Svedočanstvo za njihovu veru

GODINA 1995. bila je 50-godišnjica oslobođenja nacističkih koncetracionih logora. Širom Evrope, žrtve nacizma komemorisale su tu priliku velikim okupljanjima u Aušvicu, Bergen-Belsenu, Buhenvaldu, Dahauu, Ravensbruku, Zaksenhauzenu i drugim logorima, kojima su prisustvovali predstavnici vlade. Jedna misao koja je neprestano isticana bila je, „Nemojmo nikada zaboraviti!“

Iz tog razloga Jehovini svedoci su tokom te jubilarne godine prikazali izložbe u Evropi. Mnoge svedoke je Hitlerova vlada internirala zbog njihovog odbijanja da pozdrave Hitlera i podrže ratna nastojanja. Od 1933. pa nadalje, hiljade njih bilo je uhapšeno i mnogi su umrli kao posledica načina na koji se postupalo s njima.

Međutim, njihova iskustva su uglavnom nepoznata javnosti. To je dovelo do izraza „zaboravljene žrtve u istoriji“. Jedna grupa preživelih Svedoka izrazila je želju da sačuva sećanje na svoje porodice i drugove koji su bili proganjani, zatvarani, mučeni ili ubijeni i da obznani svedočanstvo vere i hrabrosti koje su ostavili ti Bibelforšeri, ime po kom su Jehovini svedoci bili indetifikovani u koncentracionim logorima.

Dana 29. septembra 1994. Spomen muzej holokausta Sjedinjenih Država, u Vašingtonu, D. C., održao je seminar u vezi s Jehovinim svedocima u koncentracionim logorima. Preživeli iz logora održali su dve velike komemorativne proslave u Francuskoj, 28. marta 1995. u Strazburu i 30. marta u Parizu. Bilo je veoma dirljivo čuti te sada ostarele muškarce i žene, još uvek verne Bogu 50 godina kasnije, kako pričaju svoja iskustva. Dana 27. aprila blizu Berlina održan je sličan sastanak u Brandenburgu, u Nemačkoj, gde su mnogi Svedoci bili ubijeni tako što im je odsečena glava. Narednog dana, izvestan broj preživelih prisustvovao je svečanostima koje je organizovala pokrajina Brandenburg i posetili su razne logore.

Francuska izložba

Na tim proslavama, prikazana je jedna izložba s temom „Mémoire de Témoins“ (Svedočanstvo Svedoka). Od maja 1995. do aprila 1996. obišla je 42 grada u Francuskoj i razne gradove u Belgiji i u Švajcarskoj gde se govori francuski. Iznad svega, muškarci i žene na izložbi jesu Svedoci za Jehovu Boga. Ali oni su takođe svedoci patnje koju su oni i drugi podnosili u koncentracionim logorima. Oni su živi dokaz ideologije netrpeljivosti koja je uzrokovala patnju i smrt miliona ljudi zbog njihove rase ili religije. Nadalje, svedočanstvo Svedoka razotkriva kako su takozvani hrišćani više voleli lažnog mesiju, Hitlera, nego Isusa Hrista; mržnju od ljubavi prema bližnjem; i nasilje od mira.

Izložba se sastojala od nekih 70 platna, započinjući s rasporedom događaja — otvaranje logora u Dahauu i Oranijenburgu, u martu 1933; Nirnberški zakoni da se „zaštiti nemačka krv“, u septembru 1935; Anšlus, to jest aneksija Austrije Nemačkoj, u martu 1938; Kristalnaht (kristalna noć), u novembru te iste godine, tokom koje su hiljade jevrejskih prodavnica bile opljačkane i više od 30 000 ljudi bilo je uhapšeno i deportovano; postepena zabrana Jehovih svedoka; invazija na Sovjetski Savez, u junu 1941; i eutanazija mentalno bolesnih, od 1939. do 1941.

Nekoliko platna je isticalo indoktrinaciju mladih u Hitlerovoj omladini i fascinantnost ogromnih nacističkih okupljanja koja su se radi masa održavala u Nirnbergu. Slike su podsetile na odbijanje Jehovinih svedoka da se fireru zakunu na vernost i da pozdrave Hitlera. Druga platna su pokazivala kako su Jehovini svedoci bili žrtve dezinformacija i kako su od 1935. pa nadalje, distribuisali časopise i traktate koji su razotkrivali divljaštva nacista.

