоше управљање планетом, које је често резултат похлепе. Људи су такође криви за загађеност, стварање сиромаштва, и за доприношење гладима или епидемијама. Чак и неке природне катастрофе, које неки називају делима више силе, алудирајући на Бога, изазива човек. Међутим, постоји још један велики узрок патње који обично бива превиђен.

Особа која стоји иза патњи

Једна библијска књига пружа посебан увид што се тиче главног узрока патњи и због чега их брижни Створитељ допушта. Ова књига, Јов, може искристалисати било коју замагљену слику о проблему патњи. Она то чини пружајући увид о невидљивом подручју, у којем су се десили одређени кључни догађаји.

Пре отприлике 3 500 година, кратко пре него што је Мојсије написао прве књиге Библије, на подручју данашње Арабије живео је човек Јов. Извештај показује да је Јов био праведан, милосрдан и веома поштован. Имао је велико богатство у стоци, и чак је био назван „највиђенији од свих синова Истока“. Што се тиче приватног живота, Јов је имао фину породицу — жену, седам синова и три кћерке (Јов 1:1-3; 29:7-9, 12-16). Једнога дана, један гласник је дојурио с вешћу да је нека јако вредна Јовова стада похарала једна пљачкашка банда. Недуго затим, други гласник је донео вест о губитку стада Јовових оваца. Затим су Халдеји одвели 3 000 његових камила, побивши све слуге, сем једног. На крају су дошле најгоре вести. Необичан ветар опустошио је кућу његовог прворођеног сина и побио сву његову децу, која су се тамо окупила. Хоће ли Јов, суочен с таквом патњом, окривити Бога? Како бисте се ви осећали да сте били на његовом месту? (Јов 1:13-19).

Међутим, требало је да се десе и даљње невоље. Јова је погодила ужасна болест која га је прекрила злим приштем.c Постао је толико болестан и одуран да је његова жена кривила Бога. „Проклињи Бога и умри!“, рекла је. Јов није знао због чега пати, али ипак није оптужио Бога, да он изазива те патње. Читамо: „У свему овоме не сагреши Јов уснама својим“ (Јов 2:6-10).

Чувши за Јовове невоље, три познаника су дошла да га виде. „Памтиш ли ти да је икад невини пропао?“, питао је Елифас, који је претпостављао да је Јов сигурно нешто злобно урадио (Јов, 4. и 5. поглавље). Оптужио је Јова за тајне грехе, и чак да није давао хлеб гладнима и да је тлачио удовице и сирочад (Јов, 15. и 22. поглавље). Остала двојица вајних тешилаца такође су грдила Јова као да је он носио одговорност за своје патње. Јесу ли били у праву? Никако.

Књига Јова нам помаже да препознамо корени узрок Јовове патње и да увидимо зашто ју је Бог дозволио. Прво и друго поглавље откривају нам шта се кратко пре тога десило на невидљивим небесима, у духовном подручју. Бунтовни дух звани Сотонаd дошао је заједно с другим духовима у Божју присутност. На примедбу о Јововој доброти, Сотона је упутио изазов: „Да ли се несебично Јов боји Бога?... Испружи руку своју, дотакни се онога што све има, и сигуран сам да ће те у очи опсовати“ (Јов 1:9-12).

Другим речима, Сотона је Бога оптужио да поткупљује Јова. Ово пркосно духовно створење тврдило је да би Јов, ако би му се одузело здравље и све његово богатство, псовао Јехову. У проширеном смислу, Сотона је тврдио да ниједан човек неће волети Бога и бити му лојалан ако се суочи с патњама. Овај изазов је имао свеобухватни и трајни утицај. Питања која је Сотона покренуо морала су бити решена. Тако је Бог дао Сотони слободу да делује против Јова, и Сотона је овом човеку нанео различите облике патње.

