Lokalne kulture i hrišćanska načela — da li se mogu uskladiti?

STIVEN, jedan Svedok iz severne Evrope, bio je određen za misionara u jednoj afričkoj zemlji. Dok je išao gradom s jednim tamošnjim bratom, zaprepastio se kad ga je brat uhvatio za ruku.

Stivena je šokirala pomisao da ide prometnom ulicom s drugim muškarcem držeći se za ruku. U njegovoj kulturi takav običaj ima homoseksualne konotacije (Rimljanima 1:27). Međutim, za ovog afričkog brata, držanje za ruku bio je čisto jedan gest prijateljstva. Ako neko ne bi hteo da se drži za ruku, to bi bio znak da ne želi to prijateljstvo.

Zašto sukobi kultura treba da nas zanimaju? Pre svega, zato što Jehovin narod živo želi da ispuni svoj božanski zadatak da ’nauči sve narode‘ (Matej 28:19). Da bi se to postiglo, neki se sele da služe tamo gde je potreba za propovednicima veća. Da bi uspeli u svojoj novoj sredini, oni moraju razumeti karakteristične kulture na koje nailaze i moraju im se prilagoditi. Tada će biti u stanju da složno rade sa svojom braćom i sestrama, i istovremeno će biti efikasniji u javnoj službi.

Nadalje, u ovom burnom svetu, mnogi ljudi beže iz svoje nemirne domovine iz političkih ili ekonomskih razloga i naseljavaju se u drugim zemljama. Zato ćemo najverovatnije ustanoviti da dok propovedamo tim novim bližnjima, mi nailazimo na nove običaje (Matej 22:39). Možda smo zbunjeni kad se prvi put suočavamo s nekim novim običajima.

Jasno definisana područja

Kultura je utkana u strukturu ljudskog društva. Prema tome, koliko bi samo uzaludna bila ’prekomerna pravednost‘ i istraživanje i najmanjeg običaja, samo da bi se ustanovilo da li se on može uskladiti s biblijskim načelima! (Propovednik 7:16).

S druge strane, postoji potreba da prepoznamo lokalne običaje koji jasno krše božanska načela. Međutim, to u globalu nije teško, pošto imamo Božju Reč koja ’ispravno postavlja stvari‘ (2. Timoteju 3:16, NW). Na primer, u nekim zemljama je običaj da čovek ima više žena, ali za prave hrišćane važi biblijsko merilo da muškarac ima samo jednu živu ženu (Postanje 2:24; 1. Timoteju 3:2).

Slično tome, izvesni pogrebni običaji koji imaju za cilj da udalje zle duhove, ili koji se temelje na verovanju u besmrtnu dušu, bili bi neprihvatljivi za pravog hrišćanina. Neki ljudi pale tamjan i mole se pokojnicima da bi se odbranili od zlih duhova. Drugi imaju bdenja ili čak još jednu sahranu s ciljem da preminulom pomognu da se pripremi za život ’na drugom svetu‘. Međutim, Biblija naučava da kad neko umre on ’ništa ne zna‘ i zato ne može nikome učiniti ni dobro ni zlo (Propovednik 9:5; Psalam 146:4).

Naravno, postoje mnogi običaji koji se mogu uskladiti s Božjom Rečju. Kako nas samo okrepi kad dođemo u kontakt s kulturama u kojima još uvek vlada duh gostoljubivosti, gde običaj zahteva da se čak i stranac srdačno pozdravi i da se, ako je potrebno, primi u dom. Kad lično doživiš tako nešto, zar te to ne motiviše da slediš taj primer? Ako je to slučaj, onda ćeš sigurno poboljšati svoju hrišćansku ličnost (Jevrejima 13:1, 2).

Ko od nas voli da čeka? U nekim zemljama se to retko događa zato što se tačnost smatra važnom. Biblija nam kaže da je Jehova Bog reda (1. Korinćanima 14:33, Ča). Zato je on odredio ’dan i čas‘ da okonča zlo, i uverava nas da taj događaj „neće odocniti“ (Matej 24:36; Avakum 2:3, DK). Kulture koje se zalažu za razumnu tačnost pomažu nam da budemo uredni i da pokazujemo dolično poštovanje prema drugima i njihovom vremenu, što je svakako u skladu s biblijskim načelima (1. Korinćanima 14:40; Filipljanima 2:4).

Šta je s bezazlenim običajima?

Premda se neki običaji očigledno mogu uskladiti s hrišćanskim načinom života, to s drugima nije slučaj. Ali šta je s onim običajima koji se ne mogu definisati ni kao dobri ni kao loši? Mnogi običaji su bezazleni, to jest neškodljivi, i naš stav prema njima može pokazati našu duhovnu ravnotežu.

Na primer, postoje mnogi oblici pozdravljanja — rukovanje, naklon, poljubac ili čak zagrljaj. Isto tako, postoje raznorazni običaji što se tiče ponašanja za stolom. U nekim zemljama ljudi jedu iz zajedničkog tanjira ili činije. Podrigivanje je prihvatljiv — pa čak i poželjan — izraz cenjenja u nekim zemljama, dok je u drugim zemljama to neprihvatljivo i čak se svrstava u izuzetno loše manire.

