Dostizanje svih vrsta ljudi u savremenoj Atini

KADA je apostol Pavle posetio Atinu oko 50. n. e., taj grad je još uvek bio važan trgovački centar, iako više nije uživao slavu svoje klasične prošlosti. Jedno istorijsko delo navodi: „[Atina] je i dalje bila duhovni i umetnički velegrad Grčke, kao i zavidno mesto za posete obrazovanih i moćnih tog doba.“

Dok je bio tamo, Pavle je verovatno imao priliku da propoveda Jevrejima, paganskim Atinjanima i ljudima iz mnogih različitih mesta. Pošto je bio oprezan i vešt učitelj, u jednom govoru je rekao da Bog daje „svima život i disanje“, da su „svi od jedne krvi izišli“ i da ’svi ljudi treba da se pokaju‘ jer će On suditi „celome svetu“ (Dela apostolska 17:25-31).

Raznoliko područje

U proteklim decenijama Atina je ponovo postala grad koji privlači ljude sa svih strana. Diplomate i vojno osoblje pristižu kao deo stranih misija. Mladi ljudi iz Afrike i sa Srednjeg istoka borave tamo kao univerzitetski studenti. Radnici doseljenici iz Afrike, Azije i istočnoevropskih zemalja sjatili su se u nju. Ima mnogo Filipinaca i drugih iz jugoistočne Azije, koji su došli tražeći posao kao sluge. Postoji i stalni priliv izbeglica iz susednih zemalja i kriznih žarišta širom planete.

Ova situacija predstavlja izazov za lokalne propovednike dobre vesti o Kraljevstvu. Većina privremenih stanovnika govori engleski, ali neki govore samo svoj maternji jezik. Ti ljudi predstavljaju mnoge različite kulture i religiozne pozadine. Među posetiocima možeš pronaći one koji tvrde da su hrišćani, muslimani, hindusi, budisti, animisti, agnostici i ateisti. Jehovini svedoci moraju naučiti da prilagode svoje prezentacije kako bi odgovarale različitim poreklima ovih ljudi.

Pošto su mnogi od ovih pridošlica prošli kroz teška vremena, oni često imaju pitanja o smislu života i izgledima za budućnost. Neki veoma cene Bibliju i nemaju poteškoća da prihvate ono što ona kaže. Većina na ovom raznolikom području je ponizna, krotka i gladna istine. Osećaju se slobodnijima da tragaju za istinom jer su daleko od svojih porodica i domaćeg ambijenta.

U Atini je 1986. organizovana prva engleska skupština da bi obuhvatila ovu teritoriju. Porast je bio divan. Tokom proteklih pet godina kršteno je oko 80 novih osoba. Rezultat je da su u Atini uspostavljene jedna arapska skupština, poljska skupština i s vremenom, jedna francuska grupa. Neki iz engleske skupštine preselili su se da pomognu drugim takvim skupštinama i grupama u Solunu na severu, u Heraklionu na Kritu i u Pireju, atinskoj luci. Da li bi voleo da se upoznaš s nekim strancima koji su u Atini upoznali istinu?

Stiče se blago svih naroda

Tomas je rođen u Asmari, u Eritreji, i odrastao kao revan katolik. Kada je imao 15 godina otišao je u manastir. Pitao je opata: „Kako je moguće da je jedan Bog tri Boga?“ Opat je odgovorio: „Zato što mi prihvatamo ono što papa kaže o duhovnim stvarima. Iznad svega, to je jedna tajna, a ti si premlad da je shvatiš.“ Nakon pet godina u manastiru, Tomas je otišao razočaran i frustriran ponašanjem i učenjima crkve. Ipak, nije se predao u svom traganju za istinitim Bogom.