Разумљиво је што Јов није знао, и није могао знати, о том универзалном питању постављеном на небесима. А Сотона је тако уредио ствари да је изгледало као да Бог ствара све Јовове невоље. Рецимо, када је муња погодила Јовова стада оваца, преживели слуга је закључио да је то био „пламен Божји“. Иако Јов није знао због чега се такве ствари дешавају, он није опсовао нити одбацио Јехову Бога (Јов 1:16, 19, 21).

Ако анализирате околности овог Јововог искуства, разумећете да се ради о следећем питању: хоће ли људи служити Јехови из љубави, упркос потешкоћама? Јов је помогао да се да одговор. Једино би истинска љубав према Јехови могла покренути особу да му остане верна, а то је Јов и учинио. Какво је то било сведочанство против Сотониних лажних оптужби! Међутим, овај случај није почео нити се завршио с Јовом у то давно време; траје већ вековима. Укључени смо и ми.

Како многи реагују када виде патњу или када се суоче с њом, који год да је њен узрок? Можда нису свесни питања која су постављена у Јововим данима, или можда чак не верују да Сотона уопште постоји. Зато често или сумњају да Створитељ постоји, или њега окривљују за патње. Шта ви мислите о овоме? На темељу онога што знате о Створитељу, зар се не бисте сагласили с библијским писцем Јаковом. Упркос патњама, он је имао следеће уверење: „Нико, кад се куша, да не говори: ’Бог ме искушава, јер се Бог не може злом искушати, и он никога не искушава“ (Јаков 1:13).

Ми имамо вредну помоћ у стицању овог мудрог гледишта. То је: наше разматрање Исусовог случаја. Знамо да су Исуса ценили због његовог увида, спознања и учитељских способности. Шта је он мислио у вези са Сотоном и патњама? Исус је био сигуран да Сотона Ђаво постоји и да може изазвати патње. Сотона, који је покушавао да сломи Јовов интегритет, отворено је покушао то исто код Исуса. Осим што доказује да је Сотона стваран, ово показује и да изазов из Јовових дана траје и даље. Као и Јов, и Исус се показао верним Створитељу чак и по цену богатства и моћи, и иако му је нанео физичке боли и донео смрт на мученичком стубу. Исусов случај показује да Бог још увек допушта људима да покажу да ли ће му бити лојални упркос проблемима (Лука 4:1-13; 8:27-34; 11:14-22; Јован 19:1-30).

Време пролази — ради добрих разлога

Да бисмо разумели патњу, ми морамо признати да несреће, грешна људска нагињања, човеково лоше управљање планетом, и Сотона Ђаво јесу узроци патње. Међутим, знати шта стоји иза патњи није довољно. Кад је човек на муци, лако би се могао осећати као древни пророк Авакум који је рекао: „Докле Господе?... завапих, али ти не слушаш! Завапих ја к теби због насиља, али ти не избављаш! Зашто чиниш да ја злобу гледам, и неправду зашто гледаш? Мучење и грабеж зашто су преда мном? Свађе бесне и распре се дижу“ (Авакум 1:2, 3). Да, зашто Јехова ’неправду гледа‘ и изгледа као да не реагује? Као Свемоћни, он има моћ и љубав према правди потребне да оконча патњу. Када ће дакле он то учинити?

Као што је раније поменуто, када је први људски пар изабрао потпуну независност, Створитељ је био сигуран да ће неки од њихових потомака другачије поступати. Јехова је мудро дозволио да протекне време. Зашто? Да би показао да владавина одвојена од Створитеља води само у несрећу и, обратно, да је живљење у складу са Створитељем исправно и да доноси срећу.

У међувремену, Бог је очувао планету као прилично пријатну средину. Апостол Павле је резоновао: „У прошлим нараштајима [Он] беше пустио све народе да иду својим путевима, и опет не остави себе непосведочена, чинећи добро, дајући вам с неба кишу и године родне, дајући вам обилно и хране и весеља за срца ваша“ (Дела апостолска 14:16, 17). Јасно је да Створитељ не узрокује патњу, већ да је допушта да би се решила питања од највеће важности.

Када ће доћи олакшање?

