Odreći se mnogo čega zarad nečeg većeg
ISPRIČAO DŽULIJUS OVO BELO
Trideset dve godine bio sam Aladura.* Verovao sam da će lečenje verom i molitve rešiti sve moje probleme i izlečiti sve bolesti. Nikada nisam uzi- mao nikakve lekove, čak ni protiv bolova. Tokom tih godina, niko u mojoj porodici nikada nije bio u bolnici. Kad god je neko moje dete bilo bolesno, molio sam se za njega dan i noć sve dok se nije oporavilo. Verovao sam da je Bog uslišavao moje molitve i blagosiljao me.
* Od jorubske reči koja znači „onaj ko se moli“. Ona ukazuje na pripadnika jedne afričke crkve koja se bavi duhovnim lečenjem.
PRIPADAO sam Egbi Džoliju, najistaknutijem društvenom klubu u Akuriju, jednom gradu u zapadnoj Nigeriji. Moji prijatelji su bili najbogatiji i najmoćniji ljudi u našem društvu. Dedži, akurijski kralj, često me je posećivao kod kuće.
Bio sam i poligamista jer sam imao šest žena i mnogo konkubina. Moj biznis je cvetao. Sve mi je išlo od ruke. Ipak, poput putujućeg trgovca iz Isusove ilustracije o biseru, pronašao sam nešto toliko dragoceno da sam se odrekao svojih pet žena, konkubina, crkve, društvenog kluba i svetskog ugleda u zamenu za to (Matej 13:45, 46).
Kako sam postao Aladura
Prvi put sam čuo za Aladure godine 1936, kada sam imao 13 godina. Jedan prijatelj po imenu Gabrijel rekao mi je: „Ako posetiš Hristovu apostolsku crkvu, čućeš kako Bog govori.“
„Kako Bog govori?“ pitao sam ga.
Rekao je: „Dođi i videćeš.“
Jedva sam čekao da čujem Boga. Zato sam te večeri otišao s Gabrijelom u crkvu. Mala zgrada bila je puna obožavalaca. Skupština je počela da peva: „Dođi, narode! Ovde je Isus!“
Za vreme tog pevanja, neko je viknuo: „Siđi, sveti duše!“ Neko drugi je zazvonio, i u skupštini je nastala tišina. Zatim je jedna žena počela uzbuđeno da brblja neki nepoznati jezik. Iznenada je uzviknula: „Slušajte Božju poruku, narode! Ovo je ono što je Bog rekao: ’Molite se za lovce tako da ne ubijaju ljude!‘“ Atmosfera je bila nabijena emocijama.
Verovao sam da je Bog govorio preko nje, tako da sam se sledeće godine krstio kao pripadnik Hristove apostolske crkve.
Prvi kontakt s Jehovinim svedocima
Godine 1951. uzeo sam jedan primerak časopisa Kula stražara od Svedoka koji se zvao Adededži Boboji. Časopis je bio zanimljiv, pa sam se pretplatio na njega i redovno ga čitao. Godine 1952. prisustvovao sam četvorodnevnom oblasnom kongresu Jehovinih svedoka u Ado Ikiti.
Impresioniralo me je ono što sam video na tom kongresu. Ozbiljno sam razmišljao o tome da postanem Jehovin svedok, ali sam odbacio tu ideju. Moj problem je bio što sam u to vreme imao tri žene i jednu konkubinu. Mislio sam da nema šanse da živim samo s jednom ženom.
Kad sam se vratio u Akuri, rekao sam Adededžiju da me više ne posećuje, i nisam obnovio pretplatu na Kulu stražaru. Postao sam još aktivniji u svojoj crkvi. Na kraju krajeva, rezonovao sam, Bog me je blagoslovio otkad sam se pridružio Hristovoj apostolskoj crkvi. Oženio sam se trima ženama i dobio mnogo dece. Napravio sam svoju kuću. Nikada nisam bio u bolnici. Pošto je izgledalo da Bog uslišava moje molitve, zašto onda da menjam religiju?
Rastući ugled zajedno s razočaranjem
Počeo sam da prilažem mnogo novca crkvi. Uskoro su me postavili za crkvenog starešinu, što je bio položaj koji mi je omogućio da vidim unutrašnje stvari crkve. Uznemirilo me je ono što sam video. Pastor i „proroci“ su voleli novac; zaprepastila me je njihova pohlepa.
Na primer, u martu 1967. rodilo mi se troje dece od različitih žena. Bio je običaj da se u crkvi obavi ceremonija davanja imena. Zato sam pastoru koji se pripremao za ovu ceremoniju odneo poklone — ribu, limunadu i flaširana bezalkoholna pića.
Na dan crkvene službe, pastor je rekao pred celom skupštinom: „Iznenadili su me bogati ljudi u ovoj crkvi. Žele da se obavi ceremonija davanja imena, a sve što su doneli jesu bezalkoholna pića i riba. Bez mesa! Bez jarca! Zamislite! Kain je prineo Bogu žrtvu od velikih jamova, pa ipak Bog nije prihvatio tu žrtvu pošto u njoj nije bilo krvi. Bog želi stvari koje sadrže krv. Avelj je prineo životinju i njegova žrtva je bila prihvaćena.“
Na to sam ustao i izjurio napolje. Međutim, i dalje sam posećivao crkvu. Sve više vremena sam provodio u druženju i posećivanju sastanaka u mom klubu. Ponekad sam posećivao sastanke u Dvorani Kraljevstva, i obnovio sam pretplatu na Kulu stražaru. Međutim, još uvek nisam bio spreman da postanem Jehovin svedok.
