Odgovor na druga pitanja

Odgovor na pitanje kako smo dospeli ovamo povlači za sobom i druga pitanja: Zašto smo ovde? Kuda idemo? Ima li naš život smisao?

EVOLUCIJA je po svojoj prirodi vrlo klimava i nema ni svrhe ni cilja. Ako smo nastali putem evolucije, tada smo nastali bez ikakvog razloga, idemo u ništa, i naši životi su besmisleni.

Na našu sreću, evolucija nije istinita. Ona nikad nije započela, a još manje dospela do nas. Naučni dokazi su jednodušni: Živa ćelija opremljena hiljadama značajnih funkcija ne može imati svoje poreklo u neusmerenim, slučajnim promenama. Kad razum prevlada nad željama evolucionista, to postaje očigledno, upravo kako je rekao Frensis Krik: „Onaj ko je pošten i snabdeven svim znanjem koje nam je dostupno može samo utvrditi da u ovom trenutku poreklo života izgleda skoro kao jedno čudo“. A profesor X. S. Lipson je nerado priznao: „Moramo ići dalje i priznati da je stvaranje jedino prihvatljivo objašnjenje“.

Evolucionisti, međutim, retko ispoljavaju takvu iskrenost. Uobičajeni pristup je dogmatski. Na primer: ’Evolucija je činjenica. Nju više ne treba dokazivati. Ni jedan kompetentan naučnik u nju ne sumnja. Svi obrazovani ljudi u nju veruju. Samo neznalice je odbacuju.’ Stefan Džej Gauld je u jednoj televizijskoj emisiji rekao da nauka „često odražava uglavnom nesvesne predrasude onih koji obavljaju taj posao“. Dve minute kasnije on je demonstrirao svoju vlastitu predrasudu rekavši da je Darvin učinio više nego bilo koji drugi čovek „da bi utvrdio činjenicu o evoluciji“.

Darvin je verovao da je „u početku Stvoritelj udahnuo život u nekoliko oblika ili u jedan“. Njegova vera u evoluciju naslednim postepenim promenama pada u vodu. Fosilni zapisi na koje se on oslanjao kao dokaz izneverili su ga. Sam Gauld je napustio sve te Darvinove stavove zato što nisu utemeljeni na činjenicama. Da bi spasio teoriju, Gauld se okrenuo od polaganih promena ka brzim velikim skokovima s jednog oblika života na drugi. Za to nema nikakvih osnova. To je jedan proizvoljan manevar kako bi se eliminisala potreba za prelaznim fosilima koji nedostaju u fosilnim zapisima. Ne samo da nauka ne dokazuje evoluciju, ona dokazuje upravo suprotno.

Dakle, poslednje utočište evolucije leži u tome da se njena dela zasipaju propagandom zastrašivanja. Pomoću takvih taktika evolucionisti pod svojim preporoditeljskim šatorom drže milione obraćenika isprana mozga. Budući da im nedostaje činjenična potpora, oni pribegavaju jednakoj tiraniji autoriteta kakvu su koristili očajni fariseji protiv Isusa:

„Stražari iz hrama, koji su bili poslani da ga uhvate, vratili su se svešteničkim poglavarima i farisejima, a ovi ih upitaju: ’Zašto ga niste doveli?’ ’On tako divno govori!’ — odgovorili su. ’Još nikada nismo čuli da neko tako govori’. ’A tako! I vas je zaveo?’, okomili su se fariseji na njih. ’Zar i jedan od nas jevrejskih poglavara ili fariseja veruje da je on Hrist?’“ Kad je jedan od njih protestvovao, ismejali su ga: „Zar si i ti bedni Galilejac?“ (Jovan 7:45—52, Knjiga o Hristu, Novi zavet živim rečima). Isto tako danas evolucionisti žigošu kao nekompetentne sve naučnike koji odbijaju evoluciju i obasipaju ih zajedljivim ismejavanjem ako se usude da predlože teoriju o stvaranju!

Teorija o stvaranju daleko je naučnija nego teorija o evoluciji. Njome se dokazuje svrhovitost kreacije koju vidimo na nebu i na zemlji, u biljkama i životinjama, u našim vlastitim telima i zadivljujućem mozgu. Sadržaj informacija kojeg vidimo u DNK zaista svedoče o zapanjujućoj inteligenciji. Ajnštajn nije voleo Boga hrišćanskih religija, ali je bio duboko impresioniran „harmonijom prirodnog zakona koja otkriva inteligenciju takve superiornosti da je u poređenju s njom svo sistematsko razmišljanje i delovanja ljudskih bića potpuno beznačajni odraz“.

Teorija o stvaranju isto tako otvara put odgovorima na temeljna pitanja.

Zašto smo ovde?

Jehova je rekao zašto onda kad je stvorio prvi ljudski par. „Da načinimo čoveka po svojem obličju“, rekao je Bog Logosu (koji je kasnije došao na Zemlju kao Isus), „kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji“. Bog je takođe načinio Edenski vrt i smestivši tu čoveka „namesti ga u vrtu Edenskom, da ga radi i da ga čuva“. Štaviše, dao je naredbu tom prvom ljudskom paru u Edenu: „Rađajte se, množite se, i napunite zemlju“ (1. Mojsijeva 1:26, 28; 2:8, 15).

