Visoko ceniti prednosti svete službe
DODELE u svetoj službi ne treba olako shvatati. Kada su sveštenici u drevnoj Judi pokazali ravnodušan stav prema svojim prednostima vezanim za Jehovin hram, on ih je snažno ukorio (Malahija 1:6-14). Kada su neki u Izraelu podsticali nazireje da se olako postave prema svojim odgovornostima, koje su prihvatili vezano za svetu službu, Jehova je prekorio ove grešne Izraelce (Amos 2:11-16). Takođe i pravi hrišćani imaju udela u svetoj službi, te je uzimaju za ozbiljno (Rimljanima 12:1). Ta sveta služba ima mnogo faseta, i sve su važne.
Dok je Isus još uvek bio na zemlji sa svojim sledbenicima, obučio ih je da budu objavitelji Božjeg Kraljevstva. S vremenom, njihova poruka bi doprla do krajeva zemlje (Matej 28:19, 20; Dela apostolska 1:8). Ovo propovedanje je tokom završnih dana sadašnjeg sistema stvari poprimilo još veću hitnost.
Svi Jehovini svedoci učestvuju u ovom delu. Stotine hiljada njih nalazi radost u tome što to mogu činiti kao pioniri. Da bi se zadovoljile važne potrebe u tom delu koje se vrši širom sveta, hiljade su se stavile na raspolaganje za specijalnu punovremenu službu u Betelu, putujućem delu kao pokrajinski i oblasni nadglednici ili u misionarskoj službi. Šta to može iziskivati od onih koji žele da nastave sa ovom specijalnom službom?
Kad postoje neodložne porodične potrebe
Pre nego što prihvati specijalnu punovremenu službu, osoba obično mora napraviti neke izmene u svojim okolnostima. Ne mogu to svi učiniti. Biblijske odgovornosti koje osoba već ima, mogu to učiniti neizvodljivim. Međutim, šta se događa kada pred one koji su već u specijalnoj službi iskrsnu preke porodične potrebe, koje se možda odnose na ostarele roditelje? Biblijska načela i biblijski saveti koji slede pružaju potrebni pravac.
Ceo život treba da gradimo oko našeg odnosa s Jehovom (Propovednik 12:15; Marko 12:28-30). Svete stvari koje su nam poverene na brigu treba visoko ceniti (Luka 1:74, 75; Jevrejima 12:16, NW). Jednom prilikom, Isus je jednom čoveku, koji je morao da promeni svoje prioritete, rekao da treba da se potpuno okupira objavljivanjem Kraljevstva Božjeg. Kako izgleda, taj čovek je nameravao da odloži takvu delatnost dok mu otac ne umre (Luka 9:59, 60). Međutim, s druge strane, Isus je razotkrio pogrešno shvatanje svakoga ko tvrdi da je sve posvetio Bogu, a zatim ’više ništa ne učini za oca svoga ili za mater svoju‘ (Marko 7:9-13). Apostol Pavle je takođe pokazao ozbiljnu odgovornost u vođenju brige o ’svojim domaćima‘, uključujući i roditelje i njihove roditelje (1. Timoteju 5:3-8).
Da li to znači da bi, kada se pojave preke potrebe, oni u specijalnoj službi trebalo da napuste svoje dodele da bi pružali negu? U odgovor su uključeni mnogi činioci. Odluka je lične prirode (Galatima 6:5). Ne tako mali broj smatra da bi, bez obzira koliko voleli svoje dodele, bilo mudro da budu s roditeljima kako bi im pružali potrebnu pomoć. Zašto tako? Možda je potreba u kritičnom trenutku, možda nema nijednog člana porodice koji bi mogao pomoći, ili možda lokalna skupština nije u stanju da učini ono što je potrebno. Neki mogu da pionire dok pružaju ovakvu pomoć. Drugi opet, mogu ponovo krenuti sa specijalnom punovremenom službom nakon što se sredi porodična situacija. Međutim, u mnogim slučajevima, situaciju je moguće srediti na druge načine.
Preuzimanje odgovornosti
Kada izniknu neodložne potrebe, neki u specijalnoj punovremenoj službi mogu da posvete pažnju tim potrebama, a da ne napuštaju svoje dodele. Razmotri samo nekoliko od mnogih primera.
Jedan bračni par koji služi u svetskoj centrali Jehovinih svedoka, započeo je betelsku službu 1978, nakon što je učestvovao u pokrajinskoj i oblasnoj službi. Dodela ovog brata uključuje težak teret odgovornosti u teokratskoj organizaciji. Ali njegovim roditeljima je takođe bila potrebna pomoć. Ovaj par betelita tri ili četiri puta godišnje posećuje svoje roditelje — što je do tamo i nazad put od oko 3 500 kilometara — kako bi se pobrinuo za njih. Lično su sagradili jednu kuću kako bi udovoljili potrebama roditelja. Ovde putuju da bi se brinuli za hitne medicinske potrebe. Oko dvadeset godina, praktično sav svoj godišnji odmor koriste da bi ispunjavali ovu odgovornost. Oni vole i poštuju svoje roditelje, ali takođe i smatraju blagom svoju prednost svete službe.
