Jeremija
8 „U to vreme“, kaže Jehova, „izvadiće se iz grobova kosti Judinih kraljeva, kosti knezova, kosti sveštenika, kosti proroka i kosti stanovnika Jerusalima. 2 Biće rasute pred suncem i pred mesecom i pred svom nebeskom vojskom* koju su voleli i kojoj su služili, kojoj su odavali čast, koju su pitali za savet i kojoj su se klanjali.+ Neće biti pokupljene niti sahranjene. Biće kao đubrivo po zemlji.“+
3 „A svima koji preostanu od ovog zlog naroda, po svim mestima po kojima ću ih rasejati, draža će biti smrt nego život“, kaže Jehova nad vojskama.
4 „Reci im: ’Ovako kaže Jehova:
„Zar će pasti i neće više ustati?
Ako jedan ostavi put kojim ide, zar to neće i drugi učiniti?
5 Zašto je ovaj jerusalimski narod neveran i uporan u svom neverstvu?
Ne odustaju od prevare,
ne žele da se menjaju.+
6 Pažljivo sam slušao, ali nisu govorili istinu.
Niko se nije pokajao zbog svojih zlih dela niti se zapitao: ’Šta sam uradio?‘+
Svako se vraća na put kojim ide većina, kao konj koji juri u bitku.
A moj narod ne prepoznaje vreme kada ću im ja, Jehova, suditi.“ ‘+
8 ’Kako možete reći: „Mudri smo i imamo Jehovin zakon*“?
A zapravo pisari lažljivom pisaljkom+ pišu samo laži.
Uplašiće se i biće uhvaćeni u zamku.
Oni su odbacili Jehovinu reč,
pa kakva je onda njihova mudrost?
10 Zato ću njihove žene dati drugima,
njihove njive novim vlasnicima.+
Jer od najmanjeg do najvećeg, svi nepošteno zgrću dobitak.+
Od proroka do sveštenika, svi su varalice.+
11 Oni površno leče ranu kćeri mog naroda, govoreći:
„Mir je! Mir je!“,
a mira nema.+
12 Da li se stide zbog gadosti koje čine?
Nimalo se ne stide!
Uopšte ne znaju za sramotu!+
Zato će pasti sa onima koji padaju,
posrnuće kad ih budem kaznio‘,+ kaže Jehova.
13 ’Kad ih sve oberem, uništiću ih‘, kaže Jehova.
’Neće ostati grožđa na lozi, niti smokava na smokvinom drvetu, čak će i lišće uvenuti.
Ono što sam im dao, oduzeće im se.‘ “
14 „Zašto sedimo ovde?
Sakupimo se i uđimo u utvrđene gradove+ da tamo umremo.
Jer nas je Jehova, naš Bog, osudio na propast.
Jehova nam daje da pijemo zatrovanu vodu,+
jer smo mu zgrešili.
15 Nadali smo se miru, ali ništa dobro se nije dogodilo,
i vremenu izlečenja, ali obuzeo nas je strah!+
16 Iz Dana se čuje frktanje neprijateljskih konja.
Od rzanja njegovih pastuva
trese se sva zemlja.
Dolaze i proždiru zemlju i sve što je na njoj,
grad i njegove stanovnike.“
18 Obuzela me je neizlečiva tuga,
moje srce boluje.
19 Kći mog naroda
vapi iz daleke zemlje:
„Zar Jehova nije u Sionu?
Zar njegov kralj nije u njemu?“
„Zašto me vređaju svojim rezbarenim kipovima,
bezvrednim tuđim bogovima?“
20 „Žetva je prošla, leto se završilo,
a mi nismo spaseni!“
Obuzeo me je silan strah.
22 Zar nema balzama* u Galadu?+
Zar tamo nema lekara?+
Zašto onda nije izlečena kći mog naroda?+