„Tvoja ljubazna dobrohotnost, bolja je od života“

ISPRIČAO KALVIN H. HOLMS

Bio je decembar 1930, i taman sam završio s mužom krava, kada se tata vratio iz posete jednom komšiji u blizini. „Ovo je knjiga koju mi je Vajman pozajmio“, rekao je i iz džepa izvadio jednu plavu publikaciju. Imala je naslov Izbavljenje, a izdao ju je Watch Tower Bible and Tract Society. Tata koji je retko išta čitao, tu knjigu je čitao do kasno u noć.

KASNIJE, tata je uzeo na zajam i druge knjige od istog izdavača, s naslovima kao što su Svetlo i Pomirenje. Pronašao je staru maminu Bibliju i do kasno u noć ostajao da je čita pod svetlom petrolejke. Kod tate je nastupila velika promena. Te zime satima nam je pričao — majci, mojim trima sestrama i meni — dok smo šćućureno sedeli oko naše stare peći na drva.

Tata je rekao da se ljudi koji izdaju ove knjige nazivaju Istraživači Biblije i da, po njima, živimo u ’poslednjim danima‘ (2. Timoteju 3:1-5). Objasnio je da na kraju sveta zemlja neće biti uništena, već da će pod Božjim Kraljevstvom biti pretvorena u Raj (2. Petrova 3:5-7, 13; Otkrivenje 21:3, 4). To mi je zvučalo stvarno interesantno.

Dok smo zajedno radili, tata mi je pričao. Sećam se, komišali smo kukuruz kada nam je objasnio da je Božje ime Jehova (Psalam 83:19). Stoga sam, tokom proleća 1931, sa samo 14 godina zauzeo stav za Jehovu i njegovo Kraljevstvo. U starom jabukovom voćnjaku iza kuće, pomolio sam se Jehovi i svečano mu obećao da ću mu zauvek služiti. Ljubazna dobrohotnost našeg predivnog Boga, već je pokrenula moje srce (Psalam 63:4).

Živeli smo na jednoj farmi, oko 30 kilometara od Sent Džozefa u Misuriju, SAD, a manje od 65 kilometara od Kanzas Sitija. Tata se rodio u brvnari koju je na farmi izgradio moj pradeda u prvoj polovini 19. veka.

Obučavanje za službu

U leto 1931, moja porodica je na radiju čula javni govor „Kraljevstvo, svetska nada“, koji je održao tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, Džozef Raterford, na jednom kongresu u Kolumbusu, u Ohaju. Od toga mi je srce ustreptalo, i bilo mi je drago što s tatom učestvujem u distribuisanju, među našim poznanicima, brošure koja je sadržala ovu važnu javnu poruku.

U leto 1932, prvi put sam prisustvovao sastanku Jehovinih svedoka. Naš komšija je pozvao tatu i mene u Sent Džozef da čujemo jedan govor Džordža Drejpera, putujućeg nadglednika Jehovinih svedoka. Stigli smo u pola sastanka, i našao sam mesto iza krupnih, širokih leđa Dž. D. Drejera, koji će odigrati značajnu ulogu u mom životu.

Septembra 1933, s tatom sam prisustvovao jednom većem skupu u Kanzas Sitiju, gde sam prvi put učestvovao u propovedanju u javnosti. Tata mi je dao tri brošurice i uputio me da kažem: „Ja sam Jehovin svedok i propovedam dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Nesumnjivo ste čuli sudiju Raterforda preko radija. Njegove govore sedmično prenosi više od 300 stanica.“ Onda sam ponudio brošuricu. Po povratku te večeri, dok sam ponovo muzao krave na farmi, razmišljao sam kako je to bio najznamenitiji dan u mom životu.

Uskoro je nastupila zima, i bilo nam je ograničeno putovanje. Ali onda su do nas svratili brat Drejer i njegova supruga, i pitali da li bih u nedelju veče želeo da dođem do njih i ostanem na noćenju. Deset kilometara pešačenja do Drejerove kuće bilo je vredno truda, jer sam sledećeg dana mogao s njim da idem u službu i da prisustvujem studiju Kule stražare u Sent Džozefu. Od tada sam retko propuštao da nedeljom učestvujem u službi. Obučavanje i saveti brata Drejera pokazali su se kao neprocenjivi.

