Имаш ли Христов душевни став?
„А сада нека вам Бог, који даје издржљивост и утеху, да̂ да имате исти душевни став међу собом као што има Исус Христ“ (РИМЉАНИМА 15:5, НС).
1. Која питања траже одговор кад неко утврди да је хришћанин?
ПРЕМА статистикама више од једне милијарде становника Земље су хришћани. Шта то значи? Да у најмању руку тобоже верују у Исуса Христа, тврдећи да су његови следбеници или ученици (Матеј 10:24, 25). Но, шта је потребно да би се могло следити Христов пример, или животни узорак? Очигледно га треба познавати. Припадаш ли онима који заиста познају Исуса из Назарета? Имаш ли јасну представу о томе каква је особа био док је живео овде на Земљи? Или, како је реаговао на људе у различитим животним околностима? Имаш ли Христов душевни став? (1. Коринћанима 2:16; Ефесцима 4:13).
2, 3. Како можемо упознати Христов душевни став?
2 Како можемо упознати некога ко је живео пре скоро две хиљаде година, а чије је деловање у јавности трајало само некако три и по године? У Исусовом случају постоје четири поуздана биографа, који нам помажу да створимо слику о томе какав је он човек био. Читајући пажљиво та четири јеванђеља упознаћемо и начин размишљања, који је утицао на његове поступке. Дакле, шта је потребно ако желимо да будемо прави хришћани, а не само такозвани хришћани? Исус је то овако изразио: „Ово значи живот вечни, да спознају тебе, јединог истинитог Бога, и онога кога си послао, Исуса Христа“ (Јован 17:3, НС; 2. Петрова 3:18).
3 Стога би сваки хришћанин требао поседовати темељно знање и разумевање о оцу Јехови, те о животу и наукама његовог Сина, Исуса Христа. Није довољно само звати се хришћански Јеховин сведок. Да бисмо имали Христов душевни став, морамо редовно пунити наше мисли разумевањем о Исусовом животу и његовом примеру. То значи да морамо редовно и озбиљно проучавати Писмо, користећи се помоћним средствима за разумевање Библије, која ће нам помоћи расветлити значење и повезаност. Исто је тако потребно бити у исправном духовном расположењу, да бисмо разумели и признали Христову улогу у Божјим намерама (Јован 5:39—47; Матеј 24:45—47).
Човек с осећајима
4. Какав је човек био Исус?
4 Исус, здрав, активан мушкарац почиње са својом службом у старости од тридесет година (Лука 3:23). Но, какав је то био човек? Је ли био безличан, далек? Напротив, као Јеврејин с Блиског истока био је изразито јак човек. Није био укочен, нити се повлачио у себе. Пред целом јавношћу је показивао широк спектар људских осећаја — од жалости преко саосећања до оправданог гнева (Марко 6:34; Матеј 23:13—36).
5. Како је реаговао Исус на вест о Лазаровој смрти?
5 На пример, како је реаговао Исус видевши Марту и Марију како плачу због губитка свог брата Лазара? У Јовановом извештају читамо: „Потресе се у души, узбуди и проплака“ (Јован 11:33—36, СТ). Пред тим блиским пријатељима он није тајио своје осећаје, није се стидео плакати заједно с њима. Иако је био „син Божји“ није сакривао своје људске осећаје (Јован 1:34). Како ли је то морало дирнути Мартино и Маријино срце! (Упореди Лука 19:41—44).
6. Зашто за Исуса није било немужевно да плаче?
6 Неки би сада могли закључити да је Исус био слабић, јер је пред јавношћу плакао с тим женама. Католички аутор Хилер Белок назвао је Исуса чак „мамином мазом“. Одговара ли то чињеницама? Је ли Исус био немужеван тип, каквим је често приказан у уметничким делима хришћанства? Не, сузе нису безусловно знак слабости. У једном стручном медицинском часопису може се прочитати: „Бранити изражавање осећаја нежности на прикладан начин, је како нелогично, тако и штетно. . . . Изражавање нежних осећаја, пре свега плакањем у потпуности је људска особина“ (Упореди 2. Самуилова 13:36—38; Јован 11:35).