У ствари, чињеница да се патње људи повећавају показује да је време за то близу. Зашто се то може рећи? Библија открива шта се у Јовово време десило у невидљивом подручју, и чини то исто с обзиром на данашње време. Њена последња књига, Откривење, усредсређује се на један сукоб који се одиграо на небесима. Какав је био исход? Сотона ’би бачен на земљу‘ заједно са својим демонским хордама. „Веселите се за то небеса“, наставља ова библијска књига, „и ви који живите на њима! Тешко земљи и мору! Јер ђаво сиђе к вама пун срдње велике, знајући да је кратко време његово“ (Откривење 12:7-12).

Детаљно испитивање библијских пророчанстава указује на наш век као на време када се тај догађај одиграо. Као што вероватно знате, угледни историчари признају да је једна велика прекретница у историји настала 1914. године, када је почео Први светски рат.e Од тада, патње и јада је све више. Исус је указивао на ово исто раздобље кад су га његови блиски ученици запитали за ’знак његове присутности и свршетка система ствари‘. Он је рекао: „Устаће народ на народ и краљевство на краљевство, и биће јаких земљотреса и по многим местима биће куге и глади, и биће ужасних страхота и велики ће знаци бити на небу“ (Матеј 24:3-14, NW; Лука 21:5-19). Ове речи, које указују на велике патње, сада имају своје прво потпуно испуњење у историји.

Библија ове догађаје описује као увертиру за ’невољу велику, каква није била од постања света до сад, нити ће икад бити‘ (Матеј 24:21). Она ће представљати Божје одлучно захватање у људске прилике. Он ће окончати зли систем ствари, који је вековима доносио патње. Али, то неће представљати ’смак света‘ путем неког нуклеарног холокауста који ће истребити човечанство. Божја Реч нам засигурава да ће бити преживелих. „Мноштво велико... од свакога рода и племена, народа и језика“ изаћи ће живо из те невоље (Откривење 7:9-15).

Да бисмо добили комплетну слику, осмотримо шта Библија каже да ће уследити након тога. Дом сличан врту који је првобитно био намењен као пребивалиште за човечанство биће обновљен (Лука 23:43, NW). Нећете видети бескућника. Исаија је записао: „Они ће куће градити и у њима седети, и садити винограде и род њихов јести... Јер народу моме, биће дани ко дани дрвету, избраници моји уживаће дело руку својих. Неће они узалудно радити нити ће децу пропалу гледати, јер ће то род благословен бити од Господа, и с њима ће деца бити њихова... Заједно ће вук и јагње пасти, лав ће као и во траву јести... неће ни неправде нити штете бити на свој светој гори мојој, говори Господ“ (Исаија 65:21-25).

А шта је с патњама које се дотичу појединаца? Ратова, насиља и криминала неће бити (Псалам 46:9, 10; Пословице 2:22; Исаија 2:4). Човеков Творац и Давалац живота помоћи ће послушним људима да стекну крепко здравље и да му се радују (Исаија 25:8; 33:24). Више неће бити глади, јер ће земља повратити еколошку равнотежу и доносиће обилан род (Псалам 72:16). Заиста, извори патњи које данас видимо биће ствар прошлости (Исаија 14:7).

Ово се несумњиво може окарактерисати као најбоља вест. Ипак, неки можда сматрају да још увек постоје два тамна облака, да тако кажемо. Уживање особе у таквим благословима било би ограничено ако би морала да очекује да ће након 70 или 80 година морати да умре. И, зар не би осећала тугу за оним вољеним особама које су умрле пре него што је Створитељ окончао људску патњу? Какав је одговор?

Уклањање најгоре патње

Створитељ има решење. Он је Творац свемира и људског живота овде на Земљи. Он може учинити ствари које су изван људских способности или оно што људи тек почињу да схватају да је могуће. Осмотрите само два примера.

Ми поседујемо потенцијал да живимо бескрајно.

