Šta kaže Biblija

Postoji li opasnost u praktikovanju magije?

’VAZDUH je prožet magičnom atmosferom. Iznenada, bubnjanje doboša prekida tišinu. Sve su oči napeto uperene na dva uniformisana čoveka koji nose muskete. Podižući svoje vatreno oružje do ramena, oni nišane na svečano obučenog kineskog mađioničara. On drži porcelanski tanjir ispred svojih grudi. Muskete grme u momentu paljbe. U trenu mađioničar pada na pod, teško krvareći. Iluzija hvatanja zrna pretvara se u tragediju.‘ Neispravan mehanizam u jednoj od musketa prouzrokovao je da metak opali i probije mađioničareve grudi. Tako priča knjiga Henry Gordon’s World of Magic.

Kakvo traćenje dara života — sve radi neizvesnosti, uzbuđenjâ, i zabave što ide uz takvu vrstu magije. Da li tako reagujete? Ili smatrate da je to samo deo rizika povezanog s izvođenjem jedne takve predstave? Šta god bio vaš odgovor, kad je ova iluzija doživela neuspeh bila je smrtno opasna. To nas navodi da pitamo: postoji li neka suptilnija opasnost povezana s praktikovanjem magije? Da bismo dobili odgovor, hajde da pogledamo u korene ovog drevnog umeća.

Uticaj magije tokom istorije

Od svanutka istorije, tajanstvenost magije budila je radoznalost čoveka i manipulisala njime. Reč „magija“ izvedena je iz imena „magi“, drevne persijske svešteničke kaste koja se specijalizovala u kultnim aktivnostima. U svom najosnovnijem značenju, magija je pokušaj da se kontrolišu ili prinude prirodne ili natprirodne sile da služe čoveku. Egipat iz 18. veka pre n. e. služio se sveštenicima koji praktikuju magiju. Magija je takođe igrala istaknutu ulogu u religiji drevnih Haldejaca Vavilonije u osmom veku pre n. e. (Postanje 41:8, 24; Isaija 47:12-14; Danijel 2:27; 4:7). Ovaj uticaj preovladavao je među drevnim Grcima i Rimljanima tokom svih godina srednjeg veka sve do u naš 20. vek.

Različiti oblici magije mogu se klasifikovati na nekoliko načina. Robert A. Stebins (Robert A. Stebbins) u svojoj knjizi The Magician grupiše magiju u tri kategorije.

Tri oblika magije

Mistična magija jeste „izraz okultnog“. Ona tvrdi da „događaji ili procesi što protivreče spoznanju zdravog razuma ili naučnom spoznanju“ jesu „istiniti ili valjani“. Stebins dalje objašnjava da „je mistična magija služavka čaranju... vračanju, alhemiji i, pod određenim uslovima, religiji“.

Uz pomoć eksploatativne magije „praktičari manipulišu ili se na nepošten način koriste opažanjem realnosti posmatrača za svoje sopstveno bogaćenje“. Oni znaju da varaju publiku, ali prema Stebinsu, „oni podstiču one koji posmatraju tu magiju da veruju drugačije — da veruju da oni, kao mađioničari, imaju natprirodne moći ili posebne veze s bićima što te moći imaju“.

Magija za zabavu cilja da podstakne divljenje kroz zanimljivu prevaru. Deli se na pet osnovnih metoda koje se preklapaju: „magija na pozornici, neposredna magija, opsena, iluzija, i mentalna magija“.

Ima li opasnosti za hrišćane?

Hajde prvo da ispitamo mističnu magiju. Mistična magija se priziva na različite načine. Na primer, postoje satanisti koji praktikuju i „crnu“ i „belu“ magiju. „Crna“ magija uključuje bacanje čini, posebnih prokletstava, i urokljivo oko koje nečijim neprijateljima nanosi štetu. S druge strane, „bela“ magija je namenjena da dovede do dobrih rezultata skidanjem čini i poništavanjem prokletstava. Ipak, obe su izrazi okultnog ili mističnog. Čak se ponekad mističnoj magiji obraća da pokuša da obezbedi dobru žetvu ili da omogući pobedu na atletskom takmičenju. Međutim, u vezi s ovom vrstom spiritističke magije Biblija otvoreno govori: „Ne smeš gledati na predznake, i ne smeš praktikovati magiju“ (Levitik 19:26, New World Translation; Deuteronom 18:9-14; Dela apostola 19:18, 19).

Gde se kod eksploatativne magije skriva opasnost? Čitači dlana, gatari, i iscelitelji verom, da spomenemo nekolicinu, eksploatativnu magiju primenjuju da bi unapredili svoje lične interese. Zar kroz svoju profesiju oni ne žive u laži? Božja Reč kaže: „Ne lažite i ne varajte jedan drugoga“ (Levitik 19:11).

Američka enciklopedija navodi: „U nekim slučajevima, magični postupci mogu poslužiti da izazovu duhove.“ Želimo li da tražimo nevolju od demonskih duhova time da se, iako indirektno, mešamo u jednu takvu sferu. Kad im se dâ mogućnost, demoni mogu i hoće da nas iskoriste. Oni traže ’pogodni čas‘ i nepopustljivi su u svojim naporima (Luka 4:13, Stvarnost; Jakov 1:14).

Majstor u umeću prevare i iluzije nije niko drugi već Satana Đavo. On praktikuje ovo umeće još od svoje prve predstave pred čovekom u Edenskom vrtu (Postanje 3:1-19). Koji bi hrišćanin želeo da bude nalik njemu? Umesto toga, hrišćanima se savetuje da se ’ugledaju na Boga‘ i da se ’pokore... Bogu a protive Đavolu‘ (Efescima 5:1; Jakov 4:7).

Međutim, većina ljudi povezuje reč „magija“ sa zabavom. Neka osoba može stvarati iluzije svojim rukama (opsena), imajući na umu da je ruka često brža od oka. Može biti da ne postoje biblijski prigovori na to. Međutim, ukoliko tu postoji navodna prisutnost okultne magije, da li bi hrišćanin ikada želeo da pruži utisak da poseduje neku natprirodnu, neobjašnjivu moć? Ili ako se „magičnom“ predstavom drugima dâ pogrešan utisak, zar ne bi hrišćanin želeo da se odrekne takve zabave kako ne bi spotakao druge? (1. Korinćanima 10:29, 31-33). Uz to, postoji potencijalna opasnost da se bude iskušan da se ide dalje, u dublje magijsko umeće.

Zato, kad je u pitanju magija koja je jasno povezana sa spiritizmom, pravi hrišćani mudro izbegavaju da je praktikuju. I iznad toga, u svim aspektima života jednog hrišćanina — bilo da se to tiče zaposlenja, rekreacije, ili zabave — on bi želeo da „uvek [ima] čistu savest“, savest koja ne dozvoljava nikakvo ogrešenje o Boga ili o čoveka (1. Petrova 3:16; Dela apostola 24:16).

[Izvor slike na 28. strani]

The Bettmann Archive