Oni su nam ostavili primer
ISPRIČAO KREJG ZANKER
Već osam godina smo moja žena, Gejl, i ja pioniri, punovremeni propovednici Jehovinih svedoka. Poslednjih šest godina, služimo među aboridžinskim stanovništvom u australijskom zaleđu. Mi jednostavno sledimo divan primer koji su nam ostavili moji roditelji i moji baka i deda.
DOZVOLITE mi da vam posebno ispričam o mom dedi i baki. Uvek smo ih od milošte nazivali Opa i Oma, holandski ekvivalent za dedu i baku. Moj deda, Čarls Haris, još uvek revno služi u Melburnu, gde živi već skoro 50 godina.
Upoznavanje biblijskih istina
Opa je bio rođen u malom gradu u Tasmaniji, australijskoj ostrvskoj državi. Godine 1924, kada je imao 14 godina, njegov otac je kupio jedan mornarski kovčeg na jednoj aukciji. Pokazao se kao pravi kovčeg s blagom, u duhovnom pogledu, pošto je sadržao komplet knjiga koje je napisao prvi predsednik Watch Tower Bible and Tract Society, Čarls Tejz Rasel.
Izgleda da Opin tata nije bio posebno zainteresovan za te knjige, ali Opa je počeo da ih čita i odmah je shvatio da sadrže bitne biblijske istine. Tako je počeo da traži Međunarodne istraživače Biblije, predstavnike objavitelja te knjige koji su sada poznati kao Jehovini svedoci. Želeo je da razgovara s njima tako da bi mogao primiti daljnja objašnjenja biblijskih istina koje je upoznavao.
Nakon mnogih raspitivanja pronašao je tri starije žene koje su bile aktivne u poučavanju drugih. One su imale neverovatan uticaj na mladog Čarlsa. Konačno, 1930, on je izvršio predanje Jehovi Bogu i krstio se u vodi. Dao je otkaz na svom poslu kao mesar i otputovao je severno u Sidnej, gde je primio dodelu kao punovremeni jevanđelizator.
Pionirenje u Australiji
Tokom sledećih nekoliko godina, Čarlsova propovednička područja uključivala su obalsku periferiju Sidneja Bondi kao i seoska područja u državi Novi Južni Vels. Zatim je bio dodeljen za Pert u Zapadnoj Australiji, udaljen hiljade kilometara od druge strane kontinenta. Šest meseci je svedočio u poslovnom području Perta, a zatim, zajedno s dva druga pionira, bio je poslat u široka prostranstva severozapadne Australije.
Propovednička dodela te trojice — Artura Vilisa, Džordža Rolstena i Čarlsa — bilo je područje veliko kao četiri Italije! Stanovništvo je bilo retko, krajolik besplodan, a vrućina žestoka. Ponekad je bilo potrebno putovati više od 500 kilometara između rančeva, poznatih kao stočne stanice. Auto koji su koristili bio je oronuo, čak i po standardima 1930-ih, ali oni su imali jaku veru i mnogo odlučnosti.
Uski, prljavi putevi s rupama ukrštali su se s kamiljim tragovima, i tu i tamo je sitna prašina (zvana bikovska prašina) skrivala opasne drvene panjeve. Nije čudo što su amortizeri često propadali. Dvaput je pukla zadnja osovina, i mnogo puta su se pocepale gume. Ti pioniri su često pravili obloge od starih guma i pričvršćivali ih vijcima za lim sa unutrašnje strane postojećih guma kako bi nastavili svoj put.
Kad sam bio još mladić, pitao sam Opu šta ih je ohrabrivalo da ustraju pod tako teškim okolnostima. On je objasnio da je u njihovoj izolaciji postojala bliskost s Jehovom. Ono što je ponekad bilo fizička poteškoća, rekao je on, postajalo je duhovni blagoslov.
Bez ikakvog traga superiornosti ili samopravičnosti, Opa je izrazio čuđenje što je izgledalo da je toliko mnogo ljudi preterano zabrinuto gomilanjem materijalnih poseda. „Kroz život se“, podsetio me je, „daleko bolje prolazi sa što je moguće manje prtljaga. Ako je Isus bio spreman da spava pod vedrim nebom kad je to bilo potrebno, onda i mi treba da budemo srećni da učinimo to isto ako to naša dodela zahteva“ (Matej 8:19, 20). I, zaista, on i njegovi drugovi su to činili.