Odluka da služim Jehovi
Za mene je prekretnica nastupila godine 1968. Jednog dana sam počeo da čitam jedan članak u Kuli stražari koji je opisivao brutalno proganjanje Jehovinih svedoka u Malaviju. Govorio je o jednoj 15-godišnjoj devojci koja je bila vezana za jedno drvo i šest puta silovana zato što je odbila da kompromituje svoju veru. Strašno šokiran, ostavio sam časopis, ali sam i dalje mislio o tome. Shvatio sam da nijedna devojka u mojoj crkvi ne bi pokazala takvu vrstu vere. Kasnije te večeri, uzeo sam časopis i ponovo pročitao tu stranu.
Ozbiljno sam počeo da proučavam Bibliju. Kako sam rastao u spoznanju, počeo sam da shvatam koliko nas je crkva obmanjivala. Kao što je to bio slučaj u drevnim vremenima, naši sveštenici se „zločinu predaše“ (Osija 6:9). Takvi ljudi su bili među lažnim prorocima na koje je Isus upozorio! (Matej 24:24). Više nisam verovao u njihove vizije i moćna dela. Odlučio sam da se otrgnem od krive religije i da pomažem drugima da učine to isto.
Pokušaji da me zadrže u crkvi
Kada su crkvene starešine shvatile da sam čvrsto odlučio da napustim crkvu, poslali su delegaciju da me moli. Nisu želeli da izgube jedan važan izvor prihoda. Nudili su da me učine Baba Egbijem, zaštitnikom jedne od Hristovih apostolskih crkvi u Akuriju.
Odbio sam ih i rekao im zašto. „Crkva nas je lagala“, rekao sam. „Oni kažu da će svi dobri ljudi otići na nebo. Ali ja sam čitao Bibliju, i uveren sam da će samo 144 000 osoba otići na nebo. Drugi pravedni ljudi će živeti na rajskoj zemlji“ (Matej 5:5; Otkrivenje 14:1, 3).
Crkveni pastor je pokušao da okrene moje žene protiv mene. Rekao im je da spreče Jehovine svedoke da dolaze u našu kuću. Jedna od mojih žena mi je trovala hranu. Dve su me upozorile na vizije koje su videle u crkvi. Vizije su pokazivale da ću umreti ako napustim crkvu. Uprkos tome, nastavio sam da svedočim mojim ženama, i pozivao ih da pođu sa mnom na sastanke. „Tamo ćete naći druge muževe“, govorio sam. Međutim, nijedna od njih nije pokazala zanimanje, i nastavile su da me odvraćaju.
Na kraju, 2. februara 1970, kad sam se vratio kući s putovanja za jedan susedni grad, zatekao sam praznu kuću. Sve moje žene su pobegle s decom.
Prionuti uz jednu ženu
’Sada mogu razmrsiti svoju bračnu situaciju‘, mislio sam. Pozvao sam svoju prvu ženu, Dženet, da se vrati kući. Pristala je. Međutim, njena porodica se snažno protivila toj ideji. Kad su moje druge žene saznale da sam zamolio Dženet da se vrati, otišle su u kuću njenog oca i pokušale da je izmlate. Zatim me je njena porodica pozvala na jedan sastanak.
Na sastanku je bilo prisutno oko 80 osoba. Dženetin stric, koji je bio poglavar porodice, rekao je: „Ako želiš da se ponovo oženiš s našom kćerkom, onda moraš ponovo uzeti i te druge žene. Ali ako želiš da se baviš svojom novom religijom i ostaneš s jednom ženom, onda moraš naći drugu ženu. Ako uzmeš natrag Dženet, tvoje druge žene će je ubiti, a mi ne želimo da naša kćerka umre.“
Nakon dosta razgovora, porodica je shvatila da sam čvrsto odlučio da imam samo jednu ženu. Na kraju su popustili. Stric je rekao: „Nećemo ti uzeti ženu. Možeš da je povedeš sa sobom.“
Dana 21. maja 1970, Dženet i ja smo se zakonski venčali. Devet dana kasnije krstio sam se kao Jehovin svedok. U decembru te iste godine i Dženet se krstila.
Posedovanje Jehovinog blagoslova
Pripadnici naše bivše crkve su prorokovali da ćemo umreti ako postanemo Svedoci. To je bilo pre skoro 30 godina. Čak i ako bih sada umro, da li bi to bilo zato što sam postao Jehovin svedok? Ako bi moja žena sada umrla, može li iko reći da je to zato što je postala Jehovin svedok?
Borio sam se da svojoj deci, kojih ima 17, pokažem put istine. Iako su mnogi od njih bili odrasle osobe kada sam postao Svedok, podsticao sam ih da proučavaju Bibliju i vodio ih na sastanke i kongrese. Radujem se što petoro od njih služe Jehovi sa mnom. Jedan služi pored mene kao starešina u skupštini. Drugi je sluga pomoćnik u jednoj obližnjoj skupštini. Dvoje od moje dece služe kao opšti pioniri.
Kad se osvrnem na prošlost, divim se Jehovinoj nezasluženoj dobrohotnosti u pomaganju da postanem njegov sluga. Koliko su istinite Isusove reči: „Niko ne može doći k meni, ako ga ne privuče Otac koji me posla“! (Jovan 6:44).