Jalova zemlja postaje plodna
ISPRIČAO ARTUR MELIN
Bio je vedar prolećni dan 1930, a ja sam stajao na pristaništu u Prins Rupertu, Britanska Kolumbija. Gledajući dole na brod koji je ležao na morskom dnu, čudio sam se, ’Gde je sva ta voda otišla?‘ To je bilo moje prvo iskustvo sa osekom na Tihom okeanu zapadne obale Kanade, gde se nivo mora može spustiti i do 7 metara za samo šest sati. Ali kako je dečak s prerijske farme dospeo na obalu Tihog okeana?
BIO sam pozvan da proširim moju prednost punovremene službe Jehovi pridružujući se posadi čamca Čarmijan. Naša dodela bila je da pokrenemo delo propovedanja duž udaljene zapadne obale od Vankuvera do Aljaske. Ovo prostranstvo sastojalo se uglavnom od mnogih milja obale Britanske Kolumbije, koja je bila bez aktivnih hvalitelja Jehove. Jedini izuzetak bila je mala grupa objavitelja Kraljevstva u gradu Prins Rupertu.
Bio sam željan da započnem, tako da sam se po izlasku iz voza odmah uputio prema pristaništu da vidim brod Čarmijan i upoznam njegovu posadu, Arnija i Kristinu Barstad. Nikoga nije bilo na brodu, tako da sam otišao. Kada sam se kasnije u toku dana vratio, bio sam šokiran. Izgledalo je kao da okean počinje da se suši!
Ali šta je vodilo do ove interesantne dodele?
Duhovno nasleđe
Moje cenjenje za duhovne stvari počelo je kod kuće u ravnicama Alberte, Kanada. Moj otac je pronašao traktat, koji je napisao Čarls Tejz Rasel iz Zion’s Watch Tower Tract Societyja, koji je iz temelja promenio njegov život. Otac je počeo da propoveda svojim susedima, uprkos njegovom poslu koji oduzima mnogo vremena na farmi u Kalmari, Alberta. To je bilo pre sto godina, tokom ranih 1890-ih.
Rođen sam 20. februara 1905, u ovom bogobojaznom domu kao osmo dete od konačno desetoro braće i sestara. Otac, kao i drugi u ovoj švedskoj zajednici, pridružio se Međunarodnim istraživačima Biblije. Tokom vremena, izgradili su mesto sastajanja, kasnije nazvano Dvorana Kraljevstva. To je bila jedna od prvih u Kanadi.
Posao na farmi nikada nas nije sprečavao u posećivanju hrišćanskih sastanaka, od kojih su se neki isticali govorima gostujućih govornika koje je slao Watch Tower Society. Ti govori izgradili su u nama gorljivu želju da učestvujemo u delu propovedanja. Kao rezultat, uskoro su svi u našoj porodici čvrsto hodali u svetlu biblijske istine.
Učestvovanje u delu propovedanja
Ranih 1920-ih dobio sam moju prvu dodelu za svedočenje. Trebalo je da delim pozivnice za javni govor, od vrata do vrata u gradu Edmontonu. Pošto sam tamo ostao sam tog dana naučio sam dragocenu lekciju: Uzdaj se u Jehovu (Poslovice 3:5,6). Kako sam bio srećan što sam izvršio taj prvi zadatak uz Jehovinu pomoć!
Moje pouzdanje u Jehovinu vidljivu organizaciju i u njegovu klasu vernog i razboritog roba nastavilo je da raste kako je više razumevanja bilo prosipano na njegovu Reč istine. Mnogi običaji i navike hrišćanskog sveta, kao što je slavljenje Božića i rođendana, bili su odbačeni. Lično spasenje nije više bilo preokupacija; umesto toga, propovedanje Kraljevstva počelo je da zauzima ispravno mesto po važnosti. Sve ovo duboko je delovalo na moj život. Tako sam nedugo nakon predanja svog života Jehovi, 23. aprila 1923, punovremenu službu učinio svojim ciljem.
