Јехова — наш нежно самилостан Отац
„Јехова је веома нежан у наклоности и самилостан“ (ЈАКОВ 5:11, NW, фуснота).
1. Зашто су понизни привучени Јехови Богу?
СВЕМИР је тако огроман да астрономи нису у стању да преброје све његове галаксије. Наша галаксија, Млечни пут, тако је огромна да човек не би могао да преброји све њене звезде. Неке звезде, као Антарес, хиљаде пута су веће и сјајније од нашег сунца. Како моћан мора бити Величанствени Створитељ свих тих звезда у свемиру! Заиста, он је онај „ко изводи војску свега тога на број и зове свако по имену“ (Исаија 40:26, ДК). Ипак, тај исти Бог који улива страхопоштовање такође је „веома нежан у наклоности и самилостан“. Како је окрепљујуће такво спознање за понизне слуге Јехове, посебно за оне који трпе прогонство, болест, депресију, или друге потешкоће!
2. Како се на нежне емоције често гледа од стране људи овог света?
2 Многи на нежније емоције, као што су „милосрђа [„нежне наклоности“, NW] и самилости“ Христа, гледају као на слабост (Филипљанима 2:1). Под утицајем еволуционистичке филозофије, они охрабрују људе да себе ставе на прво место чак и ако то значи гажење осећања других. Многи водећи узори на подручју забаве и спорта јесу мачои који не проливају сузе нити показују нежну наклоност. Неки политички владари делују на сличан начин. Стоички филозоф Сенека, који је образовао окрутног императора Нерона, наглашавао је да је „самилост слабост“. M’Clintock and Strong’s Cyclopædia (Енциклопедија Маклинтока и Стронга) каже: „Утицај стоицизма... наставља да делује на умове мушкараца чак и у садашње време.“
3. Како је Јехова себе описао Мојсију?
3 У супротности с тим, личност Творца човечанства је срдачна. Он себе описује Мојсију овим речима: „Господ, Господ, Бог милостив и милосрдан, спор на гнев и обилан добротом и верношћу... који прашта безакоња и неправде и греха, али који не сматра кривога за праведнога [„никако неће дати изузеће од казне“, NW]“ (Излазак 34:6, 7). Истина, Јехова је овај опис себе завршио наглашавањем своје правде. Он неће изузети намерне грешнике од заслужене казне. Ипак, он пре свега описује себе као Бога који је милосрдан, дословно „пун милосрђа“.
4. Какво је дирљиво значење хебрејске речи која се често преводи „милосрђе“?
4 Понекад се на реч „милосрђе“ мисли само у хладном, судском смислу уздржавања од казне. Међутим, упоређивање библијских превода износи богато значење хебрејског придева изведеног из глагола racham. Према неким изучаваоцима, његов корен значи „бити нежан“. “Racham”, објашњава књига Synonyms of the Old Testament (Синоними Старог завета), „изражава дубоко и нежно осећање самилости, такво какво се изазива призором слабости или патње код оних који су нам драги или којима треба наша помоћ.“ Друге дирљиве дефиниције ове пожељне особине могу се наћи у књизи Insight on the Scriptures (Увид у Писмо), том 2, стране 375-379.
5. Како је милосрђе било очито у Мојсијевом закону?
5 Божја нежна самилост је јасно видљива у Закону који је он дао нацији Израел. Са онима који су у неповољном положају, као што су удовице, сирочад и сиромаси, требало се поступати самилосно (Излазак 22:22-27; Левитска 19:9, 10; Поновљени закони 15:7-11). Требало је да сви, укључујући и робове и животиње, извуку користи из недељног Сабата одмора (Излазак 20:10). Штавише, Бог је запажао појединце који су нежно поступали са пониженима. Пословице 19:17 кажу: „Ко се сироти смилује Господу позајма, који ће му вратити по делу његову.“
Границе божанске самилости
6. Зашто је Јехова слао пророке и гласнике свом народу?
