U potrazi za prihvatljivim rešenjima

MOTORNA VOZILA nisu jedina koja zagađuju. Privatna domaćinstva, industrijska postrojenja i elektrane takođe moraju deliti odgovornost. Pa ipak, uloga koju u globalnom zagađivanju igraju motorna vozila je pozamašna.

U stvari, 5 000 dana da se spase planeta (5000 Days to Save the Planet) usuđuje se da kaže: „Da se za sve štete morao položiti račun — pogotovo za štetu od ispuštanja ugljen-dioksida za našu klimu — onda automobili verovatno nikada ne bi bili pravljeni.“ Ipak, ona se slaže: „Ali to je mogućnost o kojoj ni proizvođači automobila, ni industrija za puteve, ni vladine agencije, a zaista ni opšta javnost, čiji život sve više zavisi od privatnog prevoza, nisu spremni da razmišljaju.“

Zar ne bi trebalo da tehnologija koja je odnela čoveka na Mesec bude u stanju da proizvede automobil koji ne zagađuje? Uraditi nikada nije tako lako kao reći, tako da dok se ne budu nadvladale prepreke u razvoju automobila koji ne zagađuje, potraga za drugim prihvatljivim rešenjima se nastavlja.

Smanjivanje zagađivača

U 1960-im Sjedinjene Države su donele zakon koji je zahtevao ugradnju regulatora na motornim vozilima kako bi se ograničilo ispuštanje zagađivača. Od tada, druge zemlje i vlade su učinile to isto.

Katalitički pretvarači, koji zahtevaju korišćenje bezolovnog benzina, sada se naširoko koriste za filtriranje štetnih zagađivača. Od 1976. pa do 1980, nakon što su vozači u većim brojevima počeli da koriste bezolovni benzin, nivo olova u krvi Amerikanaca je opao za jednu trećinu. I dobro je što je tako, jer višak olova može nepovoljno uticati na nervni sistem i ometati sposobnost učenja. Međutim, žalosno je reći da dok je u mnogim zemljama razvijenog sveta nivo olova opao, to isto se ne može reći i za manje razvijene zemlje.

Uspeh katalitičkih pretvarača je zadovoljavajuć, ali njihova upotreba ostaje kontroverzna. Zbog gubitka performansi koji je usledio kad se više nije dodavalo olovo, promenjen je ugljovodonični sastav benzina. To je za posledicu imalo ispuštanje drugih karcinogena, kakvi su benzen i toluen, čije nivoe ispuštanja katalitički pretvarači ne umanjuju.

Osim toga, katalitički pretvarači zahtevaju upotrebu platine. Prema profesoru Janu Torntonu, s Državnog koledža u Britaniji, jedan od njihovih sporednih efekata jeste porast količine platine ostavljene u prašini pored puta. On je upozorio na mogućnost da bi „rastvorljivi oblici platine mogli ući u lanac ishrane“.

Uprkos svakom uspehu „katalitičkih pretvarača u Severnoj Americi, Japanu, Južnoj Koreji i u nekoliko evropskih zemalja“, realno priznaje 5 000 dana da se spase planeta „ogroman porast broja automobila širom sveta potpuno je izbrisao koristi po kvalitet vazduha“.

Usporavanje

Još jedan metod smanjivanja izduvnih gasova automobila jeste voziti sporije. Ali u Sjedinjenim Državama neke države su nedavno povisile ograničenja brzine. U Nemačkoj, nametanje restrikcija nije popularno. Prirodno je da se tome suprotstavljaju proizvođači automobila, čiji je naglasak na sposobnosti da naprave snažne motore koji će lako omogućiti ekonomične brzine veće od 150 kilometara na čas, kao i veliki broj vozača. Međutim, sada izgleda da je sve više i više Nemaca spremno da prihvati restrikcije u brzini ne samo iz ekoloških razloga već takođe i zbog bezbednosti.

U nekim zemljama, kada zagađenost dostigne neprihvatljive nivoe, od vozača se zahteva da sporije voze — ili možda da potpuno prestanu s vožnjom. Jedna anketa iz 1995. otkrila je da bi se 80 posto Nemaca složilo sa uvođenjem ograničenja brzine ukoliko bi nivo ozona postao previsok. Brojni gradovi širom sveta, uključujući i Atinu i Rim, već su preduzeli korake da ograniče vožnju pod izvesnim okolnostima. Drugi razmatraju da urade to isto.

Korišćenje bicikala

Da bi se smanjio saobraćaj, neki gradovi su uveli snižene cene za prevoz autobusom. Drugi pružaju besplatan autobuski prevoz za vozače koji plaćaju neku simboličnu taksu za parkiranje njihovih automobila na raspoloživim parcelama. Drugi gradovi imaju rezervisane trake samo za autobuse i taksije kako bi ubrzali ove oblike prevoza.