Kao potomci Adama i Eve, mi smo ovde da nastanimo Zemlju, da se brinemo za nju i obrađujemo je, i da s ljubavlju nadziremo njeno bilje i životinje. Bog nas je osposobio da to činimo tako što nas je učinio po svom obličju — ne po fizičkoj sličnosti, nego nas je obdario određenim svojstvima koja sam poseduje, kao što su ljubav, mudrost, moć, pravda, te želja da radimo smisaon posao i osećaj zadovoljstva kad ga obavimo. Bog nas je prema sličnosti njemu odvojio od svih životinja i tako prouzrokovao da razmišljamo o temeljnim pitanjima o kojima ni jedno drugo zemaljsko stvorenje nikad ne razmišlja.

Međutim, ateisti tvrde da mi nismo stvoreni na Božju sliku nego da smo mi stvorili Boga na svoju sliku. To nije istina. Bogovi koje su stvorili ljudi predstavljaju sunce, mesec, zvezde, stabla, gromove, munje, planine, životinje, vladare, novac, seks, stomak, kao i sve drugo od čega čovek voli da pravi božanstvo (Rimljanima 1:25; Filipljanima 3:19). Čovek danas ne odražava Božja svojstva u ravnoteži, zato ga se u ovom njegovom palom stanju potiče da se vrati u njegovo obličje (Kološanima 3:9, 10). Evolucija ne objašnjava otkud tako ogroman ponor između čoveka i životinje, niti stvara i ne čuva kao koristan naš unutrašnji poriv da postavljamo temeljna pitanja. To objašnjava činjenica da smo stvoreni po Božjem obličju, njemu slični.

Kuda idemo?

Ni jedna životinja ne postavlja to pitanje. Životinje nemaju svestan osećaj za vreme, bilo prošlo ili buduće. No, čovek ga ima. Bog je načinio taj dodatni ponor između čoveka i životinje, kao što je rečeno u Propovedniku 3:11: „Stavio je večnost u srca ljudi“ (Novi međunarodni prevod). Čovek je zato svestan proteklih hiljadugodišta i zna da će se vreme u budućnosti nastaviti. To ga brine. Šta će se desiti s njim kad umre? Da li on ima besmrtnu dušu koja će preživeti? Hoće li otići u nebesko blaženstvo ili u vatru pakla, ili pak u zaborav groba? Ili će se on možda preseliti u neki drugi život?

On se sigurno ne želi suočiti s mišlju o svom nestanku. Grozna mu je pomisao da će vreme nastaviti beskrajno da teče bez njega, Zemlja i ljudi i dalje će postojati bez njega, a on će biti otpremljen u večni zaborav. Da bi izbegao tu neprihvatljivu misao, on pribegava predstavi o besmrtnoj duši — a to uopšte nije Biblijska nauka (Jezekilj 18:4).

Biblija kaže: kad čovek umre, vraća se u prah. „Taj dan propadnu sve pomisli njegove“, on više nije ničega svestan (Psalam 146:4; Propovednik 9:5). Ali, biće vaskrsenje za milijarde ljudi: „Ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božjega i izići će“. Tada će oni koji ljube Boga i svog bližnjega čuti reči cara Isusa Hrista: „Primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta“ (Jovan 5:28, 29; Matej 25:34).

Od početka je Jehovina namera za ljudsku porodicu bila ta da žive večno u raju na Zemlji. Sada se približilo vreme da poslušno čovečanstvo nasledi to Carstvo. To je opisano u Otkrivenju 21:3, 4, NS: „Gle! Šator Božji je s ljudima, i on će stanovati s njima, i oni će biti njegov narod. I sam Bog biće s njima. I on će otrti svaku suzu s njihovih očiju, i smrti više neće biti, ni plača, ni vike, ni boli više neće biti“.

Tamo ide poslušno čovečanstvo. No, nepopravljivo zli otići će u večni san. „Još samo malo“, piše psalmista, „i zloga više neće biti; pogledaćeš na njegovo mesto a njega nema. A krotki će posedovati Zemlju i nalaziće zaista savršeno zadovoljstvo u obilju mira“ (Psalam 37:10, 11, NS; Rimljanima 6:23).

Ima li naš život smisao?

U svemiru ima na milijarde galaksija, a u svakoj galaksiji na milijarde zvezda. U tom ogromnom svemirskom prostranstvu naš sunčev sistem je poput tačkice, a Zemlja je mikroskopski sitna. Pet milijardi ljudi na Zemlji kao da i ne postoji. No, ne čini nas samo to beznačajnima. Naša kratkotrajnost postojanja u eonima vremena takođe utiče na to da mislimo kako naš život nema smisao. Ali ipak, nama je potreban smisao. Tako smo stvoreni.

Možda smo još više nego mikroskopski sitni u tom ogromnom svemirskom prostranstvu, naš život možda predstavlja samo jedan časak u toj beskrajnoj struji vremena, ali naš položaj na Zemlji je jedinstven, a naši životi su uključeni u najznačajnije pitanje u čitavom svemiru. Ne samo da nas je Jehova Bog, Stvoritelj svemira, postavio ovde, nego nam je dao i zadatke: da napunimo Zemlju, da brinemo za nju, da s ljubavlju vladamo nad biljkama i životinjama. A što je još smisaonije od toga — možemo sudelovati u objavljivanju Jehovinog Carstva pod Hristom koje će očistiti Zemlju od zla, opravdati Božje ime i Reč i otkloniti sa Zemlje demonsku vladavinu.

Ako se život tako živi, on ima smisao. Trajaće večno. Božji narod je kao zenica u njegovom oku (5. Mojsijeva 32:10). Oni su zadovoljni, jer je odgovoreno na njihova temeljna pitanja.