6 Израелци су носили Божје име и вршили обожавање у храму у Јерусалиму, који је био „дом имену Господа“ (2. Летописа 2:4; 6:33). Међутим, они су с временом почели да толеришу неморал, идолопоклонство и убијање, наносећи велику срамоту Јеховином имену. У складу са својом самилосном личношћу, Бог је стрпљиво покушавао да исправи ту лошу ситуацију без наношења невоље читавој нацији. Он „слаше к њима за рана једнако гласнике своје, јер му беше жао народа свога и стана свога; али се они ругаху гласницима Божјим и не мараху за речи његове и смејаху се пророцима његовим, докле се не распали гнев Господњи на народ његов, те не би више лека“ (2. Летописа 36:15, 16).
7. Када је Јеховина самилост достигла своју границу, шта се десило краљевству Јуде?
7 Премда је Јехова самилостан и спор на гнев, он манифестује праведан гнев када је то потребно. Онда давно, божанска самилост је достигла своју горњу границу. Читамо о последицама: „Тада [Јехова] учини да се на њих крене краљ Халдеја, и поби младиће њихове мачем у дому светилишта њихова и не поштеди ни младиће ни девојке ни старије, ни старце под седом косом; све им у руке преда“ (2. Летописа 36:17). Тако су Јерусалим и његов храм били уништени, а нација је била одведена у ропство у Вавилон.
Самилост према Свом имену
8, 9. (а) Зашто је Јехова објавио да ће имати самилост према свом имену? (б) Како су Јеховини непријатељи били ућуткани?
8 Околне нације су се радовале тој невољи. На подругивачки начин они су говорили: „То је народ Господњи, из његове су земље они изишли.“ Будући осетљив на тај прекор, Јехова је објавио: „Ја сам хтео да спасем глас светог имена свога [„имаћу самилости према свом светом имену“, NW]... Ја ћу посветити име своје, велико... и народи ће познати да сам ја Господ“ (Језекиљ 36:20-23).
9 Након што је његова нација била у заробљеништву 70 година, самилостан Бог, Јехова, ослободио их је и дозволио им је да се врате и поново изграде храм у Јерусалиму. То је ућуткало околне нације, које су с чуђењем то посматрале (Језекиљ 36:35, 36). Нажалост, уза све то, нација Израел је опет упала у лоше поступке. Један верни Јевреј, Немија, помогао је да се ситуација исправи. У једној јавној молитви, он је направио преглед Божјих самилосних поступака с том нацијом, говорећи:
10. Како је Немија истакао Јеховину самилост?
10 „У тескоби својој они завапише к теби, и ти си их услишио с небеса, и по великој милости својој дао си им избавитеље, који их избавише из руку непријатеља њихових. Али чим отпочинуше, опет чинише зло пред тобом. Тад си их ти оставио у рукама непријатеља њихових, који завладаше над њима. Али они опет завапише к теби, и ти си их услишио с небеса, и избављао си их по милости својој много пута... Ти си их много година трпео“ (Немија 9:26-30; види такође Исаија 63:9, 10).
11. Какав контраст постоји између Јехове и богова људи?
11 Коначно, након окрутног одбацивања Божјег вољеног Сина, јеврејска нација је заувек изгубила свој предносни статус. Божја лојална приврженост к њима трајала је преко 1 500 година. То стоји као вечно сведочанство за чињеницу да је Јехова заиста Бог милосрђа. Каква оштра супротност окрутним боговима и безосећајним божанствима што су их измислили грешни људи! (Види страну 8.)
Највећи израз самилости
12. Који је био највећи израз Божје самилости?
12 Највећи израз Божје самилости било је његово слање вољеног Сина на земљу. Истина, Исусов живот беспрекорности донео је велико задовољство Јехови, пружајући му савршен одговор на Ђаволове лажне оптужбе (Пословице 27:11). У исто време, међутим, морање да посматра свог вољеног Сина како подноси окрутну и понижавајућу смрт без сумње је проузроковало Јехови већи бол него што је икада икоји људски родитељ морао да поднесе. То је била жртва с пуно љубави, која отвара пут за спасење човечанства (Јован 3:16). Као што је Захарија, отац Јована Крститеља, прорекао, то је узвеличало ’велико милосрђе [’нежну самилост‘, NW] Бога нашега‘ (Лука 1:77, 78).