Drugog septembra 1935, konačno sam simbolizovao svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi, na jednom većem skupu u Kanzas Sitiju.

Započinjanje životne karijere

Početkom 1936, prijavio sam se da služim kao pionir, to jest punovremeni sluga, i stavljen sam na listu onih koji traže pionirskog partnera. Nedugo posle toga, primio sam pismo od Edvarda Steda iz Arvade u Vajomingu. Objasnio mi je da je vezan za invalidska kolica i da mu treba pomoć da bi pionirio. Odmah sam prihvatio njegovu ponudu i 8. aprila 1936, naimenovan sam za pionira.

Pre nego što sam otišao da se sastanem s bratom Stedom, majka je sa mnom razgovarala u četiri oka. „Sine, jesi li siguran da je ovo ono što želiš da radiš?“, upitala je.

„Da je drugačije, život ne bi bio vredan življenja“, odgovorio sam. Već sam uvideo da je Jehovina ljubazna dobrohotnost važnija od bilo čega drugog.

Pionirenje s Tedom, kako smo zvali brata Steda, bila je odlična škola. Bio je pun revnosti i imao je veoma pristupačan prilaz u predstavljanju poruke o Kraljevstvu. Ali ipak, sve što je Ted mogao bilo je da piše i da priča; sve njegove zglobove vezao je reumatoidni artritis. Ustajao bih rano, oprao ga i obrijao, pripremio doručak i nahranio ga. Zatim bih ga obukao i spremio za službu. Tog leta smo pionirili u Vajomingu i Montani, a noću smo kampovali. Ted je spavao u posebnoj kabini izgrađenoj na njegovom kamionetu, a ja sam spavao u vreći za spavanje. Kasnije te godine, preselio sam se na jug da bih pionirio u Tenesiju, Arkanzasu i Misisipiju.

Septembra 1937, prvi put sam prisustvovao velikom kongresu u Kolumbusu u Ohaju. Tamo su učinjene pripreme da se u delu propovedanja predvodi upotrebom fonografa. Svaki put kada smo upotrebili fonograf izvestili bismo jednu postavku. Jednog meseca sam imao preko 500 postavki i više od 800 ljudi je čulo. Nakon što sam propovedao u mnogim gradovima istočnog Tenesija, Virdžinije, i Zapadne Virdžinije, pozvan sam da služim u novom svojstvu kao specijalni pionir, radeći u povezanosti sa slugom zone, kako su se tada zvali putujući nadglednici.

Posećivao sam skupštine i izolovane grupe u Zapadnoj Virdžiniji — provodeći u svakoj dve do četiri nedelje — i preuzimao vođstvo u službi na terenu. Zatim sam, januara 1941, naimenovan za slugu zone. Do tada su majka i moje tri sestre — Klara, Lois i Rut — zauzele stav za Kraljevstvo. Tako je čitava naša porodica, tog leta prisustvovala velikom kongresu u Sent Luisu.

Ubrzo posle tog kongresa, sluge zone su obaveštene da će se delo zonskoga završiti do kraja novembra 1941. Narednog meseca Sjedinjene Države su ušle u Drugi svetski rat. Dobio sam dodelu za specijalnu pionirsku službu, koja je zahtevala da mesečno provodim 175 sati u službi.

Posebne prednosti službe

Jula 1942, primio sam pismo u kom sam upitan da li bih hteo da služim u inostranstvu. Nakon što sam potvrdno odgovorio, bio sam pozvan u Betel, svetsku centralu Jehovinih svedoka u Bruklinu, u Njujorku. Dvadesetak braće, samaca, u isto vreme su pozvani na specijalno školovanje.

Natan H. Nor, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, objasnio je da je propovedanje opalo i da ćemo biti školovani da duhovno jačamo skupštine. „Ne želimo da znamo samo to šta ne valja u skupštinama“, rekao je, „već i šta ste vi učinili u vezi s tim.“

Dok smo bili u Betelu, Fred Franc, koji je 1977. nasledio brata Nora kao predsednik, održao je govor u kom je rekao: „Drugi svetski rat će se završiti, a veliko delo propovedanja će se otvoriti. Bez sumnje milioni će se još sakupiti u Jehovinu organizaciju!“ Taj govor u potpunosti je izmenio moje viđenje stvari. Kada su dodele bile uručene, saznao sam da treba da posećujem sve skupštine u državama Tenesi i Kentaki. Nazvani smo sluge bratstva, što je bio izraz sve dok nije promenjen u pokrajinski nadglednik.

