„Нисам ја крив“

КОЛИКО често данас чујете некога да каже: ’Жао ми је. Ја сам крив. Потпуно сам одговоран!‘? Ретко се још уопште чује такво једноставно поштење. У ствари, у многим случајевима, чак и кад се призна кривица, улаже се сваки напор да се одговорност пребаци на неког другог или на олакшавајуће околности над којима преступник тврди да није имао контролу.

Неки чак оптужујуће упиру прстом на своје гене! Али, да ли је то уверљиво? Књига Exploding the Gene Myth доводи у питање циљеве и ефикасност неких аспеката истраживања гена. Аустралијски новинар Бил Дин, у својој рецензији те књиге, извлачи следећи промишљен закључак: „Социјални детерминисти изгледа да у задње време почињу да верују како су пронашли скоро необориве доказе који подупиру њихову филозофију да никога не треба сматрати одговорним за његове поступке: ’Он је морао да му пререже гркљан, господине судијо — то је у његовим генима.‘“

У ствари и није неки нови тренд

С овом генерацијом која се брзо развија у оно што један писац назива „нисам ја“ генерација, тај тренд можда изгледа као да се интензивира. Међутим, писана историја открива да пребацивање кривице на друге, уз изговор „нисам ја у ствари крив“, постоји откако је човека. Реакција Адама и Еве након њиховог првог греха, једења плода који је Бог забранио да се једе, била је класичан пример пребацивања кривице. Извештај из Постања прича о разговору који се одиграо, с тим да је Бог говорио први: „Да ниси јео с оног дрвета, с ког сам ти забранио да једеш? Човек одговори: Жена коју си поред мене поставио даде ми с дрвета, те једох. Господ, Бог, рече жени: Зашто си то учинила? - А жена одговори: Змија ме заведе, те поједох“ (Постање 3:11-13).

Од тог времена, људи измишљају разне облике веровања и траже необичне изговоре који би их ослободили од било које стварне одговорности за њихове поступке. Запажено међу њима било је древно веровање у судбину. Једна будисткиња која је искрено веровала у карму рекла је: „Мислила сам да нема смисла што морам да патим због нечега с чиме сам се родила а о чему нисам ништа знала. То сам морала да прихватим као своју судбину.“ Потхрањивано доктрином о предодређењу као што је научавао Жан Калвин, веровање у судбину уобичајено је и у хришћанском свету. Свештеници често говоре ожалошћеним рођацима да је нека несрећа била Божја воља. Затим, такође, неки добронамерни хришћани криве Сотону за све што им иде лоше у животу.

Сада почињемо да бивамо сведоци понашања без одговорности које се законски и социјално одобрава. Живимо у једном добу све већих права и све мањих одговорности појединца.

Истраживање људског понашања створило је наводне научне доказе за које неки сматрају да би могли да дају маха понашању које се протеже од неморала до убиства. То је одраз живе жеље друштва да кривицу пребаци на било шта или на било кога изузев тог појединца.

Потребни су нам одговори на питања као што су: шта је наука стварно открила? да ли људско понашање одређују једино наши гени? или наше понашање контролишу и унутрашње и спољашње силе? шта докази заиста показују?

Да ли смо предодређени нашим генима?

„НАВИКЛИ смо да верујемо да је наша судбина у звездама. Сада, у великој мери, знамо да је наша судбина у нашим генима.“ То је рекао Џејмс Вотсон, цитиран на почетку књиге Exploding the Gene Myth, од Рут Хабард и Елија Волда. Међутим, одмах испод Вотсоновог цитата, Р. К. Ливонтин, Стивен Роуз и Леон Џ. Камин цитирани су како кажу: „Не можемо размишљати о томе да је било какво значајно људско социјално понашање уграђено у наше гене на такав начин да се не може обликовати друштвеним условима.“

Омот те књиге који сажима нешто од њеног садржаја почиње пресудним питањем: „Да ли је људско понашање генетско?“ Другим речима, да ли је људско понашање одређено искључиво генима који преносе наследне биолошке карактеристике и особине организма? Да ли извесно неморално понашање треба прихватити на темељу тога да је оно генетско? Да ли се према злочинцима треба опходити као према жртвама њиховог генетског кода, те да они могу да траже смањену одговорност због неке генетске предиспозиције?

Нема поговора да су научници у овом веку имали многа корисна открића. Међу тим открићима је фасцинантна ДНК, такозвани шематски план наше генетске грађе. Информације које генетски код садржи заинтригирале су како научнике тако и лаике. Шта је истраживање на подручју генетике стварно открило? Како се на̂лази користе за подупирање модерне доктрине о претпрограмирању или предодређењу?