13. На који важан начин Исус одражава личност свог Оца?
13 Слање Божјег Сина на земљу такође је пружило човечанству јаснији поглед на Јеховину личност. Како то? Тако што је Исус савршено одражавао личност свог Оца, посебно на нежно самилостан начин на који се опходио с пониженима (Јован 1:14; 14:9). У том погледу, три писца Јеванђеља, Матеј, Марко и Лука користе један грчки глагол, splagkhnizomai, који долази од грчке речи за „утробу“. „Из свог самог извођења“, објашњава библијски изучавалац Вилијам Баркли, „може се видети да он описује не обично сажаљење или самилост, већ једну емоцију која покреће човека до самих дубина његовог бића. То је најјача реч у грчком за осећање самилости.“ Она се преводи на различите начине као „осећати сажаљење“ или „покренут сажаљењем“ (Марко 6:34; 8:2).
Кад је Исус осећао сажаљење
14, 15. Како је Исус у једном граду Галилеје био покренут сажаљењем, и шта то илуструје?
14 Сцена је у једном граду Галилеје. Један човек „сав у губи“ приступа Исусу без давања уобичајеног упозорења (Лука 5:12). Да ли га Исус грубо укорава што не виче „нечист, нечист“, како је захтевао Божји закон? (Левитска 13:45). Не. Уместо тога, Исус слуша очајничко преклињање тог човека: „Ако хоћеш можеш учинити да будем чист.“ „Исус се смилова [„покренут самилошћу“, NW]“, пружи руку и дотаче се губавца, говорећи: „Хоћу, буди чист!“ Том човеку је истог тренутка враћено здравље. Исус тако показује не само своје чудесне, од Бога дате моћи већ такође и нежна осећања која га мотивишу да користи такве моћи (Марко 1:40-42).
15 Мора ли се Исусу приступити пре него што ће он показати осећања самилости? Не. Нешто касније, он наилази на једну погребну поворку која излази из града Наина. Без сумње, Исус је био сведок многих сахрана пре тога, али ова је нарочито трагична. Покојник је једини син једне удовице. Исус ’се сажали за њом‘, приступи јој и рече: „Не плачи!“ Затим извршава изванредно чудо подизања њеног сина натраг у живот (Лука 7:11-15).
16. Зашто Исус осећа сажаљење према великом мноштву које га следи?
16 Изванредна лекција коју смо научили из горњих догађаја јесте та да када је Исус ’покренут сажаљењем‘, он чини нешто позитивно да помогне. У једној каснијој прилици, Исус посматра велика мноштва која га непрестано следе. Матеј извештава да се он „сажали [мноштву народа], јер беше клонуло и сметено, као овце које немају пастира“ (Матеј 9:36). Фарисеји чине мало да задовоље духовну глад обичног народа. Уместо тога, они оптерећују понизне особе многим непотребним правилима (Матеј 12:1, 2; 15:1-9; 23:4, 23). Њихово гледиште према обичном народу било је откривено када су о онима који су слушали Исуса рекли: „Народ овај који не зна закона, проклет је“ (Јован 7:49).
17. Како Исусово сажаљење према мноштвима мотивише Исуса, и које далекосежно вођство он тада пружа?
17 У супротности с тим, Исус је дубоко дирнут лошим духовним стањем тих мноштава. Али има једноставно превише заинтересованих људи да би им пружио појединачну бригу. Зато он каже својим ученицима да се моле за више радника (Матеј 9:35-38). У складу с таквим молитвама, Исус шаље своје апостоле с поруком: „Близу је краљевство небеско!“ Упутства дата том приликом служе као вредно вођство за хришћане све до данашњег дана. Без сумње, Исусова осећања самилости подстичу га да задовољи духовну глад човечанства (Матеј 10:5-7).
