Pogled u zlatni vek Inka

Od dopisnika Probudite se! iz Perua

Vreme je zimskog solsticija — vreme za veličanstvenu svetkovinu Sunca. Dok se zimsko nebo bez oblaka vedri nad Kuskom, obožavaoci se stiču unutar masivnih krivudavih zidova koji okružuju Hram Sunca.

Sve oči sada se usredsređuju na prvosveštenika dok on ubija žrtvenu lamu, vadi njeno srce koje još otkucava i vrši čin gatanja da odredi sudbinu nove godine. Sjajno polirano srebrno ogledalo svetluca u njegovoj ruci dok usmerava sunčeve zrake na komad pamuka. Konačno se pojavljuje dim i sveta vatra još jednom gori. Započela je devetodnevna svetkovina.

INKE i njihova civilizacija dugo su stvarali čuđenje među istraživačima, istoričarima, a isto tako i među ljubiteljima istorije. Čuvena bogatstva Inka u zlatu i srebru koja su opljačkali španski osvajači promenila su čitav evropski ekonomski sistem. Tehnička čuda, kao što je tvrđava tajanstvenog Maču Pikčua, utvrđenje Saksauaman kod Kuska i genijalan sistem navodnjavanja svedoče o tehnološkoj oštroumnosti Inka. Neki čak tvrde da među Inkama nije bilo pljačke, lenjosti ili poroka. U svakom slučaju, zaista je bilo čudesno da je jedna vlada mogla kontrolisati mnoga različita plemena, od kojih su mnoga bila skrivena po udaljenim mestima i pukotinama nekih od najviših i najnepouzdanijih planina na svetu.

Njihovo poreklo — tajna

Ali, ko su u stvari bile Inke? Odakle su došli? Šta je dovelo do raspada njihovog moćnog carstva?

Niko sa sigurnošću ne zna odakle su došle Inke. Neki su zapazili sličnosti koje su imali s drevnim Egipćanima. Poput faraona, vladar Inka obožavan je kao sin boga-Sunca i takođe je mogao da se oženi svojom sestrom da bi sačuvao „kraljevsku krv“. Neki religiozni običaji bili su jednaki, a čamci Inka koji su nekad prelazili jezero Titikaka bili su veoma slični egipatskim čamcima od trske. Međutim, uprkos svim njihovim sličnostima, postoje i brojne velike razlike između Inka i Egipćana. Tako je egipatsko poreklo Inka dovedeno u ozbiljnu sumnju.

Zanimljivo je da jedna legenda Inka tvrdi da su prvobitne Inke bili preživeli iz potopa. Knjiga Sociografia del Inkario navodi: „Sve tradicije naroda andske visoravni govore o potopu koji je preplavio celu zemlju.“ Prema jednoj legendi Inka, bila su izbrisana sva živa bića. Međutim, druga verzija govori o nekim pojedincima „koji su, skrivajući se u jednoj udubini na vrhu veoma visoke planine, bili spašeni i koji su ponovo naselili zemlju“.

Podudarnost sa biblijskim izveštajem o potopu je očigledna. Međutim, preci Inka sigurno su krenuli na putovanje do Južne Amerike neko vreme nakon pometnje jezikâ u Babelu (Postanje 11:1-9).

Ali, kakve su bile drevne Inke? Kako su živeli? Da bismo dobili odgovor, vratimo se u vreme zlatnog veka Inka.

Život u ailjuu u području Inka

Godina je 1500. Zurimo u dolinu ispod nas, prožetu malim nastambama. To je selo jednog Inka ailjua, to jest, klana porodica koje žive i rade zajedno. Celo carstvo Inka podeljeno je u ailjue, a svako nadgledava poglavar nazvan kuraka. Porodice žive u kućama sa slamnatim krovom koje su izgrađene od kamena i blata. Stolovi, stolice ili bilo koje druge stvari koje doprinose telesnoj udobnosti praktično i ne postoje. Oni jednostavno sednu na pod da pojedu svoja dva skromna dnevna obroka od dehidriranog krompira, kukuruza, kinoe i osušenog mesa lame. Noću cela porodica spava na podu.