Jedan novotarski način za borbu protiv ovog problema nedavno je zabeležen u novinama The European: „Inspirisani kampanjom u Holandiji u kasnim 1960-im, snalažljivi Danci su se pojavili s planom da zagađenost vazduha i saobraćajne gužve smanje time što će ubediti ljude da koriste dva umesto četiri točka.“ Postavljeni su bicikli na različitim lokacijama svuda po kopenhaškim ulicama. Stavljanje novčića u aparat oslobađa bicikl za upotrebu. Taj depozit se može ponovo podići kada se kasnije bicikl vrati na neku prikladnu lokaciju. Vreme će pokazati da li će se ovaj plan pokazati praktičnim i hoće li postati popularan.

Da bi ohrabrili na korišćenje bicikala umesto kola, neki nemački gradovi dozvoljavaju biciklistima da u jednosmernim ulicama voze u suprotnom smeru! Pošto je otprilike jedna trećina svih vožnji u gradu, a i više od trećine onih u seoskim krajevima, kraća od tri kilometra, mnogi građani bi lako mogli da većinu njih obave ili pešice ili biciklom. To bi pomoglo da se smanji zagađenost; istovremeno, vozači bicikala bi imali potrebno vežbanje.

Redizajniranje

Rad na dizajniranju automobilâ koji ne zagađuju se nastavlja. Proizvedena su električna kola koja idu na baterije, ali ona su ograničena u pogledu brzine i vremena funkcionisanja. Isti je slučaj kod kola na solarni pogon.

Ispituje se još jedna mogućnost, korišćenje vodonika kao goriva. Vodonik sagoreva i pri tom ne oslobađa skoro nikakve zagađivače, ali njegova cena je preterano visoka.

Priznajući potrebu za ponovnim pronalaženjem automobila, predsednik SAD Klinton objavio je 1993. da će vlada i auto-industrija SAD sarađivati u dizajniranju automobila budućnosti. On je rekao: „Pokušaćemo da započnemo tehnološku avanturu toliko ambicioznu kakvu naš narod nikada nije pokušao.“ Da li će biti moguće „stvoriti savršeno efikasno i ekološki povoljno vozilo za 21. vek“, o kojem je on govorio, ostaje da se vidi. Planovi traže da se prototip proizvede u roku od jedne decenije — međutim, uz ogromnu cenu.

Neki proizvođači automobila rade na modelima koji idu na benzin i električnu struju u kombinaciji. Uz svoju visoku cenu, u Nemačkoj su već dostupna električna sportska kola sposobna da iz stanja mirovanja za devet sekundi ubrzaju do 100 kilometara na čas, na svom putu do maksimuma od 180 kilometara na čas. Ali nakon 200 kilometara ona staju sve dok im se ponovo ne napune baterije za vreme od najmanje tri sata. Istraživanje se nastavlja, i očekuje se daljnji napredak.

Samo deo problema

Kako se otarasiti otrovnih izduvnih gasova samo je deo problema. Automobili takođe stvaraju zagađenje bukom, što zna svako ko živi blizu nekog prometnog puta. Pošto neprestana saobraćajna buka može jako štetno uticati na zdravlje, to je takođe osnovni deo problema koji treba rešiti.

Ljubitelji prirode će takođe istaći da je ne malo pejzaža prirodne lepote nagrđeno kilometrima ružnih autoputeva, zajedno s neuglednim poslovnim mestima i reklamnim tablama koje ih možda okružuju. Ali kako se broj automobila povećava, tako se povećava i potreba za više puteva.

Neki automobili, nakon godina zagađivanja u službi svojih vlasnika, nastavljaju sa svojim načinima zagađivanja čak i „posle smrti“. Napušteni odbačenici, koji služe samo da bodu oči, postali su toliki problem da je u nekim mestima morao biti donesen zakon, da bi se izbeglo njihovo prekomerno gomilanje po pejzažu. Hoće li idealni automobil, napravljen od materijala koji se lako recikliraju, ikada biti napravljen? Takvog vozila nema na vidiku.

„Većina Nemaca je veoma zabrinuta za okolinu“, primećuju jedne nedavne novine, dodajući, „ali malo njih postupa u skladu s tim.“ Jedan vladin službenik citiran je kako kaže: „Niko ne misli o sebi kao o vinovniku, niti iko želi da bude pozvan da položi račun.“ Da, probleme je teško rešiti u svetu koji karakterišu ljudi koji su „ljubitelji sebe“ i „neotvoreni za bilo kakav dogovor“ (2. Timoteju 3:1-3, NW).

Ipak, potraga za prihvatljivim rešenjima se nastavlja. Može li se idealno rešenje za zagađenost i automobil ikada pronaći?

[Slika na 7. strani]

Da li bi se zagađenost mogla smanjiti time da koristimo javni prevoz, zajednički se vozimo kolima, ili da vozimo bicikla?