Pozvani na strano područje
Godine 1935, Opa je primio novu propovedničku dodelu — da svedoči ostrvljanima južnog Pacifika. S posadom od šestoro drugih, on je zaplovio jedrenjakom Lightbearer dugim 16 metara, vlasništvo Watch Tower Societyja.
Jednom, dok su bili u Koralskom moru severno od Australije, pomoćni motor Lightbearera se pokvario. Nije bilo nikakvog vetra, tako da su bili nasukani mnoge kilometre od kopna. Premda je postojala opasnost od brodoloma na Velikom koralskom sprudu, Opa je bio impresioniran izvrsnim spokojstvom. „More je bilo izuzetno mirno“, zapisao je u svom dnevniku. „Nikad neću zaboraviti zalaske sunca svake večeri na tom mirnom moru. Prizor je bio tako divan da mi se urezao u sećanje za sva vremena.“
Srećom, pre nego što su bačeni na greben, vetar se povratio, i oni su bezbedno otplovili širokih jedara u Port Morzbi, Papua Nova Gvineja, gde su popravili motor. Od Port Morzbija otplovili su do Terzdejskih ostrva i zatim dalje do Jave, velikog ostrva Indonezije. Opa je razvio duboku ljubav prema toj zemlji koja se opisuje kao „niz bisera nanizan po ekvatoru“. U to vreme, Indonezija je bila holandska kolonija, tako da je deda naučio i holandski i indonežanski. Međutim, literatura koju je nudio u svojoj propovedničkoj aktivnosti bila je na pet jezika: holandskom, indonežanskom, kineskom, engleskom i arapskom.
Opa je bio vrlo uspešan u uručivanju biblijske literature. Jednom je Klem Dešan, koji je bio zadužen za depo Watch Towera u Bataviji (sada Džakarta), bio pozvan pred jednog holandskog oficira koji je pomno pratio naše propovedničko delo. „Koliko vaših ljudi radi ovde na istočnoj Javi?“ pitao je taj oficir.
„Samo jedan“, odgovorio je brat Dešan.
„I vi očekujete da vam poverujem u to?“ uzviknuo je oficir. „Mora da imate čitavu armiju radnika tamo, sudeći po količini vaše literature koja se svuda distribuira!“
Opa smatra da je to bio jedan od najvrednijih komplimenata u njegovom životu. Ali on je to svakako zaslužio, pošto za njega nije bilo neobično da uruči između 1 500 i 3 000 primeraka literature svakog meseca.
Brak, zabrana i rat
Decembra 1938, Opa se oženio mladom Indonežankom po imenu Vilhelmina, koja je postala moja baka. Oma, ili baka, bila je ljubazna, marljiva i blaga. To znam, jer mi je tokom detinjstva bila najbliži prijatelj.
Posle njihovog venčanja Opa i Oma su zajedno nastavili svoju pionirsku službu. Do tada su se drugi članovi posade Lightbearera ili razišli u druge delove sveta ili vratili kući. Ali Opa je Indoneziju učinio svojim domom, i bio je odlučan da ostane.
Dok se Drugi svetski rat približavao, holandska vlada koja je vladala Indonezijom, i koja je delovala pod pritiskom sveštenstva, počela je da uvodi restrikcije na aktivnost Jehovinih svedoka, konačno uvodeći zabranu našeg dela. Tako se propovedanje obavljalo s poteškoćama, uz korišćenje samo Biblije. U skoro svakom gradu koji su Opa i Oma posećivali, bili su izvođeni pred zvaničnike i ispitivani. Bili su tretirani kao kriminalci. Nedugo nakon uvođenja zabrane, Omin zet je bio zatvoren zbog svog stava hrišćanske neutralnosti. Umro je u jednom holandskom zatvoru.
Opa i Oma su živeli u jednom kamionu s karavanom izgrađenim na njemu. Koristeći tu pokretnu kuću, oni su propovedali po čitavoj Javi. Godine 1940, dok se nazirala pretnja od japanske vojne invazije, bili su blagoslovljeni kćerkom, koja je postala moja majka. Bebi su dali ime Viktorija, po naslovu predavanja koje je dve godine ranije održao tadašnji predsednik Watch Tower Bible and Tract Society, Dž. F. Raterford. Nastavili su da pionire i u vreme bebinog rođenja.