Tajanstveni strah od zla prožima gotova sva područja života Inka. Prilazimo grupi ljudi koja se okupila oko tek postavljenog temelja za sobu za stanovanje. Jedan čovek svečano stavlja osušeni fetus lame u malu ugrađenu nišu. To se čini da se umiri Pača-Mama, ili Majka Zemlja, i da se dom zaštiti od zla. Drugi fetiši, koji se sastoje od ukrasnih sitnica od životinja, školjki i pera, biće ugrađeni u spojeve zidova ili upleteni u slamnati krov.

Inke se boje da ih može zadesiti zlo čak i kada spavaju. Čudnovati snovi smatraju se pustolovinama duše koja napušta telo preko noći. Sledećeg jutra može se posavetovati sa vračarem da objasni takve snove.

Životni vek je kratak, ali Inke veruju u reinkarnaciju. Pažljivo se čuvaju odrezani nokti, uvojci kose i zubi u slučaju da zatrebaju duhu koji se vraća. U međuvremenu, ako je osoba bila dobra, ona će ići u mesto čekanja nazvano Hanan Pača; ako nije bila tako dobra, u Hurin Paču; a ako je bila loša, u Uku Paču da pati u muci — slično viziji hrišćanstva o nebu, paklu i čistilištu.

Slava Kuska

Zatim prilazimo nepravilnom utvrđenju Saksauaman koje štiti Kusko, samo srce carstva Inka. Masivno rezano kamenje, neko teško preko stotinu tona, dovukle su ovamo iz udaljenih kamenoloma, preko planina i klanaca, hiljade radnika Inka. To kamenje formira niz od tri ogromna zida. Taj zavojiti oblik zidova prisiljava sve moguće napadače da su leđima okrenuti prema strelcima i kopljanicima Inka.

Ali, mnoštva su upravo sada zakrčila trg Hrama Sunca i svi kliču dolazećoj pobedničkoj povorci. Grupa prestrašenih i obeshrabrenih ljudi iz seoskih područja uvedena je kao zatvorenici. Oni s čuđenjem zure u ogromne građevine hrama sa slamnatim krovom, koje su ukrašene sjajnim zlatom.

U dvorištu hrama, knjigovođe Inka tačno zapisuju broj zarobljenika, životinja i drugog ratnog plena iz ovog poslednjeg osvajanja. Kada se poglavice predaju bez borbe, oni se, zajedno sa svojim sinovima, vode do Amautasa, profesionalnih učitelja. Tu će učiti jezik Inka, pravila religije Inka i zakon. Kasnije će biti vraćeni da upravljaju svojim bivšim klanom — ovaj put kao predstavnici Inka. Međutim, njihova deca moraju ostati u Kusku radi daljnjeg školovanja. Time se osigurava da se poglavice, kad budu oslobođene, ne bune protiv svojih osvajača.

Susedno pleme je u ranim 1400-im gotovo istrebilo Inke. Ostareli vladar Inka Virakoča bio je prisiljen da beži iz Kuska. Ali njegov sin Pačakuti okupio je vojsku i isterao napadače. Podstaknut tom pobedom, podjarmio je druga plemena, osnovavši time carstvo sačinjeno od različitih naroda.

Međutim, napredak carstva ne zavisi isključivo od plena iz rata. Tajna bogatstva Inka je mita. Mita, ili smena, je radni program koji je na sve nametnuo vladar Inka. Pošto je porodici potrebno samo 60 ili 70 dana godišnje da obrađuje zemlju za svoje vlastite potrebe, ostatak vremena posvećen je miti. Tako se svi smenjuju u radu na poljima koja pripadaju hramu, na izgradnji mostova, puteva, hramova i terasa, ili na vađenju zlata i srebra iz rudnika. Milioni radnika prouzrokuju da u carstvu sve vrvi kao u košnici, dok vladar Inka i njegovi plemići nadziru sav rad iz Kuska preko poglavara hiljada, stotina i desetina.

Zakon Inka pomaže u održavanju tog uređenja. Osuđeni zločinci mogu biti kažnjeni smrću bacanjem divljim zverima. Ne iznenađuje da je stopa zločina veoma niska. Ali, postoje delotvorniji načini za odvraćanje od pobune. Svih devet dana svečanosti besplatno se daje čiča, alkolholno piće, koje daruje vladar Inka.