Tokom ledenih prerijskih zima, svedočili smo u seoskim područjima uz pomoć konja i sanki. Jednom smo proveli dve nedelje s jednom grupom u onome što je bilo poznato kao rad s kućom-automobilom. Ovi specijalni automobili pokazali su se praktičnim u svedočenju na širom otvorenim prostorima kanadskih prerija. Uprkos finansijskim problemima, surovim vremenskim uslovima, i velikim razdaljinama na koje smo putovali, uspeo sam da istrajem u pionirskoj službi u Alberti, s povremenim prekidima, oko tri godine do tog značajnog dana 1930, kada sam bio pozvan da služim na zapadnoj obali koju zapljuskuje Tihi okean. Pošto ništa nisam znao o moru ili brodovima, ovaj poziv me je zbunio.
Ipak, nije dugo prošlo nakon što sam stigao u Prins Rupert i već sam se osećao kao kod kuće s mojim novim saradnicima na čamcu. Brat Barstad je bio mornar veteran koji je mnogo godina imao zaposlenje u komercijalnom ribolovu. Sledećih šest godina bile su period intenzivnog propovedanja, jedrenja priobalnim vodama Britanske Kolumbije od Vankuvera do Aljaske. Druga lekcija koju sam naučio: Uvek prihvati dodelu od Jehove, i nikada ne oklevaj.
Sejanje semena po moru
Naše prvo pristanište tog proleća 1930. bio je Kečikan, Aljaska, gde smo natovarili 60 kutija biblijske literature. Za nekoliko nedelja, posetili smo sve domove u Kečikanu, Rangelu, Petersburgu, Džunou, Skegveju, Henzu, Sitki, i drugim razbacanim naseljima. Zatim smo obuhvatili čitavu obalu Britanske Kolumbije, završavajući je pre kraja leta. Posetili smo udaljena šumska radilišta, fabrike za preradu ribe, indijanska sela, male gradove, kao i izolovane naseljenike i trapere. Katkad je bilo teško umaći usamljenim čuvarima svetionika kojima je dobrodošao neko s kim će razgovarati.
Konačno Zajednica nas je opremila portabl fonografima i snimljenim biblijskim predavanjima. Nosili smo ih s nama zajedno s knjigama, Biblijama i časopisima. Često smo morali da ih nosimo kada smo se penjali na priobalne stene. Za vreme oseke, ponekad smo morali da ih nosimo pomoću klimavih merdevina na veoma visoki dok. Bio sam srećan zbog fizičkog treninga koji sam u svojoj mladosti imao na prerijskoj farmi.
Razglasni sistem na našem čamcu služio je kao snažno sredstvo u širenju vesti o Kraljevstvu. Pošto su se zvučni talasi reflektovali o vodu, snimljena predavanja često su se čula miljama daleko. Jednom dok smo bili usidreni u jednom izolovanom zalivu na ostrvu Vankuver, pustili smo jedno od tih biblijskih predavanja. Sledećeg dana ljudi koji žive u unutrašnjosti uzbuđeno su nam govorili: „Juče smo čuli propoved pravo s neba!“
Jednom drugom prilikom jedan stariji bračni par je rekao da su čuli muziku koja dopire iz njihovog dimnjaka, ali kada su izašli napolje, nisu čuli ništa. Vrativši se unutra, čuli su glas. Zašto je bilo tako? Pa, dok su oni bili napolju, mi smo menjali ploču. Prvo bismo puštali muziku da privučemo pažnju ljudi, a onda bismo puštali biblijsko predavanje.
Još jednom drugom prilikom kada smo bili usidreni u blizini jednog ostrva na kome se nalazilo indijansko selo, dva mlada domorodačka dečaka došla su veslajući da vide odakle dolaze glasovi. Neki na ostrvu su mislili da su to glasovi njihovih umrlih koji su se vratili u život!
Nije bilo neobično ostaviti stotine knjiga na dan onima koji su radili u udaljenim fabrikama za preradu ribe. Imajući malo stvari koje odvraćaju pažnju, oni su imali vremena da razmišljaju o duhovnim stvarima. Konačno su mnogi od tih izolovanih pojedinaca postali Svedoci. Na sledećim putovanjima, radovali smo se da ih posetimo radi ’izmene ohrabrenja‘ (Rimljanima 1:12, NW).