Prvog oktobra 1942, kad sam imao samo 25 godina, počeo sam da služim u skupštinama. U to vreme, jedini način da se stigne do nekih skupština bilo je peške ili na konju. Pokatkad sam spavao u istoj prostoriji s porodicom koja me je primila.

Kada sam jula 1943, služio u skupštini Grinvil u Tenesiju, primio sam poziv da pohađam drugi razred Biblijske škole Gilead. U Gileadu sam saznao šta zapravo znači da „treba da se još više držimo stvari koje slušasmo“, i da uvek imamo „obilje toga za rad u delu Gospodovom“ (Jevrejima 2:1; 1. Korinćanima 15:58, NW). Pet meseci školskog kursa, brzo su proleteli, i dan graduacije je došao 31. januara 1944.

Kanada i onda Belgija

Dosta nas je dodeljeno za Kanadu, u kojoj je kratko pre toga skinuta zabrana s dela Jehovinih svedoka. Dobio sam dodelu za putujuće delo, koje je iziskivalo pokrivanje velikih razdaljina između izvesnih skupština. Dok sam putovao, bilo je uživanje slušati iskustva o tome kako se za vreme zabrane u Kanadi, vršilo delo propovedanja (Dela apostolska 5:29). Mnogi su pričali o takozvanom prepadu, u kom je za samo jednu jedinu noć svakom domu ostavljena po brošurica, od jednog kraja Kanade do drugog. Kakva je to dobra vest bila u maju 1945, čuti da je rat u Evropi završen!

Tog leta dok sam služio u skupštini u gradiću Osej u Saskaevenu, dobio sam pismo od brata Nora, koje je glasilo: „Proširujem ti prednost na odlazak u Belgiju... Mnogo ima da se radi u toj zemlji. To je ratom razrušena zemlja, i našoj braći je potrebna pomoć, i izgleda da je preporučljivo da pošaljemo nekog iz Amerike da im pruži odgovarajuću potporu i utehu koje su im potrebne.“ Odmah sam odgovorio, prihvativši dodelu.

Novembra 1945, bio sam u Betelu u Bruklinu i učio francuski s Čarlsom Ikerom, jednim starim bratom iz Alzasa. Takođe sam primio brzu pouku o načinu rada podružnice. Pre odlaska u Evropu, na kratko sam posetio svoju porodicu i prijatelje u Sent Džozefu u Misuriju.

Dana 11. decembra, na brodu Kraljica Elizabeta ostavio sam Njujork, i za četiri dana stigao u Sautempton u Engleskoj. Ostao sam mesec dana u Britanskoj podružnici, gde sam dobio dodatno školovanje. Nakon toga, 15. januara 1946, prešao sam Lamanš i iskrcao se u Ostendu u Belgiji. Odatle sam vozom otišao do Brisela, gde me je na železničkoj stanici dočekala cela betelska porodica.

Povećanje posleratne delatnosti

Moja dodela je bila da nadgledam delo Kraljevstva u Belgiji, iako čak ni jezik nisam znao. Kroz šest meseci, znao sam francuski toliko da mogu da se snalazim. Bila je prednost raditi zajedno sa osobama koje su svoj život izložile opasnosti da bi vršile delo propovedanja tokom pet godina nacističke okupacije. Neki su tada odskora bili pušteni na slobodu iz koncentracionih logora.

Braća su jedva čekala da se delo organizuje i da se nahrane oni koji su gladni biblijske istine. Stoga su izvršene pripreme da se održe veći skupovi i da putujući nadglednici posete skupštine. Takođe smo imali ohrabrujuće posete Natana Nora, Miltona Henšela, Freda Franca, Granta Sjutera i Džona Buta — svi su bili predstavnici centrale u Bruklinu. Tih ranih dana, služio sam kao pokrajinski nadglednik, oblasni nadglednik i nadglednik podružnice. Šestog decembra 1952, nakon gotovo sedam godina služenja u Belgiji, oženio sam se Emilijom Vanosplak, koja je takođe radila u Belgijskoj podružnici.