Jedan drugi brat je 36 godina bio u putujućoj službi kada se suočio s nečim što on opisuje kao situaciju s najvećim izazovom u svom životu. Njegova 85-godišnja tašta, verni Jehovin sluga, morala je da živi s nekim ko bi joj mogao pomagati. U to vreme, gotovo sva njena deca su smatrala da ne bi bilo zgodno da ona živi s njima. Jedan rođak je ovom putujućem nadgledniku rekao da on i njegova žena treba da napuste službu i da se, u ime porodice, pobrinu za majku. Ali ovaj par nije napustio dragocenu službu, niti je zanemario majčine potrebe. U narednih devet godina, ona je veći deo vremena bila s njima. U početku su živeli u pokretnoj kući, zatim u različitim stanovima koje bi obezbedile pokrajine. Dugo vremena, taj brat, koji je tada bio oblasni nadglednik, i dalje je putovao da bi se brinuo za svoje dodele dok je njegova žena ostajala s majkom kako bi joj s ljubavlju pružala celodnevnu negu. Svake sedmice nakon sastanaka nedeljom, muž bi prevalio dalek put nazad kako bi im pomogao. Mnogi koji su bili svesni ove situacije izražavali su duboko cenjenje za ono što je ovaj par činio. S vremenom su takođe i ostali članovi porodice bili podstaknuti da pruže neku pomoć. Na hiljade pripadnika Jehovinog naroda nastavlja da izvlači korist iz službe ovog samopožrtvovanog para koji je zadržao svoju prednost specijalne punovremene službe.
Uz porodičnu saradnju
Kada više članova porodice ceni vrednost specijalne punovremene službe, oni mogu sarađivati tako da bar neko od njih može učestvovati u njoj.
Ovakav duh porodične saradnje pomaže jednom kanadskom bračnom paru koji služi kao misionarski par u zapadnoj Africi. Oni nisu čekali da iskrsne neko vanredno stanje, jednostavno se nadajući da se ništa neće dogoditi. Pre nego što su otišli u Biblijsku školu Gilead Watchtowera, muž je u sklopu pripreme za službu u inostranstvu porazgovarao sa svojim mlađim bratom o brizi za njihovu majku u slučaju da se razboli ili ostane nepokretna. Pokazujući ljubav prema njihovoj majci, kao i cenjenje za vrednost misionarske službe, mlađi brat je rekao: „Ja sad imam porodicu i decu. Ne mogu otići mnogo daleko i raditi ono što ti radiš. Tako ako se mami išta desi, ja ću se brinuti za nju.“
S jednim parom koji služi u Južnoj Americi, u mnogim stvarima je sarađivala ženina porodica u brizi oko njene stare majke. Jedna njena sestra i zet brinuli su o majci sve dok se ta sestra nije na smrt razbolela. Šta onda? Da bi odagnao svaku zabrinutost, zet je napisao: „Sve dok smo deca i ja živi, nema potrebe da ikada napustite svoju misionarsku službu.“ Dodatnu pomoć porodice pružila je druga sestra i njen muž kad su ustupili svoju kuću i preselili se kod majke da bi je negovali, i to su činili sve do njene smrti. Kakav dobar duh saradnje! Svi su oni pružili podršku misionarskoj službi.
Roditelji koji su darežljivi prema Jehovi
Roditelji često pokazuju izvanredno cenjenje prema svetoj službi. Među najvrednijim posedima kojima mogu poštovati Jehovu jesu njihova deca (Poslovice 3:9). Mnogi roditelji, hrišćani, hrabre svoju decu da započnu s punovremenom službom. A neki od njih osećaju poput Ane, koja je svog sina Samuila dala Jehovi u službu ’do veka‘, to jest, ’dok je god živ‘ (1. Samuilova 1:22, 28).
Jedan roditelj je svojoj ćerki u Africi napisao: „Zahvaljujemo Jehovi za divnu prednost koju imaš. Nismo se mogli nadati boljem.“ Jednom prilikom, ta kćerka je rekla: „Istina je da se moramo žrtvovati da budemo odvojeni, ali koja je radost videti kako se Jehova brine za vas!“
Nakon pregleda različitih situacija koje su iznikle dok je pružana potrebna nega njegovim ostarelim roditeljima, jedan misionar iz Ekvadora je napisao: „Mislim da je najveća podrška koju smo moja žena i ja primili bila očeva molitva. Nakon njegove smrti, majka nam je rekla: ’Nije prošao dan a da se tvoj otac nije molio da vam Jehova oboma omogući da ostanete na svojim dodelama.‘“
Jednom starijem bračnom paru iz Kalifornije, SAD, bilo je drago što je jedan od njihovih sinova u punovremenoj službi. Taj sin je sa svojom ženom bio u Španiji kada mu je umrla majka. Ostali članovi porodice su smatrali da treba urediti stvari da bi se zbrinuo otac. Zato što su bili zaokupirani svetovnim poslom i podizanjem dece, mislili su da ne mogu preuzeti tu odgovornost. Čak su snažno nagonili ovaj par koji je bio u specijalnoj punovremenoj službi da se vrati kući i brine za oca. Međutim, otac, iako u 79. godini života, još uvek je imao dobro zdravlje i takođe jasan duhovni pogled. Na jednom porodičnom skupu, nakon što su mnogi rekli šta su imali, otac je ustao i odlučno rekao: „Želim da se oni vrate u Španiju i nastave s radom.“ Vratili su se, ali su takođe nastavili da mu pomažu na konkretne načine. Njihova sadašnja dodela je pokrajinska služba u Španiji. Od vremena tog porodičnog skupa, i drugi članovi porodice su pokazali cenjenje za ono što taj par radi u službi u inostranstvu. Nakon nekog broja godina, jedan drugi sin je primio oca u svoju kuću i brinuo se o njemu do njegove smrti.
