Vođen verom u Boga u komunističkoj zemlji

ISPRIČAO ONDREJ KADLEC

TOKOM leta 1966, vodio sam jednu grupu u razgledanje mog rodnog grada — Praga, u Čehoslovačkoj. Revan za svoju novopronađenu veru, govorio sam o Bogu dok sam grupi pokazivao impresivne crkve i hramove našeg grada.

„Jeste li vi Jehovin svedok?“, pitao je jedan američki profesor ekonomije.

„Ne“, odgovorio sam. „Nikad nisam čuo za Jehovine svedoke. Ja sam rimokatolik.“

Početak verovanja u Boga

Odgajali su me roditelji koji su se isticali na poljima obrazovanja, politike i medicine. Ubrzo nakon mog rođenja 1944. i godinu dana nakon završetka Drugog svetskog rata, moj otac je postao komunista. U stvari, bio je suosnivač Komunističkog reformističkog pokreta, a 1966. postao je rektor Ekonomskog fakulteta smeštenog u Pragu. Nekoliko godina kasnije, postavljen je za ministra obrazovanja u Čehoslovačkoj, koja je do tada bila i komunistička i ateistička država.

Majka je bila skrupulozno poštena, talentovana žena. Bila je očni hirurg, po ugledu najbolji u zemlji. Ipak, ona bi pružala svoje usluge osobama u potrebi ne naplaćujući za to. Imala je običaj da kaže: „Ma kakvi darovi da su nekome povereni, oni se moraju koristiti za dobrobit zajednice i naroda.“ Ona čak nije uzela ni porodiljsko bolovanje kad sam se rodio da bi mogla biti na raspolaganju na svojoj klinici.

Od mene se očekivalo da se sholastički istaknem. Otac bi pitao: „Ima li neko ko radi bolje od tebe?“ Počeo sam da uživam u takmičenju, budući da sam često osvajao školske nagrade zbog odličnog uspeha. Učio sam ruski, engleski i nemački i putovao sam širom komunističkog sveta a i dalje. Uživao sam da pobijam religiozne koncepte kao besmisleno sujeverje. I premda sam potpuno prigrlio ateizam, počeo sam da mrzim njegovu političku upotrebu.

Jedno putovanje za Englesku 1965, kad sam imao samo 21 godinu, duboko je uticalo na mene. Upoznao sam ljude koji su svoju veru u Vrhovno Biće branili sa uverenjem i logikom. Nakon što sam se vratio u Prag, jedan poznanik koji je rimokatolik predložio je: „Nemojte čitati o hrišćanstvu. Čitajte Bibliju.“ To je ono što sam i uradio. Trebalo mi je tri meseca da je završim.

Ono što me je impresioniralo bio je način na koji su biblijski pisci iznosili svoje poruke. Bili su iskreni i samokritični. Počeo sam da verujem da je veličanstvena budućnost o kojoj su govorili bila nešto što bi samo Bog kao osoba mogao predvideti i obezbediti.

Nakon što sam mesecima lično čitao Bibliju i meditirao, osećao sam se spremnim da se suočim sa svojim ocem i prijateljima. Znao sam da će osporavati moju novopronađenu veru. Nakon toga, postao sam strastan prozelitista. Ko god da je bio pored mene — kao onaj američki profesor spomenut na početku — morao je da se suoči s mojim prozelitizmom. Čak sam na zid iznad kreveta okačio i krst da bi svi bili svesni moje vere.

Međutim, majka je prigovarala da bih ja teško mogao biti hrišćanin pošto sam bio toliko nalik svom ocu, strastnom komunisti. Ipak, bio sam uporan. Bibliju sam pročitao po drugi i treći put. Tada sam shvatio da mi je potrebno vođstvo kako bih dalje napredovao.

Moje traganje nagrađeno

Stupio sam u kontakt s Rimokatoličkom crkvom. Glavna briga jednog mladog sveštenika bila je da me pouči crkvenim doktrinama koje sam u potpunosti prihvatio. Zatim sam se 1966. — na sramotu mog oca — krstio. Nakon što me je poprskao vodom, sveštenik je predložio da čitam Bibliju, ali je dodao: „Papa je već prihvatio teoriju o evoluciji, zato nemojte brinuti; mi ćemo razlikovati pšenicu od korova.“ Bio sam šokiran što knjiga koja mi je pružila veru treba biti dovedena u pitanje.