Nekoliko meseci kasnije, 11. aprila 1953, bio sam pozvan u lokalnu policijsku stanicu i obavešten da je moj boravak u Belgiji opasan po bezbednost države. Otišao sam u Luksemburg da pričekam dok se Državnom savetu podnese žalba za moj slučaj.

Februara 1954, Državni savet Belgije, podržao je dekret o tome da je moj boravak opasnost za zemlju. Dokaz koji je za to pružen bio je da je po mom dolasku u Belgiju broj Svedoka u zemlji drastično porastao — sa 804 u 1946. godini na 3 304 u 1953. — i onda, kao posledica toga, bezbednost Belgije je ugrožena jer mnogi mladi Svedoci zauzimaju čvrst stav hrišćanske neutralnosti. Tako smo Emilija i ja dobili dodelu za Švajcarsku, gde smo počeli s pokrajinskom službom na francuskom govornom području.

Škola za osposobljavanje slugu — škola koja pruža napredno školovanje za hrišćanske starešine — osnovana je 1959. u Južnom Lensingu u državi Njujork. Tu su me pozvali na školovanje kako bih poučavao razrede ove škole u Evropi. Dok sam bio u Sjedinjenim Državama, posetio sam svoju porodicu u Sent Džozefu u Misuriju. Tu sam zadnji put video svoju dragu majku. Umrla je januara 1962; tata je preminuo u junu 1955.

Škola za osposobljavanje slugu u Parizu u Francuskoj, počela je marta 1961, i Emilija je bila sa mnom. Oblasni nadglednici, pokrajinski nadglednici, skupštinski nadglednici i specijalni pioniri, radi škole su došli iz Francuske, Belgije i Švajcarske. Tokom 14 meseci, vodio sam 12 razreda ovog četvoronedeljnog kursa. Zatim smo, u aprilu 1962. saznali da je Emilija trudna.

Prilagođavanje okolnostima

Vratili smo se u Ženevu u Švajcarskoj, gde smo imali trajnu boravišnu dozvolu. Međutim, nije bilo lako pronaći mesto za život, pošto je tamo bilo ozbiljno pomanjkanje stambenih prostorija. Takođe nije bilo lako naći neko zaposlenje. Konačno sam našao posao u velikoj robnoj kući u centru Ženeve.

Proveo sam 26 godina u punovremenoj službi, pa su naše izmenjene okolnosti zahtevale prilično prilagođavanje. Tokom 22 godine, dok sam radio u robnoj kući i pomagao u odgajanju naše dve kćeri Lois i Junis, naša porodica je interese Kraljevstva uvek stavljala ispred svega (Matej 6:33). Nakon što sam se 1985. penzionisao, počeo sam služiti kao zamenik pokrajinskog nadglednika.

Emilijino zdravlje je veoma oslabilo, ali čini koliko može u službi. Lois je desetak godina služila kao pionir. Kakav je to duhovni vrhunac bio radovati se s njom na tom najdivnijem međunarodnom kongresu u Moskvi za vreme leta 1993. godine! Ubrzo posle njega, na odmoru u Senegalu u Africi, Loisa je izgubila život dok je plivala u okeanu. Ljubav i dobrota naše afričke braće i misionara, bila mi je velika uteha kad sam doputovao u Senegal da se pobrinem za sahranu. Koliko samo žudim da vidim Lois u uskrsenju! (Jovan 5:28, 29).

Zahvalan sam što sam više od pune četiri decenije imao lojalnu podršku drugara punog ljubavi. Zaista, uprkos mojim jadima i problemima, Jehovina ljubazna dobrohotnost je ugodna i čini život vrednim življenja. Što se tiče našeg Boga Jehove, srce mi je potaknuto da objavi reči psalmiste: „Jer je milost [„ljubazna dobrohotnost“, NW] tvoja bolja od života. Usta moja hvale ti pevaju“ (Psalam 63:3).

[Slika na 26. strani]

U delu propovedanja fonograf nam je bio udarna alatka

[Slika na 26. strani]

Moji roditelji, 1936.

[Slika na 26. strani]

Ulično svedočenje u Belgiji, 1948.