Umesto da biraš koji ti se od tih neutralnih običaja lično sviđaju ili ne sviđaju, koncentriši se na to da imaš ispravan stav prema njima. Savet iz Biblije koji ne podleže vremenu preporučuje da ’ništa ne činimo za prkos ili za praznu slavu, nego da poniznost čini da druge smatramo većim od nas‘ (Filipljanima 2:3). Slično tome, Elenor Bojkin, u svojoj knjizi This Way, Please— A Book of Manners, kaže: „Pre svega treba da imate dobro srce.“

Ovaj ponizan pristup sprečiće nas da nipodaštavamo običaje drugih. Bićemo motivisani da preuzmemo inicijativu i saznamo kako drugi žive, da delimo njihove običaje i okusimo njihovu hranu umesto da se sustežemo ili sumnjičavo gledamo na sve što izgleda drugačije. Ako budemo imali otvoren um i ako budemo spremni da probamo nešto novo, time ćemo odati kompliment našem domaćinu ili stranim komšijama. To koristi i nama, pošto tako ’širimo‘ naše srce i naše horizonte (2. Korinćanima 6:13).

Ako običaj ometa duhovno napredovanje

Šta ako naiđemo na običaje koji sami po sebi nisu nebiblijski, ali ipak ne doprinose duhovnom napredovanju? Na primer, u nekim zemljama ljudi su veoma skloni da odlažu stvari. Ovaj nonšalantan pristup životu može umanjiti stres, ali to će nam verovatno otežati da „potpuno“ izvršimo našu službu (2. Timoteju 4:5, Ča).

Kako možemo druge podstaći da izbegavaju da važne stvari odlažu za „sutra“? Seti se da „pre svega treba da imate dobro srce“. Motivisani ljubavlju, mi možemo dati primer i zatim ljubazno objasniti koje su koristi od toga da se ono što treba uraditi danas ne ostavlja za sutra (Propovednik 11:4). U isto vreme, moramo paziti da ne žrtvujemo uzajamno poverenje i pouzdanje u interesu efikasnosti. Ako drugi ne prihvate odmah naše predloge, ne smemo da gospodarimo nad njima niti da na njima iskaljujemo našu frustriranost. Ljubav uvek mora biti ispred efikasnosti (1. Petrova 4:8; 5:3).

Uzmimo u obzir lokalni ukus

Treba da se uverimo da je svaki predlog koji dajemo ispravan, da to nije jednostavno nametanje onoga što se nama lično sviđa. Na primer, stilovi oblačenja se znatno razlikuju. U mnogim područjima je prikladno da čovek koji propoveda dobru vest nosi kravatu, ali u nekim tropskim zemljama to bi možda bilo previše formalno. Jedan koristan pokazatelj često može biti lokalni ukus što se tiče ispravnog oblačenja poslovnih ljudi koji kontaktiraju s javnošću. ’Zdrave misli‘ su preko potrebne kad imamo posla s osetljivim pitanjem oblačenja (1. Timoteju 2:9, 10, NW).

Šta ako nam se neki običaj ne sviđa? Da li treba da ga automatski odbacimo? Ne bezuslovno. Običaj da se muškarci drže za ruke, koji smo ranije pomenuli, savršeno je prihvatljiv u toj određenoj afričkoj sredini. Kad je onaj misionar primetio oko sebe i druge muškarce kako se drže za ruke, bilo mu je lakše.

Apostol Pavle je na svojim dugim misionarskim putovanjima posećivao skupštine čiji su članovi bili različitog porekla. Sukob kultura je bez sumnje bio česta pojava. Zato se Pavle prilagođavao onim običajima kojima je mogao da se prilagodi, dok se čvrsto držao biblijskih načela. „Svima sam bio sve“, rekao je, „da kako god koga spasem“ (1. Korinćanima 9:22, 23; Dela apostolska 16:3).

Nekoliko umesnih pitanja mogu nam pomoći da odredimo kako da reagujemo na nove običaje. Ako prihvatimo — ili ne prihvatimo — izvesni običaj, kakav utisak ostavljamo na one koji nas gledaju? Hoće li oni biti privučeni poruci o Kraljevstvu zato što vide da nastojimo da se uklopimo u njihovu kulturu? S druge strane, ako prihvatimo neki lokalni običaj, ’da li bi se našoj službi moglo prigovoriti‘? (2. Korinćanima 6:3).

Ako želimo da ’svima budemo sve‘, možda treba da izmenimo neka duboko ukorenjena gledišta što se tiče toga šta je ispravno a šta nije. Često „ispravan“ i „neispravan“ način da se nešto uradi zavisi samo od mesta gde živimo. Tako je u jednoj zemlji držanje za ruke među muškarcima znak prijateljstva, dok bi u mnogim drugim zemljama to sigurno negativno delovalo na poruku o Kraljevstvu.

