Istina mi je vratila život

Većina mojih bivših prijatelja umrla je od side. Pre njihove smrti, često sam ih viđala na ulicama. Da nije bilo istine i ja bih bila mrtva. Dopustite da objasnim.

ROĐENA sam 11. decembra 1954. kao drugo i poslednje dete Džona i Doroti Hori. Dali su mi ime Dolores, ali me je majka prilikom rođenja nazvala Doli jer je mislila da ličim na lutkicu. Taj nadimak mi je ostao, ali ljudi tada uopšte nisu znali da ću postati mamina najgora noćna mora.

Živeli smo u železničkom stanu — tako nazvanom zbog njegovog dugog, uskog oblika. Nalazio se u 61. ulici u Njujorku. Stan baš nije bio veoma prijatan; prostor smo delili s pacovima. Međutim, nakon što sam jedne noći ujedena, za tren oka smo se iselili.

Godine 1957. preselili smo se na istočnu stranu donjeg Menhetna. U poređenju sa onim odakle smo se preselili, ovo je bilo super — lepe spavaće sobe, ogroman park ispred mog prozora, i pogled na Ist River. Mogla sam posmatrati brodove kako plove i decu kako igraju fudbal i bejzbol u parku. Da, to je za mene bio raj. Onda je moj bezbedan svet počeo da se ruši.

Alkoholizam i droga

Mama i tata su se puno svađali. Isprva nisam razumela zašto, ali sam zatim počela da primećujem da je tata bio stalno pijan. Nije mogao da zadrži posao i mama je bila jedina koja je radila. Kada su moji drugovi saznali da je tata alkoholičar, ruganja koja sam trpela činila su moj život mizernim.

Stvari su se pogoršavale. Na kraju, tata je postao nasilan i mama ga je oterala. Tako smo postale porodica s jednim roditeljem. Imala sam otprilike osam ili devet godina i osećala sam se skrhano zbog naše porodične situacije. Mama je morala stalno da radi kako bi sastavila kraj s krajem, ostavljajući moju sestru i mene nakon škole kod komšija.

Do šestog razreda, postala sam veoma buntovna. Bežala bih s časova i išla u obližnji park Tompkins skver i pokušavala da propijem svoj beznačajni život. Ubrzo sam počela da se družim s grupom mnogo starijih prijatelja. Imala sam samo 11 godina, ali sam bila krupna za svoje godine, pa sam mogla prolaziti kao da imam 16 ili 17. Ta nova grupa prijatelja je pila, pušila marihuanu, koristila LSD i ubrizgavala heroin. Pa, želela sam da se uklopim, i stoga počela da eksperimentišem s tim supstancijama. Do svoje 14 godine, zavisila sam od njih da bih funkcionisala.

Majka saznaje

„Ja sam te donela na ovaj svet, ja ću te i ubiti.“ To je bila izreka majki u našem komšiluku koje su bile duboko povređene i razočarane svojom decom. Kada je mama, koja je obično veoma mirna i staložena osoba, saznala da njena 14-godišnjakinja koristi heroin, rekla je da će uraditi baš to — ubiće me.

Odjurila sam u kupatilo i pokušala da vrata držim zatvorena upirući nogama o kadu, ali bila sam prespora. Sada sam zaista bila u nevolji! Suvišno je reći da sam dobila najveće batine u svom životu. Jedino što me je spaslo od maminog gneva bilo je to što su moja sestra i osoba koja me je odala, mogle da uđu u kupatilo i zadrže moju majku tako da sam mogla da uteknem iz stana. Kada sam se konačno vratila kući — jer sam bila pobegla na nekoliko dana — pristala sam da dobijem pomoć za svoj problem s drogom.

Dobijanje profesionalne pomoći

Nekoliko meseci kasnije, videla sam reklamu na TV-u o jednoj rehabilitacionoj ustanovi za lečenje narkomanije. To je mesto gde ljudi koji zaista žele pomoć u prevazilaženju svojih problema s drogom, mogu je i dobiti. S mamom sam razgovarala o tome što sam videla, i ona me je poslala u jednu od njihovih lokacija u Njujorku. Ta ustanova pruža porodičnu atmosferu u kojoj ljudi dobijaju motivaciju da promene čitav svoj način života. Tamo sam živela otprilike dve i po godine.

Iako sam izvukla korist iz pružene pomoći, bila sam duboko razočarana kad sam saznala da su se neki članovi osoblja kojima sam verovala i koje sam poštovala — i koji su navodno prestali da koriste drogu — ponovo vratili njoj. Osećala sam se izdano i glupo. Učili su nas da je stara izreka, ’jednom zavisnik, uvek zavisnik‘, bila laž. Ali sada sam na njih gledala kao na živi dokaz da nije.