U međuvremenu, u jesen 1966, razgovarao sam s prijateljem iz jedne katoličke porodice i podelio svoja verovanja s njim. I on je bio upoznat s Biblijom i govorio mi je o Armagedonu (Otkrivenje 16:16). Rekao mi je da je u kontaktu s Jehovinim svedocima, za koje sam prvi put čuo pre nekoliko meseci kada sam ranije spomenutu grupu vodio u obilazak. Međutim, njegovu grupu sam smatrao beznačajnom u poređenju sa svojom moćnom, bogatom, mnogočlanom Rimokatoličkom crkvom.

Tokom daljih diskusija, ispitali smo tri goruća sporna pitanja. Prvo, da li je Rimokatolička crkva naslednica hrišćanstva iz prvog veka? Drugo, šta treba smatrati za konačni autoritet — moju crkvu ili Bibliju? I treće, šta je ispravno, biblijski izveštaj o stvaranju ili teorija evolucije?

Budući da je Biblija bila izvor vere za obojicu, moj prijatelj nije imao problema da me uveri da su učenja Katoličke crkve veoma drugačija od učenja ranog hrišćanstva. Na primer, saznao sam da čak i katolički izvori priznaju da se istaknuto crkveno učenje o Trojstvu ne zasniva na učenjima Isusa Hrista i njegovih apostola.

To nas je dovelo do srodnog pitanja o tome šta bi trebalo da bude naš konačni autoritet. Ukazao sam na citat svetog Augustina: „Roma locuta est; causa finita est“, što znači „Rim je svoje rekao, stvar je rešena“. Ali je moj prijatelj držao do toga da Božja Reč, Biblija, treba da bude naš vrhovni autoritet. Morao sam da se složim s rečima apostola Pavla: ’Bog nek se prizna da je istinit, a svaki čovek da je laža‘ (Rimljanima 3:4).

Konačno, moj prijatelj mi je ponudio jedan stari, kucani manuskript pod naslovom Evolucija protiv novog sveta. Zbog toga što su Jehovini svedoci bili zabranjeni u Čehoslovačkoj krajem 1940-ih, oni su kopirali svoje publikacije i pazili ko ih dobija. Nakon što sam pročitao ovu brošuricu, znao sam da je sadržala istinu. Moj prijatelj je počeo biblijski studij sa mnom. Posudio bi mi odjednom po nekoliko strana pomoćnog sredstva za proučavanje Biblije „Let God Be True“, i mi bismo zajedno diskutovali o njima.

Ubrzo nakon što smo počeli s tim diskusijama — tokom božićnih praznika 1966. — prijatelji iz Zapadne Nemačke došli su u Prag da bi me posetili. U jednoj našoj diskusiji, rugali su se hrišćanima kao licemernim ratnim huškačima. „Kao vojnici NATO zemalja, mogli bismo se boriti protiv tebe koji se izdaješ za hrišćanina u komunističkoj zemlji Varšavskog pakta“, rekli su. Njihov zaključak: „Bolje je biti ciničan nego licemeran.“ Smatrao sam da su možda u pravu. Stoga sam tokom mog sledećeg biblijskog studija pitao svog prijatelja kako se pravi hrišćani odnose prema ratu i obuci za rat.

Odluke s kojima sam se suočio

Bio sam zapanjen prijateljevim jasnim objašnjenjem. Ipak, udovoljavanje biblijskom učenju da ’od mačeva kujem raonike‘ dramatično bi promenilo moj život i nameravanu karijeru (Isaija 2:4). Trebalo je da za pet meseci diplomiram na medicinskom fakultetu nakon čega bi se od mene zahtevalo da provedem jedan period u obaveznoj vojnoj službi. Šta da radim? Bio sam u šoku. Stoga sam se molio Bogu.

