Na rubu smrti
DOK sam posmatrao svoju ženu Boni u bolničkom krevetu, nisam mogao da pomognem, ali sam razmišljao kako se sve tako brzo odigralo. Kapci su joj bili gotovo slepljeni, tako da ne bi čak i najmanji trzaj iscrpeo i to malo preostale snage iz njenog tela. Koža joj je bila bela kao kreč, čak su joj i pege po licu izbledele. Tog dana rano ujutru lekar je rekao: „Danas će sigurno umreti“. Jedna od medicinskih sestara je kazala: „Neće izdržati ni do podne.“
Zašto se Boni našla u tom beznadežnom stanju? Kako je radosni dolazak bebe mogao da prouzrokuje takvu po život opasnu situaciju? Želeo bih da ispričam kako se moja žena našla u toj teškoj situaciji iskušenja.
Kad smo saznali da je Boni zatrudnela, s jedne strane smo se radovali, ali s druge smo bili zabrinuti. Brinuli smo zato jer je naša desetogodišnja kćerka Ešli rođena carskim rezom, a Boni je u međuvremenu imala dva spontana pobačaja. Nezavisno od tih uznemiravajućih činilaca, postojala je i mogućnost da iskrsne problem oko transfuzije krvi. Mi smo uvereni da je naš Stvoritelj s dobrim razlogom zapovedio prema Delima apostolskim 15:29 sledeće: „Uzdržavajte se od krvi.“
Iznenadne komplikacije
Bilo je otprilike još pet nedelja do datuma predviđenog da se Boni porodi, kad smo 28. februara 1987. posetili zoološki vrt u San Diegu. Nismo ni slutili da će za manje od 24 sata doći na svet beba. Kad se Boni sledećeg jutra probudila s krvarenjem, prilično smo se uznemirili. Odmah smo pozvali lekara i kroz nekoliko minuta već smo bili na putu za bolnicu.
Lekar je bio upoznat s našom odlukom u vezi transfuzije krvi, pa je odlučio da svakako izvrši carski rez. Krenuli smo u operacionu salu i ubrzo potom lekar je predao sestri našu malu kćerkicu. Sestra je na kratko pokazala Boni bebu, a zatim je odnela na odeljenje za bebe. Ja sam otišao u čekaonicu, jer mi je rečeno, da ću za sat i po, moći da razgovaram sa svojom ženom u sobi za oporavak.
U međuvremenu u čekaonici su se našli i neki od naših prijatelja. Misleći da je sve u redu, krenuo sam k njima i rekao im da smo dobili malu kćerkicu. Međutim, ja nisam znao da je lekar zavreme carskog reza ustanovio da mora kod Boni da odstrani matericu. Za otprilike dva sata stigao je lekar i obavestio me šta je učinio. Objasnio mi je da je Boni u početku poroda imala vrednost hemoglobina od 12,5, no tada je opao na 6,1. Za kratko je lebdela između života i smrti, no prema njegovom mišljenju sve je trebalo dobro da se završi. Ali, ubrzo posle toga su počeli da se gomilaju problemi.
Samo 15 minuta posle razgovora s lekarom bio sam pozvan preko razglasa na odeljenje za odojčad. Tamo su mi rekli da je naša kćerkica poplavila i prestala da diše. Ipak, povratili su je i dali joj kiseonik. Sada je trebalo da se izvrši niz analiza, koje bi mogle izazvati ozbiljne komplikacije. Morao sam da potpišem saglasnost za ta ispitivanja, a takođe sam potpisao i izjavu kojom ne dozvoljavam primenu krvi.
Nakon nekoliko sati konačno sam mogao da vidim svoju suprugu i razgovaram s njom. Bila je vesela i pouzdana. Oboje smo bili zahvalni Jehovi da je sve, kako je izgledalo, dobro prošlo. Nisam joj rekao da s bebom nije nešto u redu, jer nisam želeo da je uznemiravam.
Bonino stanje se pogoršalo
Još istog dana, a bila je nedelja, Bonino stanje se pogoršalo. Poslednje ispitivanje je pokazalo da je vrednost hemoglobina pala na 2,5. Nastupilo je unutrašnje krvarenje. Pao joj je pritisak, a svi znaci života postajali su sve slabiji, teško je disala. U ponedeljak ujutro Boni je bila zbunjena, na trenutke potpuno odsutna. Lekar se celu noć savetovao sa specijalistima, čak se raspitivao da li bi došla u obzir upotreba veštačke krvi. Na kraju se zaključilo kako se jedina mogućnost da joj se spasi život, sastoji u udisanju kiseonika pod jakim pritiskom.
U Probudi se! od 22. avgusta 1979. (na nemačkom) bio je opisan taj postupak. Telo se izlaže čistom kiseoniku i to pod pritiskom jačim od našeg atmosferskog. Tim jakim pritiskom tkivo organizma se obogaćuje kiseonikom u mnogo većoj koncentraciji od normalne. Isti se postupak primenjuje u slučaju velikog gubitka krvi, teških opekotina, pa čak i opasnih infekcija. No, sada je trebalo prebaciti Boni u Memorial Medikal Center u Long Biču, koji raspolaže odgovarajućim pokretnim aparatima i osposobljenim tehničarima.