Библија јасно представља изглед добијања вечног живота од Бога као нешто оствариво (Јован 3:16; 17:3). Након изучавања гена у људским ћелијама, др Мајкл Фосел је известио да квалитет мушких репродуктивних ћелија не слаби с проласком година. „Гени које већ поседујемо, исправно прочитани, могу одржавати наше ћелије да не старе.“ То се подудара са оним што смо видели у 4. поглављу, да наш мозак има капацитет који једва да бива такнут унутар нашег садашњег животног века; изгледа да је осмишљен да бескрајно функционише. То су, наравно, само споредни аргументи, који допуњују оно што Библија директно каже — Јехова ће нам омогућити да заувек живимо без патњи. Запазите шта он обећава у последњој књизи Библије: „[Бог] ће отрти сваку сузу од очију њихових и смрти неће више бити, ни жалости ни вике, ни болести неће више бити“ (Откривење 21:4).

Створитељ је способан да помогне некоме ко је патио и умро — тиме што га враћа у живот, ускрсава.

Лазар је био један од ускрснулих (Јован 11:17-45; видите стране 158-60). Професор Доналд Макеј користио је илустрацију о компјутерском фајлу. Он је написао да уништење једног компјутера не мора обавезно значити трајни крај неке једначине или програма у њему. Та иста једначина или исти програм може се убацити у нови компјутер и тамо пустити у рад „ако то математичар жели“. Професор Макеј каже даље: „Механистичка наука о мозгу би имала једнако мало приговора нади у вечни живот о којој се говори у [Библији], с њеним карактеристичним нагласком на ’ускрсење‘.“ Ако човек умре, Створитељ би га касније могао вратити у живот, као што је то учинио са Исусом, и као што је Исус то учинио с Лазаром. Макеј је закључио да смрт особе не би представљала никакву препреку томе да буде поново враћена у живот у једном новом телу „ако то наш Створитељ тако жели“.

Да, коначно решење поседује наш Створитељ. Само он може у потпуности одстранити патњу, преокренути последице греха и уклонити смрт. Исус Христ је својим ученицима говорио о једном изузетном развоју догађаја који је још увек пред нама. Рекао је: „Долази час кад ће сви у спомен-гробовима чути његов глас и изићи“ (Јован 5:28, 29, NW).

Помислите то! Суверени Владар свемира је вољан и способан да врати у живот оне који су у његовом сећању. Њима ће бити пружена могућност да се покажу достојнима да добију „прави живот“ (1. Тимотеју 6:19; Дела апостолска 24:15).

Да ли смо ми, међутим, позвани да сада нешто урадимо, док чекамо потпуно ослобођење од људских патњи? И, ако јесмо, да ли би то учинило наш данашњи живот још смисаонијим? Да видимо.

[Фусноте]

[Оквир на 168. страни]

Нема бесмртне душе

Библија учи да је свака особа једна људска душа; кад особа умре, значи та душа умре. Језекиљ 18:4 каже: „Душа која згреши она ће умрети.“ Мртви нису свесни, нити игде живе. Соломон је написао: „Мртви нису свесни уопште ничега“ (Проповедник 9:5, 10, NW). Ни Јевреји, а ни најранији хришћани нису првобитно научавали да је душа бесмртна.

„Душа у С[таром] З[авету] не подразумева ниједан део човека, већ читавог човека — човека као живо биће. Слично томе, у Н[овом] З[авету] она представља људски живот... Библија не говори о преживљавању неке нематеријалне душе“ (New Catholic Encyclopedia).

„Замисао о бесмртности душе и вера у ускрсење мртвих... јесу два концепта на тотално различитим нивоима“ (Dopo la morte: immortalità o resurrezione? теолога Филипа Х. Менуа).

„Пошто је човек као целина грешник, онда приликом смрти умире потпуно и телом и душом (потпуном смрћу)... Између смрти и ускрсења постоји расцеп“ (Лутерански катехизам Evangelischer Erwachsenenkatechismus).

[Оквир на 175. страни]

Да ли је то толико трајало?