U Pensilvaniji, SAD, jedan pomazanik, koji je pionirio oko 40 godina, imao je preko 90 godina kada se njegova žena ozbiljno razbolela i umrla. Pored mnoge duhovne dece, imao je sina i tri kćerke. Jedna od njegovih kćerki je u punovremenoj službi preko 40 godina, i služila je sa svojim mužem kao misionar, u putujućem delu i u Betelu. Ona je pomogla u organizovanju odgovarajuće nege za svog oca. Braća iz tog kraja su takođe pomagala, tako što su ga vodila na sastanke u Dvorani Kraljevstva. Kasnije, nakon smrti svoga muža, upitala je oca da li želi da ona napusti Betel i da se brine o njemu. On je visoko cenio svete stvari, i smatrao je da se njegovim potrebama može udovoljiti i na druge načine. Tako je odgovorio: „To bi bila najgora stvar koju bi mogla da učiniš, a bilo bi još gore kad bih ti ja dopustio da to uradiš.“
Skupštine koje pružaju podršku
Neke skupštine su od velike pomoći u brizi za ostarele roditelje onih u specijalnoj punovremenoj službi. Te skupštine naročito cene one koji su mnoge godine posvećeni ovoj službi. Iako ih ne mogu osloboditi njihovih biblijskih odgovornosti, ove skupštine umnogome pomažu tako što olakšavaju breme da deca možda ne moraju napustiti svoje specijalne dodele.
Jedan par iz Nemačke je oko 17 godina bio na stranoj dodeli, uglavnom u putujućem delu, kada su se povećale potrebe muževljeve majke. Svake godine su godišnji odmor koristili da bi joj pomagali. Svedoci iz komšiluka su takođe s ljubavlju pružali pomoć. Onda, kada je taj par punovremenih slugu bio s muževljevom majkom u jednom kritičnom vremenu, starešine iz lokalne skupštine su uredile da se sastanu s njima. Bili su stvarno svesni onoga što taj par redovno čini za majku. Ali takođe su cenili vrednost specijalne službe u kojoj je taj par učestvovao. Tako su starešine izneli program nege njegove majke i zatim rekli: „Ne možete brinuti o njoj više nego što sada činite; mi ćemo vam pomoći tako da možete ostati na svojoj dodeli u Španiji.“ Poslednjih sedam godina ove starešine to i čine.
Na sličan način je jedan brat koji od 1967. služi u Senegalu, primio veliku podršku punu ljubavi od skupštine u kojoj je bio njegov otac. Kada je nastupio kritični momenat, taj brat je, uz voljnu saradnju svoje žene pune ljubavi, sam otputovao u Sjedinjene Države da bi pomogao svojim roditeljima. Bilo je neophodno da ostane nekoliko meseci. Stanje je bilo teško, ali kad je uradio što je bilo do njega, skupština je istupila i pomogla tako da je mogao nastaviti sa svojom misionarskom službom. Kroz razdoblje od nekih 18 godina, skupština je s ljubavlju pružala pomoć na nebrojeno načina, prvo ocu (čak i kada mnoge više nije ni prepoznavao), a zatim majci. Da li je to sina oslobodilo odgovornosti? Ne; često je dolazio iz Senegala i svoj godišnji odmor koristio da pomogne koliko god može. Ali mnogi iz te skupštine su uživali u saznanju da imaju udela u tome što ovaj vredni par ostaje u specijalnoj punovremenoj službi u Senegalu.
Isus je rekao da će oni koji zbog dobre vesti ostave sve, dobiti stostruko braće, sestara, majki i dece (Marko 10:29, 30). To je kod Jehovinih slugu zaista tako. Jedan par koji sada služi u Beninu, u zapadnoj Africi, iskusio je to na jedan poseban način kada su im dva Svedoka iz skupštine njihovih roditelja rekla da ne brinu za roditelje. Dodali su: „Vaši roditelji su i naši roditelji.“
Da, postoje mnogi načini na koje možemo pokazivati da visoko cenimo prednosti svete službe. Postoje li načini na koje ti možeš to činiti još potpunije?
[Slika na 26. strani]
Oni su se postarali da budu na raspolaganju za specijalnu punovremenu službu