Boni se nalazila u kritičnom stanju, bila je preslaba za 30 minutnu vožnju u bolničkim kolima. Stoga je prebačena helikopterom—let je trajao samo četiri minute. Jedna medicinska sestra, član helikopterske ekipe, kad je čula od bolnice da je kod Boni vrednost hemoglobina pala na 2,2 rekla je: „To mora da je neka zabuna. Ona bi već bila mrtva!“
U ponedeljak uveče je početo sa udisanjem kiseonika pod pritiskom. Postupak je ponavljan cele noći—sat i po u komori, dva sata izvan nje. Nakon prva dva postupka Boni je na izgled živnula, vratila joj se snaga. Ali, skučenost prostora pod staklenom kupolom, počeo je strašno da je iritira. Tada sam se poslužio interfonom, kojim komora raspolaže, da bih je umirio. Govorio sam joj o rajskoj zemlji koju Biblija obećava u skladu sa 21. poglavljem Otkrivenja, te 35. i 65. poglavljem iz Isaije ukazujući time na Jehovinu ljubaznu brigu za nas. Tako sam joj pomogao da se malo opusti u komori.
Pritisak da uzme krv
U utorak popodne došao je k meni lekar s pitanjem ne bih li još jednom razmislio o svom stavu uvezi krvi. Rekao je da iz Bonine rane lagano teče crvena tečnost, što je znak da ona još uvek krvari. Ali, mi smo čvrsto odlučili; bez krvi, čak ako bi se radilo o životu ili smrti. Nismo želeli da povredimo Jehovina pravedna merila. Tada je lekar rekao da će poviti ranu specijalnim penastim zavojem, kako bi zaustavio krvarenje, što mu je izgleda i uspelo.
Tada su rođaci koji nisu Jehovini svedoci počeli da vrše pritisak na nas da pristanemo na transfuziju krvi. To je bilo shvatljivo s njihove strane, jer su gotovo svi lekari govorili: „Mogli bismo joj spasiti život, samo ako pristanete na transfuziju krvi.“ Jedan rođak je tražio put i način da joj se prisilno da krv, stupivši čak u vezu s milicijom, jednim advokatom i nekim novinarima.
Sada se uprava bolnice uplašila da bi je sud mogao tužiti ako Boni ne preživi zbog odbijanja transfuzije krvi. Stoga je dogovoren sastanak kom je prisustvovala jedna osoba, koja je inače zaposlena u bolnici, a Jehovin je svedok. Ona je 45 minuta govorila bolničkoj upravi o biblijskom stanovištu prema krvi. Očigledno ih je zadovoljila, jer su nakon toga pokazali spremnost da u potpunosti udovolje našoj želji.
Na rubu smrti
Bonino stanje se u međuvremenu pogoršavalo. U sredu ujutru je bila dugo vremena zbunjena. Puls joj je bio 170, daleko iznad normalne vrednosti od 70. Pritisak je stalno oscilirao. Vrednost hemoglobina iznosila je 2,2 a hematokrit (količina elemenata u protočnoj krvi) iznosio je 6—što je znak za uzbunu. Normalna vrednost se kreće između 40 i 65.
Tu sredu jutro neću nikada zaboraviti. Lekari koji su se savetovali uz Bonin bolesnički krevet, tražili su razgovor sa mnom. „Došao je kraj“, rekli su. „Neka sada uđu svi rođaci i prijatelji. Boni će danas sigurno umreti. Ne možemo ništa više da učinimo. Ona će umreti ili od infarkta ili od moždanog udara. U ovom trenutku ni transfuzija ne bi više pomogla. Prekasno je. Ocenili smo da, ako joj u tom stanju padne pritisak, ne treba preduzimati više nikakve mere, ni pokušavati s oživljavanjem.“
Otada posete nisu više bile ograničene samo na rodbinu. Desetini braće u veri, koji su dugo sedeli u čekaonici, bilo je dozvoljeno da još jednom vide Boni, pre nego što umre. Pošto su se svi s njom oprostili, lekar joj je dao pavulon, lek koji dovodi pacijenta u stanje paralisanosti. Taj lek onemogućava pokretanje bilo kog mišića. Osoba pada u stanje dubokog sna. Boni je izgledala kao da se nalazi u komi. U takvom stanju, ona u slučaju srčanog infarkta ne bi osetila nikakav bol, bila bi to lagana smrt. Njeni kapci su bili slepljeni tako da ne bi čak i najmanji trzaj iscrpeo i to malo preostale snage iz njenog tela. Tada smo prvi put moja kćerka Ešli i ja krenuli kući da nešto malo počistimo i sredimo i da se malo odmorimo, što nam je bilo preko potrebno. Stigavši kući zajedno smo kleknuli i zaplakali, izručivši svoja srca pred Jehovom. Sve u kući nas je podsećalo na Boni. Duboko u sebi bili smo svesni koliko nam je bila dobra majka i supruga. Nabrajali smo šta je sve radila za nas, a šta ćemo sada morati sami da obavljamo. Znali smo, da ako ostanemo čvrsti u veri, možemo biti sigurni u ponovno viđenje kad Bog uništi ovaj stari sistem i zameni ga jednim novim.