7. На који начин нам могу помоћи Исусове људске реакције?
7 Исус је заиста људски реаговао на патње, а његова реакција може нам помоћи да се поистоветимо с њим и његовим душевним ставом. Ми не следимо неки безлични, митолошки лик, него шта више, од Бога послан човечји узор „Сина живога Бога“ (Матеј 16:16; Јован 3:16, 17; 6:68, 69). Каквог ли примера за све данашње хришћане, пре свега за хришћанске старешине који често морају пружати утеху и показивати саосећање кад неко претрпи губитак или је изложен оптерећењу! Да, у таквим приликама је јако важно имати Христов душевни став и срце (1. Солуњанима 2:7, 8).
Храбар човек од акције
8. Како се Исус показао храбрим човеком од акције?
8 Исус се такорећи показао храбрим, осведоченим човеком, динамичних дела. На пример, два пута је био у прилици да енергично истера из храма трговце стоком и мењаче новца (Марко 11:15—17; Јован 2:13—17). Није се бојао јавно изложити руглу лицемерство самооправданих књижевника и фарисеја. Приликом тог јавног неустрашивог излагања руглу, изрекао је следећу опомену: „Јао вама, књижевници и фарисеји, лицемери једни, који сте као окречени гробови који извана заиста изгледају лепо, а изнутра су пуни мртвачких костију сваковрсне нечистоће“. Сигурно је да ту не можемо говорити о слабости (Матеј 23:27, 28, НС; Лука 13:14—17).
9, 10. а) Зашто Исус није сагрешио када је изразио свој гнев? б) Како би Христов пример требао деловати на хришћанске старешине?
9 Да ли је Исусов гнев био доказ недостатка самосавладавања? Петар, Исусов блиски сарадник у служби, рекао је: „Он не учини гријеха“ (1. Петрова 2:22, СТ). Апостол Павле је писао: „Немамо, наиме, некога великог свећеника који не би могао саосећати с нашим слабостима, него једнога који је искушан у свему (као и ми), само што није сагријешио (Јеврејима 4:15, СТ). Постоји разлика између савладаног, оправданог беса и неоправданог излива гнева (Упореди Приче Соломунове 14:17; Ефесцима 4:26).
10 Иако хришћански старешина не сме бити „гневљив“ он мора поседовати моралну снагу да „укори противнике“, ако буде потребно чак „строго“. Мора бити у стању „укорити, запретити и опоменути“ (Титу 1:7—13; 2. Тимотију 4:1, 2). Одређене ситуације могу изазвати код њега оправдани гнев, пре свега ако види очигледну претњу јединству, духовности или моралној чистоћи скупштине. И као што је рекао Павле, каткада је потребно „брбљивцима и заводницима затворити уста, јер унесрећују целе породице учећи ради прљавог добитка оно што се не сме“. У таквим ће случајевима старешинама бити од помоћи ако имају Христов душевни став, да би могли поступити неустрашиво, уравнотежено и одлучно (Види 1. Коринћанима 5:1—5; Откривење 2:20—23; 3:19).
11. Која питања одлучују како далеко требамо опонашати Христа?
11 Путујући Галилејом, Самаријом и Јудејом, Исус је долазио у додир са свим врстама људи — с мужевима, женама и децом, с болесницима, па чак и с онима који га сматраше својим непријатељем. Како је он поступао с тим људима? Да ли је био надувен и резервисан или приступачан? Да ли се могао уживати у стање људи с њиховим проблемима и кушњама? Да ли је био непомирљив или немилосрдан? Одговори на ова питања одлучују у којој би мери требали да опонашамо Христа у свакодневним поступцима и реаговањима (Римљанима 15:5; Филипљанима 2:5).
Како је Исус реаговао на децу?
12. Како су у одређеној прилици реаговали на децу ученици, а како Исус?