Од Јовових па до Исусових дана можда изгледа као дуго време да би патња и даље трајала — неких 1 600 година. За човека, 100 година би било дуго да чека на окончање патње. Али, ми морамо признати да су се кључна питања која је Сотона покренуо негативно одразила на Створитеља. Из Божјег угла, допуштање патње и зла које је уследило било је кратко. Он је ’цар вечности‘ за кога је „хиљада година... као дан јучерашњи кад мине“ (1. Тимотеју 1:17, Ча; Псалам 90:4). А и за људе ће, кад им буде подарен трајни живот, ово раздобље у историји у којем је патња постојала изгледати исто тако кратко.

[Оквир на 178. страни]

Прекретница у историји

„Осврћући се са садашњег становишта, данас јасно видимо да је избијање Првог светског рата довело до ’времена невоља‘ двадесетог века — да се послужимо врло снажним изразом британског историчара Арнолда Тојнбија — из ког наша цивилизација још уопште није испливала“ (The Fall of the Dynasties, Едмонд Тејлор).

„Заиста је та година, 1914, пре него година Хирошиме, она која представља прекретницу нашег доба, јер сада већ можемо видети да је... Први светски рат оно што је увело нову еру пометених прелаза усред којих се ми батргамо“ (др Рене Албрехт Кари, Барнар Колеџ).

„Године 1914. свет је изгубио склад који отада није успео да поврати... Ово је време изузетног нереда и насиља, како изван националних граница тако и унутар њих“ (The Economist)

[Оквир на 181. страни]

Да ли је ускрсење особе могуће?

Неуролог Ричард М. Рестак коментарисао је о човековом мозгу и можданим неуронима. „Све што ми јесмо и што смо учинили могао би прочитати један посматрач способан да дешифрује везе и кола која смо направили у оквиру 50 милијарди наших нервних ћелија.“ Ако је то тако, зар наш Створитељ пун љубави, са информацијама које поседује, не би могао поново начинити особу?

[Оквир на 182. страни]

Ваше везе су избројане

Исус је рекао: „Вама су и власи на глави све избројене“ (Матеј 10:29-31). А шта је са сивом масом у вашој глави? Мождане ћелије (зване неурони) тако су мале да се могу видети само кроз јаке микроскопе. Замислите да покушавате да избројите, не само неуроне, већ још мање узајамне везе (синапсе), којих неки неурони имају и до 250 000.

Др Питер Хутенлохер, користећи снажан електронски мискроскоп, био је пионир на пољу бројања неуронских веза у аутопсијама — фетуса, преминулих беба и старих људи. Изненађујуће је да су сви узорци, сваки приближно величине главе чиоде, отприлике имали исти број неурона, око 70 000.

Др Хутенлохер је затим почео да рачуна број неуронских веза, то јест веза можданих ћелија у тако мајушним узорцима. Неурони фетуса имали су 124 милиона веза; неурони новорођенчади имали су 253 милиона; беба од осам месеци имала је 572 милиона. Др Хутенлохер је установио да се са одрастањем детета, број постепено смањивао.

Ова открића су занимљива с обзиром на оно што Библија каже о ускрсењу (Јован 5:28, 29). Одрасла особа у целом мозгу има око милион милијарди неуронских веза, а то је број 1 иза којег следи 15 нула. Да ли Створитељ поседује способност не само да преброји ове везе него и да их реконструише?

Дело The World Book Encyclopedia каже да број звезда у свемиру износи 200 милијарди милијарди, или број 2 са 20 нула. Створитељ све ове звезде зна по имену (Исаија 40:26). Према томе, сасвим је унутар домена његових способности да се присети и реконструише неуронске везе које представљају успомене и осећања људи које он изабере да ускрсне.

[Слика на 166. страни]

Многи верују у циклус карме, од рођења до смрти

[Слика на 171. страни]

Алексеј, син цара Николе II и Александре, наследио је хемофилију. Ми смо наследили несавршеност од нашег праоца, Адама

[Слика на 179. страни]

Чак и кад је допустио патње, Створитељ се побринуо за многе ужитке људи