U sredu uveče opet smo krenuli u bolnicu, iako nismo mogli ništa drugo da učinimo nego da čekamo, iako nikada nismo čekali sami. Uz nas su sve vreme bili rođaci i braća u veri, koji su nas tešili. Prošla je sreda, i na zaprepaštenje lekara Boni je u četvrtak još bila živa. Kasno popodne došao je lekar i rekao mi da će opet pokušati s metodom udisanja kiseonika pod jakim pritiskom. Postupak je bio ponavljan cele noći.
Njeno stanje se poboljšava
U petak ujutru, dok sam zadremao u čekaonici, iznenada su me probudila dva lekara i odmah mi saopštili da imaju dobru, a ne lošu vest. Bonino stanje se znatno stabilizovalo. „Mislim da imamo razloga za nadu“, rekao je jedan lekar. „Ako joj i padne pritisak, ne bi bilo ispravio sada prekinuti lečenje. Stoga sam već promenio uputstva na njenom bolesničkom listu. Vi ne smete jedno da zaboravite; ovo je za nas nepoznat teren, jer još nikada nismo bili ovako daleko bez transfuzije krvi.“
U subotu uveče stajao sam s medicinskom sestrom uz Bonin bolesnički krevet. Iznad Bonine glave okačili smo sliku naše bebe, iako ona još uvek nije otvarala oči. Učinili smo to zato da bi, kad ponovno otvori oči, mogla da je vidi. Nadali smo se da će joj to dati potrebnu snagu, da nastavi borbu za svoj život. Tada sam rekao sestri da će sledećeg dana biti 18. godišnjica našeg braka. Kad je to čula, obrisala je suze s očiju.
Nedelja je bila dobar dan, jer je Bonin hematokrit porastao na 11. Više joj nisu davali pavulon itako je bila van stanja paralisanosti u kom se nalazila četiri dana. No, lekar me upozorio: „Ne smete gajiti prevelika očekivanja, jer u svakom trenutku može nešto krenuti nizbrdo. Tek u slučaju ako se hematokrit popne na 20, imaćete povoda za slavlje.“
Ipak, moje su nade rasle. Kad sam video svoju ženu ponovo otvorenih očiju nakon četiri dana, izgledalo mi je kao da se u nju vraća novi život. Boni nije mogla da priča, jer je bila priključena na aparat za disanje, i još uvek jako slaba. Poželeo sam joj srećnu godišnjicu braka. Pokretala je usne, ali joj se glas nije čuo. Bila je toliko slaba da nije mogla držati olovku u ruci, a kamoli pisati.
Sada su bile učinjene pripreme da se naša beba premesti u Long Bič, kako bi Boni mogla da je vidi u prirodi, a ne samo na slici. Kad su bebu doneli u odeljenje za intenzivnu negu, bolničarka ju je pokazala Boni. Izbrojile su joj prstiće na nogama i rukama, a Boni ju je pregledala sa svih strana. Tako je mogla da se uveri da je zdrava i da se normalno razvija. Hvala Bogu naša beba je dobro napredovala.
Međutim, lekar je bio u pravu kad je rekao da se ne veselimo prerano. Boni je dobila dve vrste zapaljenja pluća, levo plućno krilo joj je delimično bilo u kolapsu. Pregled zbog legionarske bolesti dao je pozitivan rezultat. Bilo koja od tih komplikacija mogla je za nju da znači smrt. Ali, na sreću i to je nadvladala. Boni je 15 godina služila kao pionir, tako se zovu punovremenipropovednici Jehovinih svedoka. Zahvaljujući kretanju u službi propovedanja i redovnom vežbanju gimnastike, ona je imala odličnu kondiciju, što joj je nesumnjivo davalo snage da preživi ovo teško stanje.
Nakon svega što je preživela — izgubila je 80% svoje krvi, provela 28 dana u bolnici, od toga 22 dana na intenzivnoj nezi i 58 puta bila pod aparatom za kiseonik—konačno je mogla da ide kući. Lekar je zadivljeno rekao: „Ona izgleda veličanstveno. To je čudo, ništa drugo ne mogu da kažem na sve to.“
Uprkos teškom i mučnom vremenu, bilo je u svemu tome i nečeg dobrog. Lekarima, medicinskim sestrama, bolničkoj upravi, ljudima drugačijeg verskog ubeđenja i medijima informisanja, na taj je način pomognuto da bolje razumeju biblijsko gledište u vezi krvi. Oni su takođe bili svedoci neuzdrmane vere.
Posle samo dva meseca tih strašnih muka, Boni je opet učestvovala u javnoj službi propovedanja, u delu koje je obavljala s puno radosti. U dodatnu radost sada je predstavljala činjenica da ima novu partnerku za pionirsku službu — našu malu kćerkicu Ali—Lorin. (Ispričao Stiven M. Biderstad).
[Slika na 12. strani]
Moja supruga i naša kćerkica posle oporavka