Sunce zalazi nad područjem Inka

Carstvo Inka je na taj način trajalo dok događaji unutar i izvan njegovog područja nisu doveli do konačnog raspada. Kad je umro vladar Inka Uajna Kapak, na presto je stupio njegov sin Uaskar. Međutim, nezakoniti sin Uajne Kapaka, Ataualpa, pobunio se i pokrenuo građanski rat. Poginule su hiljade Inka. Nezadovoljstvo i mržnja sada su podelili nekad mirno područje. Ataualpa je preuzeo prestolje.

Ataualpa nije bio previše zabrinut kada je mala grupa ljudi u oklopima krenula vijugavim putem kroz planine. Nije ni slutio da su oni predvodili veliku međunarodnu najezdu, niti je bio svestan da će bledoliki posetioci zaraziti njegov narod smrtonosnim pošastima koje će se proširiti područjem Inka.

Nakon što su ga njegovi vračevi uverili u pobedu, Ataualpa je otišao do Kahamarke (danas smeštene u severnom Peruu) da dočeka grupu španskih napadača. Iako opkoljen hiljadama svojih sledbenika, bio je potpuno nenaoružan. Zatim je došao jedan katolički redovnik i pružio mu religioznu knjigu. Namera je bila da ga preobrate na katolicizam. Međutim, vladar Inka je bacio knjigu na tlo. Zagrmeli su španski topovi, te je poginulo 6 000 Inka.

Ataualpa je ostavljen na životu da otkrije gde se nalazi sve zlato. On je ponudio da u zamenu za svoju slobodu veliku sobu napuni zlatnim predmetima. Njegova raskošna ponuda je prihvaćena, a Ataualpa je održao svoju reč. Španci to nisu učinili. Ataualpa je zadavljen, a to je bio kraj zlatne ere carstva Inka.

Prolazak vekovâ je na neki način učinio romantičnim život Inka. Ali, ne sme se zaboraviti da su Inke, iako su njihova dostignuća bila velika, bili robovi obožavanja Sunca i praznoverja. Danas među nekim stanovnicima Anda religiozne tradicije, samo malo izmenjene katolicizmom, surov način života i praznoverje, još uvek upravljaju životom potomaka Inka.

Ipak, zanimljivo je da su mnogi među njima ostavili iza sebe taj praznoverni strah. Stvoritelj je za drevne Inke bio udaljeno božanstvo, zavisno od sekundarnih uakasa (predmeta obožavanja) i bogova. Ali, neki od njihovih potomaka saznali su za pravog Boga, Jehovu, koji je veoma blizu svima koji ga traže (Dela apostola 17:27).

[Okvir na 29. strani]

Neke činjenice o području Inka

*Šta znači izraz „Inka“?

„Inka“ se najpre odnosi na kralja, ili vladara, koji je nazvan Kapa Inka, u značenju „Jedini Gospodar“. Izraz „Inka“ dat je i svim muškim potomcima kraljevske krvi. Danas se izraz može primeniti na sve koji su živeli na području Inka pre više stotina godina.

*Koliko je bilo stanovnika na području Inka?

Izveštava se da je, na vrhuncu svoje veličine, područje naseljavalo 6 000 000 ljudi, iako najmanje jedan izvor navodi 12 000 000. To pokazuje da je carstvo bilo zaista veliko, uzimajući u obzir da je u to vreme na Zemlji bilo daleko manje stanovnika nego danas.

*Kako su Inke komunicirale?

Većinom usmeno, pošto Inke nisu čitale ili pisale. Kečua je govorni jezik koji se ne piše, iako su u današnje vreme preduzeti napori da se stvori pisani oblik temeljen na drugim jezicima. Kratke službene poruke slate su pomoću kipua, dugih vrpci sa čvorovima koji su beležili informacije.

[Slika na 27. strani]

Inke su praktikovale obožavanje sunca u Maču Pikčuu, Peru

[Slike na 28. strani]

Utvrđenje Saksauaman kod Kuska