Nastavljanje službe sa suprugom
Godine 1931. oženio sam se Anom, sestrom Kristine Barstad. Zatim smo nastavili naše pionirenje zajedno na čamcu, i uživali smo u mnogim nagrađujućim iskustvima tokom godina. Kitovi, morski lavovi, foke, morska prasad, jeleni, medvedi i orlovi bili su naši drugovi u pozadini veličanstvenih planina, usamljenih zatona i mirnih uvala, kedrovih šuma, borova i jela. Nekoliko puta pomogli smo iscrpljenim jelenima i njihovoj lanadi kada su pokušali da preplivaju brzake da bi umakli grabljivcima.
Jednog popodneva primetili smo beloglavog orla kako nisko leti preko vode, čvrsto zgrabivši svojim kandžama velikog pacifičkog lososa. Riba je bila prevelika da bi je potpuno podigao iz vode, tako da je orao vukao lososa prema obali. Franc Fransk, član posade, video je priliku i trčao je duž obale da presretne zamorenog orla i da ga ubedi da preda svoj ulov. Naša pionirska posada je te večeri imala ukusnu večeru od lososa, a orao je naučio da deli čak i protiv svoje volje.
Na jednom ostrvcetu na krajnjem severu ostrva Vankuver, jedan par po imenu Tiot prigrlio je biblijsku istinu. On je bio nepismena, nezavisna osoba snažne volje u svojim srednjim 90-im, a ona je bila u svojim srednjim 80-im godinama. Međutim, on je bio toliko zainteresovan istinom da se ponizio i dopustio da ga njegova supruga uči da čita. Uskoro je bio u mogućnosti da sam proučava Bibliju i publikacije Zajednice. Za manje od tri godine kasnije, imao sam radost da ih oboje krstim u njihovom izolovanom ostrvskom domu, koristeći naš čamac kao bazen za krštenje!
Mi smo takođe imali radost da posmatramo porodicu Salis iz Pauel Rivera kako reaguje na poruku o Kraljevstvu. Volter je pročitao brošuricu Rat ili Mir — Šta? i odmah prepoznao zvuk istine. Uskoro se cela porodica pridružila Volteru u pionirskim redovima u Vankuveru, gde bismo usidrili Čarmijana tokom zime. On se pokazao kao veoma revan i tokom godina omilio je celom društvu braće u području Vankuvera. Završio je svoj zemaljski put 1976, ostavljajući za sobom veliku porodicu Svedoka.
Savladavanje protivljenja
Sveštenstvo u indijanskim selima često je bilo ogorčeno na naš rad, smatrajući nas lovokradicama na njihovom duhovnom području. U Port Simpsonu lokalni sveštenik je zahtevao da nam poglavica sela zabrani posećivanje domova. Mi smo razgovarali s poglavicom i pitali ga da li on misli da je ispravno da sveštenik svrstava njegov narod kao toliko neuk da razmišlja za sebe. Predložili smo da njegovom narodu bude pružena prilika da čuje razmatranje iz Božje Reči i da sami odluče u šta će želeti da veruju. Rezultat: dao nam je odobrenje da nastavimo propovedanje u selu.
Jedan drugi poglavica sela decenijama je sprečavao sve pokušaje od strane članova veća i religioznih grupa da ometaju Svedoke u ostvarivanju kontakta s njegovim narodom. „Dok sam ja poglavica“, rekao je on, „Jehovini svedoci su ovde dobrodošli.“ Istina, nismo uvek dobrodošli svuda, ali uprkos protivljenju nikada nismo bili prinuđeni da napustimo područje. Tako smo bili u mogućnosti da dovršimo našu službu svaki put kada smo bili usidreni.
Podnošenje nevolja na moru
Tokom godina suočavali smo se sa olujama, osekama, neucrtanim stenama i ponekad s kvarom motora. Jednom smo se nošeni strujom previše približili ostrvu Lasket, oko 160 kilometara severno od Vankuvera. Nasukali smo se na jedan greben, uhvaćeni tamo za vreme oseke i prepušteni na milost prirodnim silama. Da se vreme pogoršalo, čamac bi bio razbijen o stene na komade. Svi smo se popeli na stene i učinili najbolje u lošoj situaciji. Ručali smo, stigli da nešto proučavamo i čekali da nas plima ponovo podigne.