Шта је с неверством и хомосексуалношћу?

Према једном чланку објављеном у новинама The Australian, извесно генетско истраживање тврди да је „неверство вероватно у нашим генима... Изгледа да наша преварна срца морају да буду таква“. Помислите само какву би пустош тај став могао да донесе браковима и породицама тиме што ствара изговор било коме ко жели да тражи смањену одговорност за промискуитетан начин живота!

С обзиром на хомосексуалност, часопис Newsweek је имао наслов „Урођена или стечена?“ Тај чланак је навео: „Наука и психијатрија се муче да схвате ново истраживање које сугерише да је хомосексуалност можда ствар генетике, а не васпитања... У самој геј-заједници, многи поздрављају индикацију да гејност почиње у хромозомима.“

Тај чланак затим цитира Др Ричарда Пиларда, који је рекао: „Генетска компонента у сексуалној оријентацији каже: ’То није мана, и ниси ти крив.‘“ Надаље појачавајући тај „није мана“ аргумент, Фредерик Витам, истраживач хомосексуалности, запажа да „постоји тенденција да људи, кад им се каже да је хомосексуалност биолошка, одахну од олакшања. То породице и хомосексуалце ослобађа кривице. То такође значи да друштво не треба да брине око ствари као што су геј-учитељи“.

Такозвани докази да хомосексуалне тенденције одређују гени понекад се од стране медија приказују као чињенични и убедљиви уместо као могући и неубедљиви.

Часопис New Statesman & Society полива хладном водом нешто од те даровите речитости: „Заслепљени читалац можда је сасвим превидео непотпуност стварних чињеничних физичких доказа — или, заиста, потпуни недостатак темеља за научно претерану [флагрантну] тврдњу да је промискуитет ’шифрован у мушким генима и утиснут на електронску плочу мушког мозга‘.“ У својој књизи Cracking the Code, Дејвид Сузуки и Џозеф Левајн додају своју забринутост око текућег генетског истраживања: „Премда је могуће аргументовати да гени утичу на понашање у једном општем смислу, сасвим је друго показивати да неки специфичан ген — или пар гена, или чак мноштво гена — стварно контролишу специфичне детаље реакција неке животиње на њену околину. У овом часу, поштено је питати да ли је било ко пронашао, у строго молекуларном смислу лоцирања и манипулисања, било које нити ДНК које утичу на специфичну предвидивост понашања.“

Гени за алкохолизам и криминалитет

Проучавање алкохолизма годинама фасцинира многе генетске истраживаче. Неки тврде да студије показују да су за алкохолизам одговорни присутност или недостатак извесних гена. На пример, The New England Journal of Medicine известио је 1988. да су „током прошле деценије, три одвојена истраживања створила убедљиве доказе да је алкохолизам наследна карактеристика“.

Међутим, неки специјалисти на подручју зависности сада оспоравају гледиште да на алкохолизам у великој мери утичу биолошки фактори. Један извештај у новинама The Boston Globe од 9. априла 1996. навео је: „Нема на видику никаквог гена алкохолизма, и неки истраживачи признају да је највише што ће вероватно пронаћи генетска рањивост која неким људима омогућује да пију превише а да не буду припити — карактеристика која их може учинити склоним алкохолизму.“

The New York Times је известио о једној конференцији на Универзитету Мериленд под насловом „Значење и значај истраживања генетике и криминалног понашања“. Идеја о неком криминалном гену привлачно је једноставна. Многи коментатори изгледа да једва чекају да се прикључе већини. Један научни писац за The New York Times Magazine рекао је да је зло можда „уграђено у спирале хромозома које су нам наши родитељи пренели приликом зачећа“. Један чланак у новинама The New York Times известио је да стална дискусија о генима за криминалитет ствара утисак да криминал има „опште порекло — абнормалност мозга“.

Џером Кејган, харвардски психолог, предвиђа да ће доћи време кад ће генетски тестови идентификовати децу која имају неку жичицу насилности. Неки сугеришу да можда постоји нада да се криминал контролише преко биолошке манипулације уместо преко друштвене реформе.

