Jov

9 Tada Jov reče:

 2 „Zaista, dobro znam da je tako.

Ali kako smrtni čovek može biti u pravu kad se spori s Bogom?+

 3 Kad bi Bog hteo da se s njim prepire,+

Čovek ne bi mogao da mu odgovori ni na jedno od hiljadu pitanja.

 4 On je mudar u srcu i silan u snazi.+

Ko mu se može tvrdoglavo suprotstaviti i nekažnjeno proći?+

 5 On premešta gore,+ pa se i ne zna za njih,

Obara ih u gnevu svome.+

 6 Potresa zemlju i pomera je s mesta njenog,

I stubovi+ se njeni tresu.

 7 Govori suncu da ne zasja,

Zapečaćuje zvezde da se ne vidi svetlost njihova,+

 8 Sam nebesa razapinje,+

I gazi po visokim talasima morskim.+

 9 Stvorio je sazvežđa Aš* i Kesil,*

Sazvežđe Kima*+ i odaje Juga.*

10 On čini dela velika i neistraživa,+

Čuda kojima nema broja.+

11 Evo, on prolazi pored mene, a ja ga ne vidim,

Ide, a ja ga ne opažam.+

12 Evo, on grabi. Ko mu se može odupreti?

Ko će mu reći: ’Šta radiš?‘+

13 Bog neće odvratiti gnev svoj,+

Pred njim će od straha puzati pomoćnici napadača.+

14 A kako onda ja da mu odgovorim?

Morao bih da biram reči koje bih mu rekao.+

15 Zato mu neću odgovoriti, čak ni ako budem u pravu.+

Od svog protivnika na sudu tražiću milost.+

16 Kad bih ga zvao, da li bi mi se odazvao?+

Ne verujem da bi čuo glas moj,

17 On koji me olujom satire,

I rane mi bez razloga umnožava.+

18 Ne da mi da dođem do daha,+

Jer me siti gorčinom.

19 Ako je iko silan u snazi, onda je to on.+

Ako je iko silan u pravdi — kad bi me barem takav pred njim branio!

20 Kad bih bio u pravu, usta bi me moja zlim proglasila.

Kad bih bio čestit, on bi me krivim proglasio.

21 Kad bih i bio čestit, ne bih znao kakva je duša moja,

Omrzao bi mi život moj.

22 Svejedno je. Zato kažem:

’I besprekornog i zlog on privodi kraju njihovom.‘+

23 Kad bi bujica iznenada smrt donela,

Očaju nedužnih on bi se rugao.

24 Na zemlji koja je predata u ruke zlome,+

Oči sudijama njenim on zatvara.

Ako on to ne radi, ko onda radi?

25 Dani su moji brži od glasnika što trči,+

Beže, i neće dobra videti.

26 Prolaze kao brodovi od trske,

Kao orao kad se obrušava sad tamo sad ovamo tražeći hranu.+

27 Kad kažem: ’Zaboraviću brigu svoju,+

Promeniću izraz lica+ svog i razvedriću se‘,

28 Uplašim se svih muka svojih,+

Jer znam da me nećeš smatrati nedužnim.

29 Sigurno ću biti proglašen zlim.

Zašto se uzalud trudim?+

30 Kad bih se u otopljenom snegu oprao,

Kad bih ruke svoje potašom očistio,+

31 Ti bi me u kaljužu gurnuo,

Pa bi se i haljine moje gadile na mene.

32 Jer on nije čovek+ kao ja, da mogu da mu odgovorim

I da s njim na sud idem.

33 Nema nikog ko bi mogao suditi među nama,+

Pa da stavi svoju ruku na nas obojicu.

34 Neka skloni prut svoj s mene,+

Tako da me više ne plaši strah od njega.

35 Govoriću i neću ga se bojati,

Jer ja nisam takav.