Početkom 1942, Opa, Oma i Viktorija bili su na holandskom teretnjaku koji se vraćao s Bornea kada se začula glasna eksplozija s jednog japanskog razarača. Sva svetla su se pogasila, a ljudi su vrištali. Tako je rat ušao u živote moje porodice. Iako su se bezbedno vratili u luku, Japanci su izvršili invaziju na Javu samo nekoliko dana kasnije, a jedan holandski službenik otkrio je Opino i Omino boravište japanskim vojnicima.
Kad su ih Japanci pronašli, oni su bili lišeni svojih poseda, sve do malih Viktorijinih igračaka, i bili su odvedeni u dva različita koncentraciona logora. Viktoriji je bilo dozvoljeno da ostane s Omom, a Opa ih nije video naredne tri i po godine.
Život u koncentracionim logorima
Tokom svoje internacije, Opa je bio prebacivan od grada do grada — od Surabaje do Ngavija, do Bandunga, i konačno do Čimahija. Ta stalna seljenja bila su da bi se sprečio svaki pokušaj planiranja organizovanog bekstva. Zatvorenici su uglavnom bili Holanđani, s malim brojem Britanaca i nekim Australijancima. Dok je bio u logoru, Opa je naučio berberski zanat, veštinu koju još uvek povremeno koristi. Jedina religiozna knjiga koja mu je bila dozvoljena da je zadrži bila je Biblija — njegov Prevod Kralja Džejmsa.
Za to vreme, Oma i Viktorija su takođe bile seljene iz logora u logor. U tim logorima komandant logora je pozivao žene da služe van logora u „društvenim službama“. Međutim, iz nekog razloga, Oma nikad nije bila izabrana. Kasnije je saznala da su te žene bile izvođene da služe kao prostitutke za japanske vojnike.
Pošto japanski vojnici nisu voleli žensku decu, Oma je Viktoriju uvek držala obučenu kao dečaka i kratko podšišanu. Ime Viktorija prouzrokovalo je veliku nevolju kad je komandant logora želeo da zna šta to ime znači — viktoriju (pobedu) za imperijalističku japansku armiju ili viktoriju za Amerikance?
„Viktoriju za Božje Kraljevstvo nad svim zemaljskim vladavinama!“ odgovorila je gordo moja baka.
Kao kazna za odbijanje da kaže „Viktorija za imperijalističku japansku armiju“, Oma i njena petogodišnja kćerka bile su naterane da osam sati stoje uspravno i mirno pod žarkim tropskim suncem. Bez senke, bez vode, bez sedenja, bez naginjanja napred. Ali uz Jehovinu pomoć one su preživele to zastrašujuće iskušenje.
Godinu dana posle Omine internacije, komandant logora joj je rekao da joj je muž umro! Tužno je spustila Opinu sliku na dno svog pohabanog kofera i nastavila dalje, uprkos svojoj žalosti.
Život zatvorenika u logoru bio je težak. Dnevne porcije za svaku osobu sastojale su se od jedne šolje tapioke za doručak, 190 grama hleba napravljenog od sagoa za ručak, i za večeru, jedne šolje kuvanog pirinča u vodenoj supi od povrća. Zbog tako slabih porcija, neishranjenost je bila uobičajena, a žrtve dizenterije umirale su svakodnevno.
Tokom Opine internacije, on je patio od pelagre i edema neishranjenosti (bolesti gladovanja). Oma je takođe skoro umrla, pošto je često svoju hranu davala Viktoriji da bi sprečila da devojčica umre od gladi. Okrutnost i izgladnelost postali su stalni pratioci. Bile su u stanju da prežive jedino držeći se tesno svog Boga, Jehove.
Dobro se sećam jedne od Opinih omiljenih izjava: „Sloboda je biti u harmoniji s Božanskim, s Jehovom.“ Tako je Opa sebe smatrao slobodnim u pravom smislu čak i dok je trpeo okrutno zatvoreništvo. Ljubav koju su on i Oma imali prema Jehovi sigurno im je pomogla da ’sve snose‘ (1. Korinćanima 13:7). Taj blizak odnos s Jehovom ono je što Gejl i ja sada nastojimo da održimo.
Sloboda i izvanredno ponovno sjedinjenje
Konačno, Drugi svetski rat se završio 1945. Nedugo nakon japanske predaje, Opa je bio transportovan vozom. Na putu od Džakarte do Bandunga, voz je bio zaustavljen od strane indonežanskih vojnika. Iako su neprijateljstva s Japancima prestala, Indonežani su se borili da dobiju nezavisnost od Holanđana. Opa je bio tako zatečen što je iznenada bio izbačen iz voza da je zaboravio da govori engleski i umesto toga počeo da govori holandski. Za Indonežane, holandski je bio jezik neprijatelja, a neprijatelja je trebalo ubiti.