Uprkos mnogim rizicima i neugodnostima, bio je to zdrav, srećan život. Međutim, rođenje naša dva sina, donelo je veliku promenu. Nastavili smo da živimo na čamcu, ali kad god smo plovili dalje na sever do reke Une, Ana i dečaci su ostali tamo s njenim roditeljima dok bi ostali nastavili dalje na sever do Aljaske. Onda, kada smo se vratili na jug, Ana i deca su nam se ponovo pridružili.
Ne sećam se da su se deca ikada žalila ili da su bila bolesna. Oni su uvek nosili pojas za spasavanje, a ponekad smo čak vezivali uže oko njih. Da, bilo je nekih napetih trenutaka.
Daljnja prilagođavanja
Godine 1936. morali smo da napustimo Čarmijana, i ja sam dobio svetovno zaposlenje. Kasnije smo dobili trećeg sina. S vremenom kupio sam čamac za pecanje, koji nam nije služio samo za izdržavanje, već nam je omogućio da nastavimo s propovedničkim delom duž obale.
Smestili smo naš dom na ostrvu Digbi, koje je zalivom odvojeno od Prins Ruperta i uskoro je osnovana mala skupština. Tokom Drugog svetskog rata, kada je delo propovedanja Jehovinih svedoka u Kanadi bilo pod zabranom, mi bismo uzeli čamac do Prins Ruperta i nakon ponoći „munjevito napali“ teritoriju, ostavljajući literaturu u svakom domu. Niko nikada nije doveo u vezu naše ponoćno prelaženje s rasturanjem zabranjene literature!
Zemlja postaje plodna
Postepeno je sve više ljudi počelo da se druži s Jehovinim svedocima, a 1948. potreba za Dvoranom Kraljevstva u Prins Rupertu postala je očigledna. Nakon što smo kupili jednu vojnu zgradu smeštenu preko puta luke, razmontirali smo je, splavom je prebacili preko, a onda kamionom do gradilišta. Jehova je blagoslovio naš naporan rad, i mi smo imali našu vlastitu Dvoranu Kraljevstva.
Godine 1956. ponovo sam se vratio u redove pionira, a Ana mi se pridružila 1964. Ponovo smo radili s čamcem duž obale Tihog okeana. Jedno vreme takođe smo učestvovali u pokrajinskom delu, posećujući skupštine od ostrva Kraljice Šarlote na istoku preko planina do jezera Frejzer, i kasnije čak do Prins Džordža i Mekenzija. Tokom godina, putovali smo hiljade milja po severozapadnoj obali Kanade kolima, čamcem i avionom.
Nastavili smo da uživamo u divnim iskustvima u službi u Prins Rupertu. I Ana i ja smo proučavali s pojedincima koji su kasnije prisustvovali biblijskoj školi Gilead Watchtowera i kasnije služili kao misionari u stranim zemljama. Kakva je radost videti našu duhovnu decu kako prenose dragocenu poruku o Kraljevstvu u udaljene zemlje!
Sada smo oboje u poodmaklim 80-im, i borimo se sa zdravljem koje popušta, ali smo još uvek srećni u Jehovinoj službi. Prirodne lepote koje smo videli na Aljasci i u Britanskoj Kolumbiji evociraju dragocene uspomene. Ipak još veću radost donosi videti da jednom duhovno jalova divljina ovog ogromnog područja sada cveta mnogim skupštinama hvalitelja Jehove.
Ono što nas posebno čini srećnima jeste to što vidimo našu vlastitu decu, kao i našu duhovnu decu, kako odrastaju i blagosiljaju Jehovu. Mi se radujemo što smo imali mali udeo u duhovnom porastu u ovom delu zemlje. Aljaska, na primer, sada ima svoju sopstvenu kancelariju podružnice koja koordinira delo u preko 25 skupština.
Ovde u Prins Rupertu imali smo prednost da 1988. posvetimo divnu novu Dvoranu Kraljevstva, baš u samom srcu grada. Da, mi se radujemo, kao što se radovao Isaija, rečima: „Umnožio si, Gospode, narod... i proslavio se, i zemlji međe proširio“ (Isaija 26:15).
[Slika na 21. strani]
Služenje u pokrajinskom delu 1964-1967.
[Slika na 24. strani]
Vrsta čamca korišćena za svedočenje duž obale