Šta kaže Biblija

Da li je pogrešno žaliti?

„ČVRSTO VERUJEM U NADU VASKRSENJA, I MISLILA SAM DA BI BILO POGREŠNO DA IZRAZIM SVOJU ŽALOST PRED DRUGIMA I DA BI IM TIME PRUŽILA RAZLOG ZA SUMNJU DA IMAM TAKO ČVRSTU NADU. MISLILA SAM DA AKO BIH ZAISTA VEROVALA U VASKRSENJE, NE BIH TAJ GUBITAK OSEĆALA TAKO DUBOKO.“ — ŠARLIN, KRŠTENA HRIŠĆANKA VEĆ VIŠE OD 21 GODINU.

KAD neko koga volite umre, mogu se pojaviti osećanja i gledišta koje niste očekivali — strah, gnev, krivica i depresija. Za hrišćanina dirljivo biblijsko obećanje o vaskrsenju mrtvih kako bi živeli na rajskoj zemlji pod vladavinom Božjeg Kraljevstva može pomoći da se ublaži udarac (Jovan 5:28, 29; Dela apostola 24:15; Otkrivenje 21:1-4). Ali kao što Šarlinine reči pokazuju, kad voljena osoba umre, neki hrišćani nose nepotrebni teret — osećanje da je pogrešno tugovati, da žaljenje nekako otkriva nedostatak vere u biblijsko obećanje o vaskrsenju.

Ipak, šta Biblija kaže o žaljenju? Da li je pogrešno tugovati kad neka voljena osoba umre?

Oni su žalili

Avrahamova vera je dobro znana. Kad je stavljen na ispit, Avraham „maltene prinese [svog sina] Isaka“ (Jevrejima 11:17, NW; Postanje 22:9-13). Očito, niko pre tog vremena nije ikada bio vaskrsnut, ali Avraham je imao veru da, ako treba, „Bog je moćan i iz mrtvih uskrsnuti [njegovog sina]“ (Jevrejima 11:19). Oko 12 godina nakon što je Avrahamova vera bila ispitana, umrla je njegova žena, Sara. Kako je ovaj čovek vere reagovao? Biblija objašnjava da je on ’došao da ožali i oplače Saru“a (Postanje 23:2). Da, čovek koji je imao veru da bi Bog mogao vaskrsnuti mrtve otvoreno je žalio. A ipak, Avraham je naveden kao izuzetan primer vere (Jevrejima 11:8-10).

Jedan od najdirljivijih primera javnog žaljenja zbog gubitka voljene osobe jeste sam Isus Hrist. U vezi sa smrću Lazara, jednog bliskog Isusovog prijatelja, mi čitamo: „Kako Marija dođe onde gde beše Isus i vide ga, pade pred noge njegove, i reče mu: Gospode, da si ti bio ovde, ne bi moj brat umro. Kad je vide Isus da plače i da plaču Judeji koji behu došli s njom, ustrese se u duhu i rastuži se. I reče: Gde ste ga položili? Rekoše: Gospode, dođi da vidiš. Navreše suze Isusu“ (Jovan 11:32-35).

Primetiti da se savršeni Sin Božji nije stideo da otvoreno žali zaista dira u srce. Reč iz prvobitnog jezika prevedena s „navreše suze“ (da·kryʹo) znači „tiho liti suze“. Ono što je toliko vredno zapažanja jeste da je Isus prethodno vaskrsao dve osobe — sina udovice iz Naina i Jairovu kćerku — i sasma je nameravao da vaskrsne Lazara (Luka 7:11-15; 8:41, 42, 49-55; uporedite Jovan 11:11). Nekoliko trenutaka ranije on je rekao Marti „Ja sam uskrsenje i život; ko veruje u mene, ako i umre živeće“ (Jovan 11:25). Ipak, Isusa su zahvatile tako snažne emocije da su njegove oči bile prepune suza.

Tu ima nečega što je od dubljeg značaja. Isus je „slika obličja njegova [Jehovinog]“ (Jevrejima 1:3). Isusova nežna i duboka osećanja nad gubitkom kad voljenu osobu odnese smrt slikaju prema tome dirljivu sliku našeg nebeskog Oca, Jehove. Ona slikaju Boga čije se srce steže od bola radi ožalošćenosti njegovih slugu. (Uporedite Psalam 56:8.)

Jasno je, dakle, da nije pogrešno žaliti kad neko koga volite umre. Avraham je ožalio Sarinu smrt. Isus je otvoreno tugovao kad je Lazar umro. Jehova Bog razume našu bol zato što „brine“ za nas (1. Petrova 5:7).

Ipak šta je s hrišćanskom nadom? Da li ona menja stvari?

’Ne žaliti kao i ostali‘

Kad su neki u hrišćanskoj skupštini prvog veka u Solunu žalili nad gubitkom suvernika, apostol Pavle je gledao da ih uteši. On je pisao: „Neću vam pak zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nada“ (1. Solunjanima 4:13). Da, oni koji imaju pouzdanje u Božje obećanje da će podići mrtve u daleko su boljoj poziciji od onih koji nemaju nadu vaskrsenja.b Kako to?

Suočeni sa smrću, oni koji nemaju nadu vaskrsenja ostaju u očajanju. Čak i ako tvrde da veruju u neku vrstu zagrobnog života, malo njih iz toga crpe ikakvu stvarnu utehu. Za mnoge druge, njihova tuga je izazvana ne samo činjenicom da ih je smrt odvojila od svojih voljenih, već i činjenicom da je za njih to razdvajanje trajno. Bez jasnog razumevanja vaskrsenja, oni zajedno sa svojim voljenima sahranjuju i svoje nade; što se njih tiče, oni ih više nikada neće ponovo videti. (Uporedite 1. Korinćanima 15:12-19, 32).

Međutim, za prave hrišćane to je drugačije. Smrt, objasnio je Pavle, jeste nalik snu — ne samo zato što je ona nesvesno stanje koje liči na duboki san već takođe zato što je moguće vaskrsenjem biti probuđen iz nje (Psalam 13:3; Propovednik 9:5, 10). Razlika je u toj nadi temeljenoj na Bibliji.

Kad smrt odnese voljenu osobu, hrišćanin kao i nevernici oseća isto tako snažno nestalo prijateljstvo, gubitak poznatog lica, odsutnost voljenog glasa. Nada u vaskrsenje ne čini njihovo srce neosetljivim. Međutim, ona zaista ublažuje ili dovodi u ravnotežu tugovanje. Ne, ta nada ne eliminiše potrebu za žaljenjem, ali može učiniti bol daleko lakšim za nošenje.

[Fusnote]

[Izvor slike na 28. strani]

Žan-Batist Grez, Kažnjeni sin, Luvr; © Foto R.M.N.