Nakon danima dugog dubokog, kontemplativnog razmišljanja, nisam mogao pronaći nijedan izgovor da ne udovoljim zahtevu za prave hrišćane da budu ljudi mira. Nakon što sam diplomirao na fakultetu, odlučio sam da ću prihvatiti posao u jednoj bolnici sve dok me ne osude kao osobu koja odbija da služi vojsku zbog religioznih ubeđenja. Ali onda sam saznao šta Biblija kaže o uzdržavanju od krvi. Shvatajući da bi me moj posao mogao umešati u davanje transfuzija krvi, odlučio sam da prestanem da radim u bolnici (Dela apostolska 15:19, 20, 28, 29). Ta odluka je dovela do toga da sam nadaleko trpeo loš glas u javnosti.

Moj otac, nakon što je zasigurao da neću postati svojevoljan buntovnik koji teži da upropasti njegovu političku karijeru, umešao se i na godinu dana odložio moju obaveznu vojnu službu. To leto 1967. bilo je teško za mene. Razmotrite moju situaciju: bio sam nov istraživač Biblije čiji je voditelj studija, jedini Svedok s kojim sam dotad stupio u kontakt, bio odsutan tog leta. I za sobom je ostavio samo nekoliko poglavlja iz knjige Let God Be True za moj lični studij. To i moja Biblija bili su jedini izvori duhovnog vođstva.

Kasnije sam se upoznao s drugim Svedocima i 8. marta 1968. simbolizovao sam svoje predanje Jehovi Bogu krštenjem u vodi. Naredne godine bio mi je ponuđen dvogodišnji kurs postdiplomskih studija na Oksfordskom univerzitetu u Engleskoj. Neki su predlagali da prihvatim ponudu i da odem u Englesku gde bih mogao duhovno napredovati u zemlji gde Svedoci nisu bili pod zabranom. Istovremeno sam mogao da se pripremim za dobru profesionalnu karijeru. Ipak, jedan hrišćanski starešina je rekao da moje usluge nisu bile toliko potrebne u Engleskoj koliko su bile potrebne u Čehoslovačkoj. Stoga sam odlučio da odbijem tu ponudu da nastavim svoje svetovno obrazovanje i ostao sam u Čehoslovačkoj da bih pomagao u našoj ilegalnoj propovedničkoj aktivnosti.

Godine 1969, pozvan sam da pohađam kurs u Školi službe za Kraljevstvo koji je obuhvatao specijalnu obuku za hrišćanske nadglednike. Te iste godine osvojio sam stipendiju kao najbolji mladi farmakolog u Čehoslovačkoj. Kao rezultat toga, prisustvovao sam kongresu Međunarodnog saveza farmakologije u Švajcarskoj.

Jedan naučnik menja svoja gledišta

Tokom jednog predavanja kome sam prisustvovao 1970, jedan naučnik po imenu František Viskočil objašnjavao je složenu temu o prenošenju nervnog impulsa. Rekao je da kad god dođe do neke potrebe u organizmu izvanredno rešenje za to je obezbeđeno. „Priroda, čarobnica, zna kako to da radi“, zaključio je.

Prišao sam mu nakon predavanja. „Zar ne mislite“, pitao sam, „da zasluga za odličan dizajn živih stvari treba pripasti Bogu?“ Moje pitanje ga je iznenadilo budući da je bio ateista. Odgovorio je pitanjima različitih vrsta. Pitao je: „Odakle potiče zlo?“ i „Koga treba kriviti zbog toga što su tolika deca siročad?“

Kada sam dao razumne, na Bibliji zasnovane odgovore, njegova zainteresovanost je porasla. Ali je pitao zašto Biblija ne pruža specifične naučne informacije, kao što je opis građe ćelije, tako da bi ljudi lako mogli priznati da je njen autor Stvoritelj. „Šta je teže“, odgovorio sam, „opisati ili stvoriti?“ Posudio sam mu knjigu Da li je čovek nastao evolucijom ili stvaranjem?

Nakon što ju je površno pročitao, František ju je žigosao kao prostu i netačnu. Takođe je kritikovao ono što Biblija kaže o poligamiji, Davidovoj preljubi i Davidovom ubistvu nevinog čoveka (Postanje 29:23-29; 2. Samuilova 11:1-25). Opovrgao sam njegove primedbe ukazujući na to da Biblija iskreno izveštava o nedostacima čak i Božjih slugu kao i o njihovim otvorenim gresima.