Međutim, postoje i drugi običaji koji su prihvatljivi u raznim područjima i koji su možda ispravni za hrišćane; ipak moramo biti oprezni.

Čuvaj se da ne pređeš granicu!

Isus Hrist je rekao da njegovi učenici, premda ne mogu biti uzeti sa sveta, ne smeju biti „deo sveta“ (Jovan 17:15, 16, NW). Međutim, ponekad nije lako prepoznati granicu između onoga što je sastavni deo Sotoninog sveta i onoga što je samo kultura. Ne primer, muzika i igra prožimaju skoro svaku kulturu, iako u nekim zemljama imaju veći značaj.

Možemo lako doneti sud — koji se više temelji na našem poreklu nego na ispravnim biblijskim razlozima. Jedan brat iz Nemačke, Aleks, dobio je dodelu u Španiji. U sredini gde je ranije živeo, igranje nije bilo nešto popularno, ali u Španiji je to deo kulture. Kad je prvi put video brata i sestru kako izvode jedan žustri lokalni ples, bio je zbunjen. Da li je ovaj ples bio neispravan ili možda svetski? Hoće li on umanjiti svoja merila ako prihvati ovaj običaj? Aleks je naučio da premda se muzika i igra razlikuju, nije bilo razloga da pretpostavlja da njegova španska braća i sestre umanjuju hrišćanska načela. Njegova zbunjenost je bila rezultat kulturnih razlika.

Međutim, Emilio, jedan brat koji uživa u tradicionalnim španskim igrama, shvata da tu postoji jedna opasnost. „Primećujem da mnogi oblici plesa zahtevaju da plesači budu jako blizu jedno drugom“, objašnjava on. „Kao samac, svestan sam da to može uticati na osećanja barem jednog igrača. Ponekad se ples može iskoristiti kao izgovor za pokazivanje naklonosti prema nekome ko vas privlači. Ako se čovek uveri da je muzika zdrava i da je fizički kontakt sveden na minimum, to može poslužiti kao zaštita. Međutim, moram priznati da kad grupa mlade braće i sestara koji nisu u braku odu na ples, veoma je teško održavati teokratsku atmosferu.“

Sigurno je da ne želimo svoju kulturu koristiti kao izgovor za upuštanje u svetsko ponašanje. Pevanje i plesanje imali su svoje mesto u kulturi Izraelaca, i kad su oni bili izbavljeni od Egipćana kod Crvenog mora, njihovo slavlje je uključivalo pesmu i igru (Izlazak 15:1, 20). Međutim, njihov specifični oblik muzike i igre razlikovao se od muzike i igre paganskog sveta oko njih.

Nažalost, dok su čekali da se Mojsije vrati s gore Sinaj, Izraelci su postali nestrpljivi, načinili su zlatno tele i nakon što su jeli i pili „ustaše da igraju“ (Izlazak 32:1-6). Kad su Mojsije i Isus Navin čuli njihovo pevanje, to ih je odmah uznemirilo (Izlazak 32:17, 18). Izraelci su prešli tu „granicu“, i sada je njihov oblik pevanja i igranja odražavao duh paganskog sveta oko njih.

Slično tome i danas, možda su muzika i igra uglavnom prihvatljivi u našem kraju i možda ne vređaju savest drugih. Ali ako se svetla priguše, ako se doda lajt-šou ili ako se svira muzika nekog drugog ritma, ono što je ranije bilo prihvatljivo sada može odražavati duh sveta. „To je samo naša kultura“, mogao bi neko tvrditi. Aron je upotrebio sličan izgovor kad je pristao na paganske oblike zabave i obožavanja, neispravno ih opisujući kao „praznik u čast Gospodu“. Ovaj slabi izgovor bio je neosnovan. Stvarno, njihovo ponašanje je čak okarakterisano kao ’sramota pred njihovim neprijateljima‘ (Izlazak 32:5, 25).

Kultura ima svoje mesto

Neobični običaji nas možda najpre šokiraju, ali nisu svi oni obavezno i neprihvatljivi. S našim ’izvežbanim razumevanjem‘, možemo odrediti koji se običaji mogu uskladiti s hrišćanskim načelima a koji ne (Jevrejima 5:14). Kad imamo dobro srce puno ljubavi prema bližnjem, ispravno ćemo reagovati kad se suočimo s bezazlenim običajima.

Dok ljudima u našem lokalnom kraju ili u stranim zemljama propovedamo dobru vest o Kraljevstvu, uravnoteženi pristup raznoraznim kulturama pomoći će nam da ’svima budemo sve‘. I nesumnjivo ćemo ustanoviti da dok pozdravljamo razne kulture, to će doprineti da imamo bogat, zanimljiv i privlačan život.

[Slika na 20. strani]

Hrišćani se mogu pozdravljati na mnoge ispravne načine

[Slika na 23. strani]

Uravnoteženo gledište o raznim kulturama može dovesti do bogatog, zanimljivog života