Језик који се користи у извештајима о тим спекулацијама у вези с генетским темељем за понашање често је нејасан и несигуран. Књига Exploding the Gene Myth говори о једној студији Линколна Ивса, бихејвиоралног генетичара, који је рекао да је пронашао доказ о генетском узроку депресије. Након испитивања жена за које се сматрало да су склоне депресији, Ивс је „сугерисао да су депресивно гледиште и држање [тих жена] можда учинили погоднијим да се догађају такве случајне невоље“. „Случајне невоље?“ Жене које су проучаване биле су „силоване, нападане или отпуштане с посла“. Да ли је онда депресија изазвала те трауматичне догађаје? „Какво је то резоновање?“ наставља та књига. „Те жене су биле силоване, нападане или отпуштане с посла, и биле су депримиране. Што су трауматичнији догађаји које су доживљавале, то је депресија хроничнија... Можда би и вредело да се тражи генетска веза да је он [Ивс] установио да депресија није повезана ни са каквим животним искуством.“

Та иста публикација каже да су те приче „типичне за већину текућих извештаја о [бихејвиоралној] генетици, како у мас-медијима тако и у научним часописима. Они садрже једну мешавину занимљивих чињеница, непотврђених претпоставки и фантастичних преувеличавања о важности гена у нашем животу. Једна упадљива ствар у вези с великим делом тог писања јесте његова неодређеност“. Публикација наставља: „Постоји велика разлика између повезивања гена са стањима која прате менделски образац наслеђивања и коришћења хипотетских генетских ’тенденција‘ да се објасне сложена стања као што су рак или висок крвни притисак. Научници извлаче један даљњи преурањен закључак кад сугеришу да генетско истраживање може помоћи да се објасне људска понашања.“

Међутим, с обзиром на све горе наведено, још увек остају често постављана питања: зашто понекад установимо да у нашем животу израњају другачији обрасци понашања? и какву контролу имамо у таквим ситуацијама? како стичемо и одржавамо контролу над нашим животом? Следећи чланак може да се покаже корисним у пружању неких одговора на ова питања.

[Оквир⁄Слика на 6. страни]

Терапија генима — да ли се удовољило очекивањима?

Шта је с терапијом генима — убризгавањем корективних гена у пацијенте да би се излечили од урођених генетских болести? Научници су пре неколико година имали велика очекивања. „Да ли је терапија генима технологија чије је време дошло?“, пита The Economist од 16. децембра 1995, говорећи: „Судећи по јавним изјавама оних који је практикују и по великом одјеку у штампи, могли бисте помислити да јесте. Али, једна комисија сачињена од великих и добрих америчких научника не може да се сложи. Четрнаест еминентних научника било је замољено од стране Харолда Вормаса, начелника Националног института за здравље (НИЗ), да прегледају то подручје. Након седам месеци размишљања, они су у једном извештају објављеном прошле седмице рекли да, иако терапија генима обећава, њена достигнућа до сада била су ’преувеличана‘.“ Рађени су тестови који су укључивали 597 пацијената који пате од недостатка аденозин-деаминазе (АДА) или једне од туцета других болести за које се мислило да су подложне лечењу додавањем страних гена. „Према тој комисији“, каже The Economist, „ниједан од тих пацијената није извукао конкретну корист из учествовања у таквој проби.“

[Слике на 7. страни]

Упркос томе шта неки могу тврдити о генетској предиспозицији, људи могу изабрати како ће поступити

Контролишите свој живот сада!

НАУЧНО истраживање људског понашања и мотивације користи нам на много начина. Можда смо примили помоћ да се боримо с неком болешћу тиме што имамо дубље разумевање тога. У исто време, разборито је бити опрезан кад се ради о сензационалним теоријама, посебно оним које изгледа да противрече добро утврђеним начелима.

Што се тиче теме генетике и понашања, јављају се питања: да ли се можемо одрећи наших одговорности и не прихватати никакву кривицу за наше поступке? да ли се можемо изговарати или чак кривити неког другог или нешто друго за сваку непромишљеност или сваки преступ, придружујући се тако растућем броју у овој „нисам ја“ генерацији? Нипошто. Већина људи спремно прихвата заслугу за било које успехе у животу, па зашто онда не би исто тако била спремна да прихвати одговорност за своје грешке?

Дакле, можемо питати: шта Божја Реч, Библија, има да каже о томе ко или шта данас контролише наш живот?

Какво је библијско гледиште?

Прва ствар коју треба да признамо јесте да смо сви рођени у греху наслеђеном од наших првобитних родитеља, Адама и Еве (Псалам 51:7). Поред тога, живимо у једном посебном времену, названом ’последњи дани‘, кад људи доживљавају „критична времена с којима се тешко излази на крај“ (2. Тимотеју 3:1, NW). То показује да, уопштено говорећи, наилазимо на више проблема у вршењу корисне контроле над својим животом него што је то био случај код наших предака.

Међутим, сви људи имају слободну вољу и могу правити властите личне изборе.