18. Како је Исус реаговао када су мноштва прекинула његову приватност, и коју поуку ми извлачимо из тога?
18 Једном другом приликом, Исус опет осећа бригу за духовне потребе мноштава. Овог пута он и његови апостоли су уморни након напорне проповедничке туре, и они траже место за одмор. Али народ их ускоро налази. Уместо да Исус буде иритиран тим нападом на њихову приватност, Марко извештава да се он „сажали“. А који је био разлог за Исусова дубока осећања? Они „бејаху као овце без пастира“. Опет, Исус делује у складу са својим осећањима и почиње да учи мноштва „о краљевству Божјему“. Да, он је био тако дубоко дирнут њиховом духовном глађу да је жртвовао потребан одмор да би их поучавао (Марко 6:34; Лука 9:11).
19. Како је Исусова брига за мноштва ишла чак изнад њихових духовних потреба?
19 Док је првенствено био забринут за духовне потребе људи, Исус никада није превидео њихове основне физичке потребе. У тој истој прилици, он такође „исцели оне који требаху да се исцеле“ (Лука 9:11). У једној каснијој прилици, мноштва су била с њим већ дуго време, и били су далеко од својих кућа. Осетивши њихову телесну потребу, Исус је рекао својим ученицима: „Жао ми је овога народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта јести, а нисам их рад отпустити гладне, да не смалакшу на путу“ (Матеј 15:32). Исус сада чини нешто да спречи могућу патњу. Он чудом пружа хиљадама мушкараца, жена и деце оброк произведен од седам векни хлеба и неколико рибица.
20. Шта учимо из последњег забележеног случаја када је Исус био подстакнут сажаљењем?
20 Последњи забележен случај када је Исус био подстакнут сажаљењем јесте на његовом коначном путу у Јерусалим. Велика мноштва путују с њим да прославе Пасху. На том путу близу Јерихона, два слепа просјака упорно вичу: „Смилуј се на нас Господе“. Мноштва покушавају да их ућуткају, али Исус их позива и пита их шта желе од њега да учини. „Господе, да се отворе очи наше“, моле они. „Исус се смилова“, дотаче њихове очи и они прогледаше (Матеј 20:29-34). Какву важну лекцију учимо из тога! Исус је на уласку у последњу недељу своје земаљске службе. Он има много посла да обави пре него што претрпи окрутну смрт од стране Сотониних заступника. Ипак, он не дозвољава притиску тог значајног времена да га спречи од испољавања својих нежних осећања самилости према мање важним људским потребама.
Илустрације које истичу самилост
21. Шта је илустровано господаревим поништавањем великог дуга његовог роба?
21 Грчки глагол splagkhnizomai, употребљен у овим извештајима из Исусовог живота, такође је употребљен у три Исусове илустрације. У једној причи један роб моли за време да исплати велики дуг. Његов господар, „се сажали“, и опрости му дуг. То илуструје да Јехова Бог показује велику самилост у поништавању великог дуга греха према сваком поједином хришћанину који исказује веру у откупну жртву Исуса (Матеј 18:27; 20:28).
22. Шта илуструје парабола о изгубљеном сину?
22 Затим је ту прича о изгубљеном сину. Присети се шта се догађа када се својевољан син враћа кући. „Кад је он још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се. И потрчавши, загрли га и пољуби га“ (Лука 15:20). То показује да када хришћанин који је постао својевољан покаже искрено кајање, Јехова ће осетити сажаљење и нежно ће прихватити таквог назад. Тако, помоћу ове две илустрације, Исус показује да је наш отац, Јехова, „веома нежан у наклоности и самилостан“ (Јаков 5:11, NW, фуснота).
23. Какву поуку извлачимо из Исусове илустрације о пријатељском Самарићанину?