Konačno, u jednoj našoj diskusiji, rekao sam Františeku da ako je osoba bez dobrog motiva, i ako joj nedostaje ljubav prema istini, nijedna vrsta argumenta niti razloga neće je uveriti u Božje postojanje. Kada je trebalo da krenem, zaustavio me je i zamolio za biblijski studij. Rekao je da će ponovo pročitati knjigu Da li je čovek nastao evolucijom ili stvaranjem? — ovaj put nepristrano. Kasnije se njegov stav potpuno promenio, što je očigledno iz sledećeg stiha kojeg je uključio u jedno od svojih pisama: „Poniziće se oholi, uniziće se prezirni; Gospod će se sam u taj dan uzvisiti“ (Isaija 2:17).

František i njegova supruga krstili su se u leto 1973. kao Jehovini svedoci. Sada on služi kao starešina u jednoj praškoj skupštini.

Propovedanje pod zabranom

Tokom zabrane upućeni smo da s velikim oprezom obavljamo službu na terenu. Jednom je jedan mladi Svedok uporno tražio da sa mnom učestvuje u propovedničkom delu. Pitao se da li i oni koji preuzimaju vođstvo u organizaciji Jehovinih svedoka stvarno idu u službu. Uživali smo u mnogim prijatnim razgovorima u našoj neformalnoj službi. Ali smo na kraju naišli na jednog čoveka koji je, mada to nisam tada shvatio, prepoznao moje lice s fotografije iz albuma državne tajne policije. Iako nisam bio uhapšen, od tada pa nadalje bio sam predmet pomnog službenog ispitivanja, što je ometalo moju efikasnost u našoj ilegalnoj propovedničkoj aktivnosti.

Tokom leta 1983, kao što je to bio moj običaj u prethodnim godinama, organizovao sam jednu grupu mladih Svedoka koji bi proveli nekoliko dana neformalno svedočeći u jednom udaljenom delu zemlje. Zanemarujući da poslušam mudar savet, vozio sam svoja kola jer su bila pogodnija nego korišćenje javnog prevoza. Kada smo napravili malu pauzu da bismo kupili neke namirnice u jednoj prodavnici, kola sam parkirao ispred. Dok sam plaćao namirnice, pokazao sam na neke mlade pomoćnike u prodavnici i obratio se jednoj starijoj prodavačici: „U budućnosti svi mi možemo biti mladi.“ Gospođa se osmehnula. „Međutim, to nije u okviru naših ljudskih mogućnosti“, nastavio sam. „Biće potrebna pomoć odozgo.“

Pošto nije bilo nikakvog daljnjeg odgovora, otišao sam. Nisam znao da me je prodavačica koja je posumnjala da propagiram religiozna gledišta, posmatrala kroz izlog dok sam stavljao paket u svoja kola. Zatim je obavestila policiju. Nekoliko sati kasnije, nakon što smo učestvovali u neformalnom svedočenju u drugim delovima grada, moj partner i ja smo se vratili do kola. Iznenada su se pojavila dva policajca i privela nas u policiju.

U policijskoj stanici su nas satima ispitivali pre nego što su nam rekli da možemo ići. Moja prva pomisao bila je šta da radim sa adresama zainteresovanih osoba koje smo dobili tog dana. Zato sam otišao u toalet kako bi ih bacio u ve-ce šolju. Ali pre nego što sam mogao to da uradim snažna ruka policajca u tome me je sprečila. Izvadio je papiriće iz ve-ce šolje i očistio ih. To je kod mene izazvalo daljnji stres, jer su ljudi koji su mi dali svoje adrese sada bili dovedeni u opasnost.

Nakon toga sve su nas odveli u naš hotel gde je policija već pretresla našu sobu. Ali nisu našli nikakve druge adrese zainteresovanih osoba, iako nisu bile pažljivo sakrivene. Kasnije, na mom radnom mestu neurofarmakologa, bio sam javno ukoren zbog umešanosti u ilegalnu aktivnost. Izgrdio me je i nadglednik dela propovedanja u Čehoslovačkoj, koji me je ranije upozorio da ne koristim svoja kola kada putujemo kako bismo učestvovali u službi.