Ipak, u svojoj 17. godini vratila sam se kući oslobođena droge i odlučna da dam sve od sebe da nikada ponovo ne koristim heroin. U međuvremenu su moja majka i sestra počele da proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima.

I dalje crna ovca u porodici

Iako sam prestala s drogom, i dalje sam se osećala kao crna ovca u porodici. To je bilo zbog toga što nisam bila spremna da živim po novim kućnim pravilima, koja su obuhvatala zabranu pušenja, zabavljanja u diskotekama i tako dalje. Ubrzo me je mama izbacila iz stana jer sam odbila da promenim svoje društvo i svoj svetski stav. Zaista sam je mrzela zbog toga, ali u stvari to je bila najbolja stvar koju je mogla da uradi za mene. Ostala je čvrsto pri pravednim načelima i nije se kolebala.

Stoga sam otišla da sebi stvorim jedan novi i bolji život. Ponovo sam krenula u školu da izučim neki zanat da bih finansirala školovanje na koledžu. Išlo mi je prilično dobro i ponovo sam bila prihvaćena u društvu. Dobila sam dobar posao i svoj vlastiti stan. Zatim je romansa stupila na scenu kad sam srela svog starog dečka. Obnovili smo našu vezu i nameravali da sve uradimo kako treba i da se venčamo.

Međutim, moj dečko je na kraju počeo da koristi drogu i za oboje sve je krenulo nizbrdo. Nesposobna da podnesem emocionalnu bol, uradila sam ono što sam najbolje znala — drogom sam lečila svoja osećanja. Počela sam s kokainom, koji je pružao ono što se zove bogataševa omamljenost. Kokain je tada bio prihvaćen jer su mnogi smatrali da ne stvara zavisnost. Ali za mene se pokazao gorim od heroina.

Sredinom 1970-ih, otprilike tri godine sam koristila kokain. Konačno sam počela da vidim taj začarani krug u kome sam se nalazila i počela da se pitam: ’Da li je to sve u životu?‘ Zaključila sam da ako jeste, onda sam umorna od njega. Vratila sam se mami i rekla joj da mi je dosta i da idem natrag u rehabilitacioni centar. Nakon još godinu i po dana provedenih tamo, ponovo sam bila oslobođena droge.

Umalo da pronađem istinu

Ponovo sam dobila dobar posao i pronašla fin stan i dečka. Verili smo se. U međuvremenu, mama je i dalje redovno bila u kontaktu sa mnom. Govorila bi mi o Bibliji i slala časopise Kula stražara i Probudite se!, ali ja ih nikada nisam pogledala. Rekla sam mami o svom planu da se udam i osnujem porodicu. Stoga mi je poslala knjigu koja je zauvek promenila moj život — Porodični život učiniti srećnim.

Dok sam čitala ovu knjigu, znala sam šta sam želela i da sam se na pogrešan način trudila da to dobijem. Napokon, neko je razumeo kako se osećam i šta mi je zaista u srcu. Nisam bila neka čudna osoba zbog osećanja koja sam imala — bila sam normalna! Međutim, osoba s kojom sam bila, smejala mi se kada sam pokušala da joj pokažem knjigu Porodični život i Bibliju. On nije želeo da učini neophodne promene da bi uživao u srećnom porodičnom životu. Stoga sam imala da donesem tešku odluku — ostati ili otići. Odlučila sam da je bilo vreme da krenem dalje.

Moj dečko je bio besan. Kada sam se jednog dana vratila kući, ustanovila sam da mi je brijačem isekao svu odeću na komadiće. Skoro sve što sam posedovala je otišlo — cipele, kaputi, nameštaj — bilo je ili pocepano ili prodato. Sve što mi je ostalo bila je odeća na meni. Želela sam da legnem i umrem. Ponekad se u životu umorite od borbe. Stoga se vraćate na ono što ste uvek radili da bi izašli na kraj — drogom lečite osećanja. Zaključila sam da će biti ili to ili samoubistvo.

Iako sam se ponovo vratila drogi, mama me se nikada nije odrekla. Posećivala me je i donosila primerke Kule stražare i Probudite se! Jedne večeri tokom razgovora, rekla sam joj kako se osećam — da sam umorna od pokušavanja i da više ne znam šta da radim. Ona je jednostavno rekla: „Pokušala si sve drugo, zašto Jehovu ne okušaš?“

Spasena istinom

Bilo je to 1982. kada sam pristala da uradim ono što me je majka godinama podsticala da uradim. Počela sam ozbiljno da proučavam Bibliju. Ubrzo sam se oduševila stvarima koje sam učila. Počela sam da shvatam da je za Jehovu moj život veoma dragocen i da postoji prava svrha života. Ali shvatila sam da ako ću služiti Jehovi, onda ću morati mnogo toga da promenim i da mi je potrebna emocionalna i duhovna podrška. Stoga sam pitala mamu da li bih mogla da se vratim kući.