Lična iskustva

Otprilike 40 platna je ispričalo iskustva običnih muškaraca i žena iz cele Evrope koji su bili proganjani i čak ubijeni zbog svoje vere. Preživeli su podupirali izložbu svojim prisustvom a posetioci su ih pažljivo slušali. Deca su bila očarana kad je Lui Arst ispričao svoju priču. Rodom iz Miluza u Francuskoj, odveden je od roditelja i poslat u Nemačku jer je u školi odbio da kaže „Hajl Hitler!“. „Jedan esesovac me je pretukao jer sam odbio da pozdravim Hitlera. Dobio sam 30 udaraca od njega. Dva dana kasnije stavio mi je ruku na rame i pokušao da se poigra mojim osećanjima. ’Pomisli na svoju majku. Ona bi bila tako srećna da te vidi. Sve što treba da uradiš jeste da kažeš „Hajl Hitler!“ i možeš ići na voz.‘ To je bilo teško za jednog dvanaestogodišnjaka“, dodao je. Mnogi su bili dirnuti iskustvima Josefa Hisigera koji je zamenio nedeljno sledovanje hleba za Bibliju jednog njegovog protestantskog cimera u ćeliji.

Intervjui s bivšim deportircima snimljeni na video-kasetama bili su još jedna odlika izložbe. Neki intervjui su bili urađeni u samim logorima — na primer, u Ebenziju u Austriji i u Buhenvaldu i Zaksenhauzenu u Nemačkoj. Drugi intervjui zabeležili su razne aspekte logorskog života ili uspomene Svedoka koji su kao deca bili deportovani.

Inauguracija

Jedna kratka svečanost otvorila je svaku izložbu tokom koje je jedan predstavnik bivših deportiraca objasnio duhovni otpor Jehovinih svedoka prema nacizmu. Deportirci koji nisu Svedoci kao i nekoliko istoričara i zvaničnika, uključujući jednog bivšeg francuskog ministra u vladi, takođe su ljubazno prihvatili poziv da govore.

Jedan bivši deportirac koji je poznavao Jehovine svedoke u Buhenvaldu rekao je u vezi s njima: „Ne znam nijednu drugu kategoriju deportiraca, osim Jevreja, prema kojima se postupalo tako sramno: bili su bijeni, ponižavani, vređani, davali su im najodvratnije poslove. Bez svoje vere, oni ne bi mogli izdržati. Prema njima imam najveće poštovanje i divljenje.“

Reakcije

Izložbu je posetilo preko 100 000 ljudi. Na nekim mestima stotine ljudi, među njima mnogi mladi, stajali su u redu da bi ušli u izložbenu dvoranu. Mnogi posetioci su izrazili svoja osećanja napisavši nekoliko reči u knjizi posetilaca. Na primer, jedna mlada osoba je napisala: „Zovem se Sabrina. Imam deset godina i volela bih da budem hrabra poput Rut kako bih ugodila Jehovi.“a

Mediji su takođe govorili o izložbi. U principu, u svakom gradu jedan članak ili dva su se pojavila u lokalnoj štampi. Pored toga, lokalne radio-stanice često su reklamirale izložbu i emitovale programe koji su isticali intervjue s bivšim deportircima. Regionalna televizija je emitovala kratke izveštaje. Jedan televizijski novinski izveštaj govorio je o izložbi kao o „jednoj jednostavnoj, a ipak strašnoj priči koja gleda u srž neizrecivog. ’Svedočanstvo Svedoka‘ odaje čast dostojanstvu koje se nikad ne može oduzeti“.

Pedesetogodišnjica oslobođenja dugo će ostati urezana u mislima preživelih. Iako evociranje bolnih uspomena nije uvek bilo lako, time što su ih podelili s drugima i izvukli iz zaborava, Svedoci su mogli da ojačaju veru drugih. Smatrali su prednošću što su mogli učestvovati u toj izložbi i odagnati neke predrasude i neznanje koje se nakon 50 godina još uvek zadržalo. Naročito su izvukli zadovoljstvo iz saznanja da njihovo svedočanstvo odaje čast njihovom Bogu, Jehovi, i zasigurava da drugi nikada neće zaboraviti ono što su oni podnosili kao njegovi Svedoci.

[Fusnota]

[Slika na 16. strani]

Neki od Jehovinih svedoka koje je Hitlerova vlada deportovala i internirala ispričali su svoju priču

[Slika na 16. strani]

Članci u „Zlatnom veku“ osuđivali su divljaštva nacizma

[Slika na stranama 16, 17]

Nekih 70 platna pričalo je priču o nacističkom proganjanju muškaraca, žena i dece koji su odbili da se odreknu svoje vere