Jednog dana ubrzo nakon što se preselio u Atinu, pronašao je na vratima primerak Kule stražare, koja je imala naslovnu temu „Zdravlje i sreća mogu biti tvoji“. Nekoliko puta ju je pročitao. U istom časopisu pročitao je da treba najpre da tražimo Božje Kraljevstvo i njegovu pravednost (Matej 6:33). Tomas je pao na kolena i molio Boga da mu pokaže kako da to radi, i obećao je: „Ako mi pokažeš kako da tražim tvoje Kraljevstvo, posvetiću šest meseci svog života da saznam kako da ti služim.“ Četiri nedelje nakon toga dva Svedoka su zakucala na njegova vrata. Tomas je odmah prihvatio biblijski studij i deset meseci kasnije krstio se. On kaže: „Jehova je zaista odgovorio na moju molitvu i dao mi priliku da budem jedan od njegovih Svedoka. Sada me njegova ljubav pokreće da u svom životu najpre tražim njegovo Kraljevstvo i pravednost.“

Dok su propovedale od vrata do vrata, dve druge Svedokinje su pronašle jedno strano ime pored zvona.

„Šta želite?“ čuo se ženski glas preko interfona.

Jedna od Svedokinja je rekla da one pokušavaju da pronađu ljude koji govore engleski a koji su zainteresovani za Bibliju.

„Koje ste vi religije?“ pitala je ta gospođa.

„Mi smo Jehovini svedoci.“

„O, dobro! Popnite se na poslednji sprat.“

To su i uradile i kada su se otvorila vrata od lifta tamo je stajao ogroman čovek s prilično negativnim stavom. Ali žena je glasno progovorila iz stana.

„Pusti ih unutra. Želim da razgovaram s njima.“

Ispostavilo se da je ona putovala svetom sa sportskim timom njenog supruga, i da se samo dan ranije molila da pronađe Jehovine svedoke. Tako je odmah započet biblijski studij. Pošto je vreme njenog boravka u Grčkoj bilo ograničeno, dogovorena su tri studija nedeljno, a knjiga Zauvek da živiš u potpunosti je završena za samo deset nedelja.

Sledeća sportska sezona ponovo ih je dovela u Grčku. Ta žena je nastavila svoj studij i izvrsno napredovala. Nakon nekoliko meseci pridružila se Svedocima u delu propovedanja kao nekršteni objavitelj i ubrzo započela svoj prvi biblijski studij. S kim? Sa svojim suprugom, koji je veoma impresioniran Svedocima i promenama kod svoje supruge.

Alan, sin protestantskog pastora, odrastao je u Južnoj Africi. Od najranije mladosti bio je uveren da je Biblija nadahnuto otkrivenje od Boga. Nezadovoljan svojom religijom, okrenuo se filozofiji i politici, ali to je učinilo da se oseća praznije nego ikada pre. Nakon što se preselio u Grčku njegovo osećanje praznine je raslo. Osećao je da njegov život nema svrhu, da je na putu koji ne vodi nikuda.

Jedne noći dogodilo se nešto. „Spustio sam se na kolena i otvorio svoje srce Bogu“, priča Alan. „Sa suzama žalosti zbog mog životnog puta, preklinjao sam Boga da me vodi do svojih pravih obožavalaca. Obećao sam da ću hodati u svetlu njegovog vođstva.“ Za manje od nedelju dana, bio je u jednoj prodavnici i stupio u razgovor s vlasnikom, jednom ženom, za koju se ispostavilo da je Svedok. Pokazalo se da je taj razgovor bio prava prekretnica u Alanovom životu. „U danima koji su sledili video sam kako se ruše moja negovana verovanja: Trojstvo, paklena vatra, besmrtnost duše — jasno je da sve to nisu biblijska učenja.“ U Dvorani Kraljevstva jedan par Svedoka je ponudio da proučava Bibliju s njim. Prihvatio je i brzo napredovao. „Istina je učinila da plačem od radosti“, priseća se Alan, „i oslobodila me je.“ Krstio se godinu dana kasnije. Danas je on srećan što služi kao sluga pomoćnik u lokalnoj skupštini.

