Jov

14 „Čovek, koga je žena rodila,

kratkog je veka+ i život mu je pun nevolja*.+

 2 Kao cvet nikne, a onda uvene*,+

kao senka beži i nestaje.+

 3 Da, u takvog upireš pogled

i na sud ga* vodiš.+

 5 Ograničen je čovekov životni vek,

u tvojim je rukama broj njegovih meseci.

Odredio si mu granicu koju ne može preći.+

 6 Skini pogled s njega da predahne,

da na miru završi dan poput najamnika.+

Ako se poseče, opet će pustiti izdanke,

nove mladice će iz njega izrasti.

 8 Ako mu koren ostari u zemlji

i njegov panj odumre u tlu,

 9 pustiće izdanke kad oseti vodu

i pustiće grane kao mlada biljka.

10 Ali kad čovek umre, iščezne sva njegova snaga.

Kad čovek izdahne, gde je on tada?+

11 Vode nestaju iz mora,

reka otiče i presušuje.

Dok je god neba, neće se probuditi,

niti će se prenuti iz svog sna.+

13 O, kad bi me u grob* sklonio,+

kad bi me sakrio dok ne prođe tvoj gnev,

kad bi mi rok odredio i onda me se setio!+

Čekaću sve dane svog ropstva*

dok ne dođe moje izbavljenje.+

16 A sada brojiš moje korake,

zapažaš samo moje grehe.

17 Moj prestup je zapečaćen u vreći,

moj greh si zapečatio kao lepkom.

18 Kao što se gora ruši i raspada

i stena se pomera sa svog mesta,

19 kao što voda drobi kamenje

i potoci spiraju zemlju,

tako ti uništavaš nadu smrtnog čoveka.

20 Ti ga nadjačavaš dok ne nestane,+

izobličuješ ga i šalješ u grob.

21 Da li njegove sinove poštuju, on to ne zna.

Da li ih ponižavaju, on to ne vidi.+

22 Oseća bol samo dok je živ,

tuguje dok u njemu ima života.“