Nemija
5 Međutim, ljudi i njihove žene mnogo su se žalili na svoju braću Judejce.+ 2 Jedni su govorili: „Nas i naših sinova i ćerki ima mnogo. Treba nam žito da bismo imali šta da jedemo i da preživimo.“ 3 Drugi su govorili: „Mi dajemo svoje njive, vinograde i kuće u zalog da bismo dobili žito dok traje glad.“ 4 A neki su govorili: „Dali smo u zalog svoje njive i vinograde da bismo tim novcem platili kralju danak.+ 5 Mi smo isti kao i naša braća*, naša deca su kao i njihova deca, ali mi svoje sinove i ćerke moramo da dajemo u ropstvo, a neke naše ćerke su već robinje.+ Ne možemo to da sprečimo, jer naše njive i naši vinogradi pripadaju drugima.“
6 Kad sam čuo njihove žalbe i njihove reči, veoma sam se naljutio. 7 Nakon što sam razmislio o tome, prekorio sam velikaše i upravitelje: „Svako od vas uzima kamatu* od svog brata.“+
Zatim sam zbog njih sazvao veliki skup. 8 Rekao sam im: „Mi smo učinili sve što smo mogli da bismo otkupili svoju judejsku braću koja su bila prodata drugim narodima. Zar ćete vi sada prodavati svoju braću,+ pa da ih mi opet otkupljujemo?“ Na to su ućutali i nisu znali šta da kažu. 9 Ja sam nastavio: „Nije dobro to što radite. Zar ne bi trebalo da pokažete strahopoštovanje prema Bogu*,+ da nam se ne bi rugali narodi koji su naši neprijatelji? 10 Ja, moja braća i moje sluge pozajmljujemo im novac i žito i ne tražimo kamatu. Molim vas, neka se više ne uzima kamata!+ 11 Molim vas, vratite im još danas njihove njive,+ vinograde, maslinjake i kuće, kao i stoti deo* od novca, žita, mladog vina i ulja što uzimate od njih kao kamatu.“
12 Oni su odgovorili: „Vratićemo im i nećemo od njih ništa tražiti. Učinićemo tačno tako kako si rekao.“ Tada sam pozvao sveštenike i podstakao ljude da se zakunu da će učiniti to što su obećali. 13 Zatim sam istresao nabore svoje odeće* i rekao: „Neka ovako pravi Bog istrese iz njegove kuće i imanja svakog čoveka koji ne bude održao ovo obećanje. Tako neka bude istresen i neka ostane bez ičega.“ Tada su svi prisutni* rekli: „Neka bude tako!“* Zatim su počeli da hvale Jehovu. I narod je učinio ono što je obećao.
14 Osim toga, od dana kad sam postavljen za namesnika+ u Judinoj zemlji, od dvadesete+ do trideset i druge godine+ vladavine kralja Artakserksa,+ to jest 12 godina, ni ja ni moja braća nismo tražili hranu na koju namesnik ima pravo.+ 15 Namesnici koji su bili pre mene opteretili su narod i svakog dana su uzimali od njega 40 sikala* srebra za hleb i vino. Pored toga, njihove sluge su bile grube prema narodu. Ali ja nisam tako postupao+ jer sam se bojao Boga.+
16 Takođe sam pomagao i u radovima oko ovih zidina, i sve su moje sluge tamo zajedno radile, a nismo stekli ni jednu jedinu njivu.+ 17 Za mojim stolom jelo je 150 Judejaca i upravitelja, kao i oni koji su dolazili iz okolnih naroda. 18 Svakog dana su o mom trošku* pripremali jednog bika, šest najboljih ovaca i ptice, a svakih deset dana donosilo se mnogo raznovrsnog vina. Uprkos tome, nisam tražio hranu na koju namesnik ima pravo, jer je narod već bio opterećen raznim obavezama prema kralju. 19 Seti me se po dobru, Bože moj, zbog svega što sam učinio za ovaj narod.+