Podlaganje disciplini

Godine 1976, bio sam dodeljen da služim u odboru koji nadgleda delo propovedanja Jehovinih svedoka u Čehoslovačkoj. Ali budući da je moj život bio pod pomnim ispitivanjem od strane tajne policije zbog toga što sam pokazao slabo rasuđivanje u takvim stvarima kao što je ranije spomenuto, bio sam razrešen služenja u odboru zemlje i raznih drugih prednosti. Jedna od tih prednosti koju sam naročito cenio bila je prednost da poučavam u školi za putujuće nadglednike i pionire, kako se nazivaju punovremene sluge.

Prihvatio sam disciplinu koju sam dobio, ali taj period od sredine do kraja 1980-ih bio je za mene težak period samoispitivanja. Hoću li naučiti da diskretnije radim i da izbegavam daljnje nepromišljenosti? Trideseti psalam, šesti stih, kaže: „Večerom i plač nam može na konak doći, ali nam jutro radost daje.“ Meni je to jutro došlo s padom komunističkog režima u Čehoslovačkoj, novembra 1989.

Veličanstveni blagoslovi

Kakva je to promena bila slobodno učestvovati u našoj službi i uživati u otvorenoj komunikaciji s centralom Jehovinih Svedoka u Bruklinu, u Njujorku! Ubrzo sam dobio dodelu kao putujući nadglednik i s tim delom sam počeo januara 1990.

Zatim sam u 1991. imao prednost da pohađam Školu za osposobljavanje slugu u Mančesteru, u Engleskoj. Kakav je to blagoslov bio provesti dva meseca uživajući u druženju sa zrelim hrišćanskim muževima i u njihovim poukama! Izvesno vreme svakog dana, mi, studenti, imali smo dodeljeni posao, koji nam je davao oduška od naših obimnih teorijskih predavanja. Meni je bilo dodeljeno da čistim prozore.

Odmah nakon povratka iz Engleske, počeo sam da pomažem u pripremi za značajno okupljanje Jehovinih Svedoka koje se održalo od 9. do 11. avgusta na ogromnom stadionu Strahof u Pragu. Tom prilikom se 72 587 osoba iz mnogih zemalja slobodno sastalo da obožavaju našeg Boga, Jehovu!

Naredne godine prestao sam sa svetovnim poslom neurofarmakologa. Već skoro četiri godine radim u kancelariji u Pragu gde ponovo služim u odboru koji nadgleda rad Jehovinih svedoka u Češkoj republici. Nedavno je jedna nova desetospratna zgrada koja je poklonjena Jehovinim svedocima, renovirana i koristi se kao kancelarija podružnice. Dana 28. maja 1994. ovaj odličan objekat bio je posvećen za Jehovinu službu.

Među mojim najvećim blagoslovima bila je prednost deljenja biblijskih istina s drugima, uključujući i moje rođake. Do sada, moj otac i majka nisu postali Svedoci, ali su sada naklonjeni mojoj aktivnosti. Tokom proteklih nekoliko godina, prisustvovali su nekim našim sastancima. Gorljivo se nadam da će se oni zajedno s još mnogim milionima osoba iskrenog srca ponizno podložiti vladavini Božjeg Kraljevstva i uživati u večnim blagoslovima koje Bog čuva za one koji izaberu da mu služe.

(Publikacije na koje se ukazuje u ovom članku izdao je Watchtower Bible and Tract Society of New York, Inc.)

[Slika na 12. strani]

Kada sam bio student fakulteta

[Slike na 13. strani]

Moj otac, koji je postao ministar obrazovanja u Čehoslovačkoj, i moja majka, koja je bila istaknuti očni hirurg

[Slika na 15. strani]

František Viskočil, naučnik i ateist, koji je postao Svedok

[Slika na stranama 16, 17]

Od pada komunizma, Jehovini svedoci su održali mnoge velike kongrese u istočnoj Evropi. Preko 74 000 prisustvovalo je ovom kongresu u Pragu 1991.

[Slika na 18. strani]

Na mom dodeljenom poslu dok sam u Engleskoj pohađao Školu za osposobljavanje slugu

[Slika na 18. strani]

Naši objekti podružnice u Pragu, posvećeni 28. maja 1994.