Mama je bila oprezna, budući da sam je toliko često razočarala. Razgovarala je sa jednim hrišćanskim starešinom u vezi s mojom molbom da se ponovo doselim kod nje. Kada je osetio da je mama smatrala da je prilično verovatno da ću se ovog puta zaista promeniti, preporučio je: „Zašto joj ne dati još jednu šansu?“

Srećom, ovog puta nisam razočarala mamu. I dalje sam proučavala Bibliju i počela redovno da prisustvujem hrišćanskim sastancima. Uz Jehovinu pomoć, preokrenula sam svoj život. Savet koji pruža Biblija, Božja Reč istine, osposobio me je da pregrmim teške trenutke (Jovan 17:17). Čak sam prestala i s pušenjem cigareta, što je za mene bila zavisnost koju sam teže prevazišla nego zavisnost od heroina i kokaina. Prvi put sam zaista osetila da mi je drago što sam živa.

Nekoliko meseci kasnije, 24. decembra 1983. simbolizovala sam svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi. Narednog aprila, počela sam pomoćnu pionirsku službu, jedan oblik pojačane službe. Najpre su me moji bivši drugovi ismejavali kada bi me videli u službi. Bilo je baš kao što je apostol Petar unapred upozorio: „Zato se oni čude što vi ne trčite s njima u taj vrtlog razvrata, i kleveću vas“ (1. Petrova 4:4).

U septembru 1984, postala sam opšti pionir i ubrzo sam vodila deset nedeljnih biblijskih studija. Neki od tih studija bili su s ljudima koji su me ismejavali kada sam prvi put počela sa službom. To je bilo veoma uzbudljivo vreme u mom životu jer sam mogla da pomognem brojnim mladima da prigrle biblijsku istinu. Oduvek sam želela decu, stoga postati majka, da tako kažem, duhovnoj deci bio je za mene izvor stalne radosti. (Uporedite s 1. Korinćanima 4:15.)

Dok su godine prolazile, viđala bih na ulicama blizu naše kuće bivše prijatelje s kojima sam nekada uzimala drogu. Kao posledica deljenja igala sa zaraženim osobama, navukli su sidu i izgledali užasno. Mnogi su od tada umrli. Znam da bih i ja verovatno bila mrtva da nije bilo biblijske istine. U stvari, ona mi je vratila život.

Izbegnite bol

Često poželim da sam kao dete znala istinu i izbegla život pun boli i jada. Jehova mi sada pomaže da izađem na kraj s bolima koji su posledica proćerdane mladosti, ali ću morati da čekam na novi sistem za potpuno izlečenje emocionalnih ožiljaka (Otkrivenje 21:3, 4). Danas se veoma mnogo trudim da kažem mladima kako su blagoslovljeni što znaju Jehovu i što imaju pomoć njegove organizacije da primenjuju ono čemu ih on poučava.

Svet možda izgleda glamurozno i privlačno. I želi da verujete da bez bola možete imati njegov oblik zabave. Ali to jednostavno nije moguće. Svet će vas iskoristiti a kad završi, odbaciće vas. Biblija istinito kaže da je Đavo knez sveta — zaista njegov bog — i da mi ne treba da volimo ni svet ni ono što je u njemu (Jovan 12:31; 14:30; 16:11; 2. Korinćanima 4:4; 1. Jovanova 2:15-17; 5:19). Budući da svetski ljudi žive kao robovi pogibli, njihovo društvo vam ne može doneti pravu sreću (2. Petrova 2:19).

Moja nada je da će ovo što sam ispričala o sebi pomoći drugima da uvide da je „pravi život“ — večni život u Božjem novom svetu — jedini vredan život za kojim treba težiti. Bez obzira na uspone i padove koje možda doživljavamo dok hodamo u istini, trava s druge strane ograde, u Sotoninom svetu, nije zelenija. Sotona samo pokušava da je učini da izgleda tako. Molim se da, zajedno sa svom svojom hrišćanskom braćom i sestrama, mogu držati svoje oči usmerene na pravi život, da, na večni život na Rajskoj zemlji (1. Timoteju 6:19). (Ispričala Doli Hori.)

[Slika na 15. strani]

Sa majkom, svedočeći u parku Tompkins skver