Elizabeta je iz Nigerije, gde je tragala za Bogom u različitim crkvama ali je ostala nezadovoljena. Ono što ju je najviše užasavalo bilo je učenje o večnom mučenju u paklenoj vatri. Kada je sa svojom porodicom došla u Atinu, dva Svedoka su je posetila na njenim vratima i započet je biblijski studij. Elizabeta je bila uzbuđena saznanjem da Bog ne muči ljude, već da pruža nadu za večni život na rajskoj zemlji. Bila je trudna sa svojim četvrtim detetom, koje je želela da abortira. Tada je iz Biblije saznala Jehovino gledište o svetosti života. Sada ima divnu kćerku. Elizabeta je veoma brzo napredovala i uskoro se krstila. Iako ima četvoro dece i puno radno vreme, u mogućnosti je da skoro svakog meseca bude pomoćni pionir. Bila je blagoslovljena da vidi kako njen suprug počinje da proučava Bibliju. Ona kaže: „Konačno sam pronašla pravog Boga i pravo obožavanje, zahvaljujući Jehovi i njegovoj organizaciji punoj ljubavi.“

S mnogima od ovih ljudi na ovom raznolikom području kontakt je uspostavljen u uličnom svedočenju, ali potrebna je ustrajnost da bi se razvio njihov interes. To je bio slučaj s mladom ženom po imenu Sali, iz Sijera Leonea. Jedan Svedok joj je dao traktat, dobio njenu adresu i napravio pripreme da se poseti. Sali je bila zainteresovana i prihvatila je biblijski studij, ali zbog pritisaka na poslu i drugih teškoća, nije se održavao redovno. Zatim se iznenada preselila a da nije ostavila novu adresu. Svedokinja je bila ustrajna u odlaženju na staru adresu i Sali je konačno ostavila poruku za Svedokinju da dođe u njen novi dom.

Studij je sada postao mnogo redovniji iako je Sali bila u poslednjim mesecima trudnoće. Nakon bebinog rođenja, Sali je postala nekršteni objavitelj. Ako sve ovo zvuči lako, nije bilo baš tako. U 6.30 mora biti spremna za polučasovnu vožnju autobusom da bi odvela svoju bebu u obdanište, a zatim još jedan sat vožnje autobusom do posla. Nakon što radi na svom poslu čišćenja, vraća se kući. U večerima kada su sastanci, ili kada odlazi u službu na terenu, putuje još sat vremena autobusom u oba pravca, uprkos protivljenju njenog supruga. Dok mu je pokazivala ljubav i strpljenje, napredovala je do tačke predanja i krštenja. A šta je s njenim suprugom? On je posetio Memorijal Hristove smrti i pristao na biblijski studij.

Blagoslovljeni izvrsnim rezultatima

Za većinu od ovih ljudi, njihov boravak u Atini je privremen. Mnogi se vraćaju u svoju domovinu da dele dobru vest s rođacima i prijateljima. Drugi se sele u različite zemlje Zapada i nastavljaju da služe Jehovi. Oni koji ostaju u Grčkoj raduju se dobrim rezultatima svedočenja njihovim zemljacima koji su se tamo takođe doselili. U drugim slučajevima semena istine su napredovala tek kad su se posetioci preselili u drugu zemlju i kad su Svedoci s njima stupili u vezu.

Sve ovo dokazuje da Jehova nije pristrastan. On prihvata ljude iz svih naroda koji ga se boje i vole pravednost (Dela apostolska 10:34, 35). Za takve ovcama slične ljude, njihovo preseljenje u drugu zemlju radi materijalnih prednosti dovelo je do daleko većih blagoslova nego što su očekivali — do spoznanja istinitog Boga, Jehove, i njegovog obećanja o večnim životu u pravednom novom svetu. Da, Jehova je zaista bogato blagoslovio napore u dostizanju ljudi koji govore stranim jezikom u savremenoj Atini!

[Slike na 16. strani]

Ljudi iz mnogih zemalja slušaju dobru vest u Atini