Srećom, dok su vojnici pretresali Opu, pronašli su njegovu australijsku vozačku dozvolu, na koju je potpuno zaboravio. Na svu sreću, Indonežani nisu bili u ratu s Australijom. Sve do danas Opa gleda na otkriće te dozvole koja je dokazala da je australijski državljanin kao na božansku intervenciju, jer na toj istoj stanici samo nekoliko sati kasnije, te iste trupe ubile su 12 Holanđana koji su putovali vozom.
Kratko nakon tog incidenta, Oma i Viktorija su čekale na transport iz ratom razorenih područja. Dok su sedele pored puta, tuda je prolazila beskrajna kolona kamiona koji su vozili vojnike i civile. Iznenada, bez ikakvog očitog razloga, kolona se zaustavila. Oma je slučajno bacila pogled na otvoreni zadnji deo najbližeg kamiona, i tamo, na njeno iznenađenje, sedeo je jedan izmršavljen čovek koga je odmah prepoznala. Bio je to njen muž! Nema tih reči koje bi mogle opisati osećanja njihovog ponovnog sjedinjenja.
Ponovo u Australiji
Kad se deda 1946. sa svojom porodicom vratio u Australiju, nakon što je u Indoneziji živeo 11 godina, život im nije bio lak. Vratili su se kao ratne izbeglice — osiromašeni, neishranjeni i gledani s podozrenjem od strane mnogih meštana. Oma i Viktorija su morale da nose najveći teret rasnih predrasuda prema azijskim imigrantima. Opa je morao da radi teške duge sate da bi brinuo za svoju porodicu i pružio im dom. Uprkos tim teškoćama, oni su istrajali i preživeli s netaknutom duhovnošću.
Sada, preko 48 godina kasnije, Opa živi u Melburnu, gde još uvek učestvuje u službi od kuće do kuće. Video je Viktoriju i njenu decu kako prigrljuju istinu, predaju svoje živote Jehovi, i zatim svako od njih ulazi u punovremenu pionirsku službu.
Des Zanker, koji je postao moj otac, i Viktorija krstili su se početkom 1950-ih, a Des je 1958. postao član australijske betelske porodice. Nakon što se oženio Viktorijom, koja je služila kao specijalni pionir, oni su neko vreme pionirili a zatim bili pozvani u putujuću službu. Onda sam došao ja, i oni su morali da napuste putujuće delo da bi me podizali. Ipak, posle 27 godina, tata je još uvek pionir.
Početkom 1990, Oma je mirno umrla u svom domu, u istoj kući u kojoj je odrasla moja majka. I ja sam bio odgajan u toj istoj kući u Melburnu, a takođe i moj mlađi brat i sestra. Za moju porodicu je bio pravi blagoslov zajedno deliti kuću. Ponekad je bilo tesno, ali se ja ne sećam da je to ikada predstavljalo problem. Čak i tokom prve četiri godine našeg braka, moja žena, Gejl, uklopila se tu negde i zavolela ju je. Kad smo konačno otišli na našu novu dodelu, ja sam plakao. U toj kući primio sam toliko mnogo podrške i ljubavi.
Međutim, sada Gejl i ja imamo razloga za obilje radosti, jer možemo činiti ono što su činili moji roditelji i njihovi roditelji pre njih. Kad smo napuštali kuću, našli smo utehu u našem razlogu za odlazak, koji je bio da vršimo Jehovinu volju u punovremenoj službi. Snažno nastojimo da sledimo divan primer naših vernih predaka, koji su pronalazili sličnu utehu kad su radili na teškim dodelama, kad su bili u krajnjem siromaštvu, i čak kad su godinama bili držani u japanskim koncentracionim logorima (2. Korinćanima 1:3, 4).
Opa je uvek nalazio utehu u nadahnutim rečima kralja Davida upućenim Jehovi: „Dobrota [je] tvoja bolja od života“ (Psalam 63:3, DK). Jaka želja mog dede uvek je bila da se večno raduje toj dobroti. Želja je i čitave njegove porodice da u tome učestvuje s njim.
[Slika na 21. strani]
Oma i Opa Haris
[Slika na 23. strani]
Krejg Zanker (iza), sa svojom ženom, roditeljima i mlađim bratom i sestrom