12 У 10. поглављу Марковог јеванђеља, у ставцима 13 до 16 налазимо леп извештај о томе како је Исус поступао с децом. Тамо читамо: „Тада му неки донесу малу децу да их се дотакне. Ученици су их речима заустављали.“ Ништа се не говори о томе зашто су ученици то учинили. Било је то године 33. н. е. а Исус је путовао из Галилеје кроз Переју до Јерусалима и околине, где је требао да заврши своју службу. Можда су мислили да је Исус преважан или презапослен, а да би се у то време бавио с децом. Али, да ли је он сам дао на знање да је презапослен? „Кад то виде Исус разљути се, те им (ученицима) рече: „Пустите дечицу к мени; немојте их спречавати, јер таквима припада Царство Божје! . . . Тада их је загрлио и благосиљао, стављајући на њих руке.“
13. Како су људи реаговали на Исуса?
13 Шта учимо с тим у вези о Христовом душевном ставу? Показао је одлучност према ученицима, који нису били у праву, као и свој људски став према незнатнима. Он је разумео шта је наводило родитеље да к њему доносе своју децу. Желели су да се он дотакне њихове деце и да их благослови. Шта учимо из тога о Исусу? Људи га се нису бојали. Био је близак народу, па су људи волели да буду с њим. Чак су се деца осећала добро у његовој присутности, а и он се осећао добро у присутности деце. Да ли се сви, па и деца осећају угодно и у твом присуству? (Марко 1:40—42; Матеј 20:29—34).
14. Ко би нарочито требао опонашати Исусов пример у вези приступачности?
14 Исус је показивао срдачну наклоност и пријазност (Марко 9:36, 37). Био је друштвен и приступачан. Имаш ли и ти као Христов следбеник у том погледу Христов душевни став? Хришћански надгледници у областима, покрајинама и скупштинама, те подружницама Удружења Куле стражаре широм света, добро ће учинити ако се питају: Јесам ли догматичан и упоран? Или, помажем ли другима, чак и деци да се угодно осећају са мном? Јесам ли заиста приступачан? (Приче Соломунове 12:18; Проповедник 7:8).
Исусово опхођење са женама
15, 16. Како се Исус, за разлику од других Јевреја, опходио са женама?
15 Да ли ми као старешине, слуге помоћници и опште као браћа у хришћанској скупштини показујемо Христов душевни став у опхођењу с нашим хришћанским сестрама и са женама уопште? Како је Исус, као неожењен човек реаговао у различитим ситуацијама, долазећи у контакт са женама свог времена?
16 У јеврејском друштву, којим су владали мушкарци, Исус је био необичан учитељ јер је био спреман разговарати са женама, чак с нејеврејским женама (Јован 4:7—30). Када је једном приликом био у посети паганском подручју Тира и Сидона, замолила га је нека Гркиња да помогне њеној кћерки опседнутој демонима. Један ортодоксни Јеврејин се наравно не би позабавио њом. Али, Исус је саслушао и да би испитао њену веру, рекао јој је: „Пусти да се најприје насите (жидовска) деца, јер није право деци одузети крух и бацити га (поганским) псићима.“ Да ли је то Исус рекао тоном који је указивао да је та ствар готова? Да ли је догматично прекинуо даљњу дискусију? Очигледно није, јер је жена тактично одговорила: „Јест Господине, и псићи испод стола једу дјечје мрвице.“ То је Исуса дубоко дирнуло, па је излечио њену кћерку (Марко 7:24—30, СТ).
17. Шта учимо из Исусовог опхођења с једном грешном женом?
17 Исус је био отворен са женама, не просуђујући их по спољашности (Матеј 22:16). Нашавши се једном приликом на ручку у дому неког фарисеја, дозволио је некој познатој грешници, која је можда била проститутка, да му својим сузама опере ноге и да их намаже уљем. Она је тим поступком показала кајање за свој грешан начин живота (Лука 7:36—50). Исус је није сматрао изгубљеним случајем, не осудивши је паушалном пресудом, зато јер је била неморална (Види такође Јован 4:7—30). Опростио јој је, „јер је показала много љубави“. Шта то говори о Христовом душевном ставу? Он је показивао саосећање и разумевање према женама. Зар се и ми не бисмо требали тако понашати у скупштини и у служби? (Лука 19:1—10; Римљанима 14:10—13; 1. Коринћанима 6:9—11).