23 Трећа илустративна употреба splagkhnizomai тиче се самилосног Самарићанина који се „смилова“ невољи једног Јевреја који је био опљачкан и остављен полумртав (Лука 10:33). Поступајући у складу са својим осећањима, тај Самарићанин је учинио све што је у његовој моћи да помогне том странцу. То показује да Јехова и Исус очекују од правих хришћана да следе њихов пример у испољавању нежности и самилости. Неки од начина на које то можемо чинити биће осмотрени у следећем чланку.
Питања за ревизију
◻ Шта значи бити милосрдан?
◻ Како је Јехова показао самилост према свом имену?
◻ Који је највећи израз самилости?
◻ На који истакнути начин Исус одражава личност свог Оца?
◻ Шта учимо из Исусових самилосних поступака и из његових илустрација?
[Оквир на странама 12, 13]
ГРАФИЧКИ ТЕРМИН ЗА „НЕЖНУ БРИГУ С ЉУБАВЉУ“
„Ј АОХ утробе моје! утробе моје!“ викао је пророк Јеремија. Да ли се он жалио на неко обољење црева због нечег лошег што је појео? Не. Јеремија је користио једну хебрејску метафору да опише своју дубоку забринутост због невоље која је долазила на краљевство Јуде (Јеремија 4:19).
Пошто Јехова Бог има дубока осећања, хебрејска реч за „утробу“, или „црева“ (meim), такође се користи да опише његове нежне емоције. На пример, деценијама пре Јеремијиних дана, десетоплеменско краљевство Израела било је заробљено од стране краља Асирије. Јехова је то допустио као казну за њихову неверност. Али да ли их је Бог заборавио у изгнанству? Не. Он је још увек био дубоко привржен њима као делу свог савезног народа. Указујући на њих помоћу имена истакнутог племена Јефрем, Јехова је питао: „Је ли ми Јефрем мио син, дете мени драго? Јер што више о њему говорим још се више ја њега спомињем, јер је срце моје [„утроба моја“ NW] устрептало за њим: смиловаћу му се“ (Јеремија 31:20).
Говорећи да му је ’утроба устрептала‘, Јехова је употребио једну говорну фигуру да опише своја дубока осећања наклоности према свом народу у изгнанству. У свом коментару овог стиха, библијски изучавалац из 19. века Е. Хендерсон (E. Henderson) писао је: „Ништа не може превазићи дирљиво испољавање нежног очинског осећања према изгубљеном сину који се враћа, које овде износи Јехова... Иако је он тако говорио против [идолопоклоничких Јефремоваца] и казнио их... он их никад није заборавио, већ, напротив, радовао се у ишчекивању њиховог коначног опоравка.“
Грчка реч за „црева“, или „утробу“, користи се на сличан начин у Хришћанским грчким списима. Када се не користи дословно, као у Делима апостолским 1:18, она се односи на нежне емоције наклоности или самилости (Филимону 12). Та реч понекад иде уз грчку реч која значи „добар“ или „добро“. Апостоли Павле и Петар користе тај комбиновани израз када охрабрују хришћане да буду „нежно самилосни“, дословно „добро наклоњени сажаљењу“ (Ефесцима 4:32, NW; 1. Петрова 3:8). Грчка реч за „црева“ може се такође додати грчкој речи poly. Та комбинација дословно значи „имање много црева“. Тај врло редак грчки израз користи се у Библији само једном, и односи се на Јехову Бога. New World Translation даје следећи превод: „Јехова је веома нежан у наклоности“ (Јаков 5:11).
Како захвални треба да будемо што се најмоћнија особа у свемиру, Јехова Бог, тако разликује од окрутних богова које су измислили немилосрдни људи! У опонашању свог ’нежно самилосног‘ Бога, прави хришћани су подстакнути да делују на сличан начин у свом међусобном опхођењу (Ефесцима 5:1).
[Слика на 10. страни]
Када је божанска самилост достигла своју границу, Јехова је дозволио Вавилонцима да освоје његов својевољан народ
[Слика на 11. страни]
Посматрање вољеног Сина како умире мора да је проузроковало Јехови Богу највећи бол који је ико икада морао поднети
[Слика на 15. страни]
Исус је савршено одражавао самилосну личност свог Оца