Исусово опхођење с ученицима
18. а) Како неки реагују на своје потчињене? б) Како је Исус поступао са својим ученицима и са осталима? (Марко 6:54—56).
18 Понекад се особе од ауторитета осећају угроженим од својих потчињених. Стога, потискујући оно што у подсвести сматрају конкуренцијом, показују понос. Брзо су спремни критиковати оне који раде под њиховим надгледавањем, али се устежу похвалити их. Њихове омаловажавајуће изјаве откривају недостатак поштовања према личном достојанству других. А шта рећи за Исуса — како је он поступао с онима који стајаше под његовим вођством — са својим ученицима? Је ли им посредовао осећај да су они мање вредни, неспособни или глупи? Или су се угодно осећали сарађујући с Исусом? (Упореди Матеј 11:28—30; 25:14—23).
19. Шта учимо о Исусу из Јована 13:1—17?
19 Једну од најистакнутијих поука коју је Исус посредовао у тој ствари својим ученицима, налазимо записану у 13. поглављу Јовановог јеванђеља. Предлажемо да се прочитају Јв 13ставци 1—17. У то време су улице биле прашњаве, па је владао обичај да се задужи једног слугу из куће да посетиоцима опере ноге. Тог мање вредног посла се прихватио сам Исус. Које је својство истакао, оправши ноге својим ученицима? Дао им је практичну поуку у вези понизности. Шта ми учимо из тога о Христовом душевном ставу? Исус је сам рекао: „Није слуга већи од свога господара, нити је посланик већи од онога који га шаље. Кад то знате, благо вама ако то и чините“ (Јован 13:16, 17, СТ).
20. Које самоиспитивање можемо предузети да бисмо утврдили имамо ли Христов душевни став?
20 Имамо ли и ми у том погледу Христов душевни став? Јесмо ли спремни код куће и у скупштини обављати једноставне, мање вредне послове? Или, желимо радити само оно што изгледа „важно“ или нас чини „нарочитима“? Јесмо ли спремни суделовати у понекад понижавајућем делу проповедања добре вести од куће до куће? Желимо ли можда само службе с подијума у краљевској сали? Ако поседујемо Христов душевни став, ми ћемо у ствари остати понизни и приступачни, какав је био Исус (Римљанима 12:3).
21. Како је Исус показао саосећање према својим апостолима, и према мноштву људи?
21 Једном приликом, наиме након посебне акције у служби проповедања, Исус је показао велику бригу за апостоле. Иако је Исус био савршен, он није очекивао савршеност од других. Након службе проповедања није устрајао у томе да се апостоли опет одмах врате у службу проповедања и да то још боље учине. Он је узео у обзир њихове потребе за одмором, па их је одвео на једно усамљено место. Но, да ли је Исус био љут и нестрпљив када га је следила множина? Не, јер „се сажали над њима“, читамо у извештају (Марко 6:30—34, СТ).
22. Шта ће нам помоћи још боље да разумемо Христов душевни став?
22 Је ли с обзиром на тако истакнути пример чудно да је већина апостола постала верним Христовим следбеницима? Петра су сигурно дубоко дирнуле ствари које је научио захваљујући блиском заједништву с Исусом. Вероватно је он посредовао Марку већину информација за његово јеванђеље. И тако се Петар полако, али сигурно прилагођавао Христовом душевном ставу. Проучавање његовог првог писма помоћи ће нам још тесније да се држимо Христовог примера (Матеј 16:15—17, 21—23).
Сећаш ли се?
◻ Како можемо поседовати Христов душевни став?
◻ Какав је човек био Исус?
◻ Како је Исус реаговао на децу и жене?
◻ Шта учимо из Исусовог опхођења с његовим ученицима?
[Слика на 21. стани]
Исус је саосећао с другима, не сакривајући своје осећаје