Brini se za siročad i udovice u njihovoj nevolji

Nije teško opaziti da živimo u svetu bez ljubavi. Ukazujući na to kakvi će ljudi živeti tokom ’poslednjih dana‘ apostol Pavle je pisao: „Nastaće kritična vremena s kojima se teško izlazi na kraj. Jer ljudi će biti samoljubivi,... bez prirodne naklonosti“ (2. Timoteju 3:1-3). Kako su samo istinite ove reči!

MORALNA sredina našeg vremena doprinela je tome da su mnogi u srcu bezosećajni. Ljudi su sve manje zainteresovani za dobrobit drugih, ponekad čak i za dobrobit članova sopstvene porodice.

To pogađa mnoge koji su zbog različitih okolnosti ostali bez igde ičega. Zbog ratova, prirodnih katastrofa i stalnog seljenja ljudi koji traže neko pribežište, broj udovica i siročadi stalno raste (Propovednik 3:19). „Zbog ratova je više od milion [dece] ostalo siroto ili je razdvojeno od svoje porodice“, kaže izveštaj Fonda Ujedinjenih nacija za pomoć deci. Poznato vam je i da postoji veliki broj samohranih, napuštenih ili razvedenih majki koje se nose s teškim zadatkom preživljavanja i podizanja porodice bez igde ikoga. Situaciju samo pogoršava činjenica da se neke zemlje bore sa ozbiljnim ekonomskim krizama, zbog čega mnogi njeni građani žive u krajnjem siromaštvu.

S obzirom na sve ovo, postoji li neka nada za one koji prolaze kroz ovakve nevolje? Kako se može ublažiti patnja udovica i siročadi? Da li će ovaj problem ikada biti rešen?

Ljubazna briga u biblijska vremena

Staranje o fizičkim i duhovnim potrebama udovica i siročadi oduvek je sačinjavalo suštinski deo obožavanja Boga. Kada bi ubirali letinu, nije trebalo da Izraelci sakupljaju i ono što je ostalo po polju, da pabirče za sobom. Pabirke je trebalo ostaviti „za doseljenika, za dečaka bez oca i za udovicu“ (Ponovljeni zakoni 24:19-21, NW). Mojsijev zakon je naročito naglasio: „Nemoj cveliti udovice i sirote“ (Izlazak 22:22, 23). Udovice i siročad o kojima se u Bibliji govori sasvim odgovarajuće predstavljaju siromašnije ljude, pošto bi nakon smrti muža i oca ili oba roditelja, preostali članovi porodice možda ostali sami i siromašni. Patrijarh Jov je izjavio: „Jer sam ja spasavao siromaha koji je molio, i sirote koji su bez pomoći bili“ (Jov 29:12).

Tokom ranih dana hrišćanske skupštine, staranje o unesrećenima i onima koji su zaista bili u bedi jer su izgubili roditelje ili muža, bilo je izrazita crta pravog obožavanja. Sa živim interesovanjem za dobrobit takvih učenik Jakov je napisao: „Oblik obožavanja koji je čist i neokaljan s gledišta našeg Boga i Oca jeste ovaj: brinuti se za siročad i udovice u njihovoj nevolji, i čuvati sebe bez mrlje od sveta“ (Jakov 1:27).

Pored toga što je spomenuo siročiće i udovice, Jakov je pokazao duboku brigu i za one koji su bili siromašni i u bedi (Jakov 2:5, 6, 15, 16). Apostol Pavle je ispoljio istu obzirnost. Kada su on i Varnava dobili svoju propovedničku dodelu, među uputstvima koja su dobili bilo je i da ’imaju na umu siromašne‘. „Baš to sam se i revno trudio da radim“, mogao je Pavle da kaže čiste savesti (Galatima 2:9, 10). U izveštaju o aktivnostima hrišćanske skupštine brzo nakon njenog osnivanja zapaženo je: „Niko među njima ne beše u oskudici... Zatim se svakome delilo koliko je kome trebalo“ (Dela apostolska 4:34, 35). Da, priprema uspostavljena u drevnom Izraelu o staranju za siročad, udovice i siromašne bila je preneta na hrišćansku skupštinu.

Naravno, pomoć koja je bila pružena bila je odmerena i u skladu sa sredstvima svake skupštine. Novac se nije rasipao, i oni kojima je pružana pomoć bili su u stvarnoj potrebi. Nije trebalo da ijedan hrišćanin nepravedno iskorišćava ovu pripremu, niti je trebalo breme nepotrebno svaliti na skupštinu. To je bilo očito u Pavlovim smernicama iz 1. Timoteju 5:3-16. Tu vidimo da je obaveza rođaka bila da preuzmu odgovornost na sebe, ako su onima koji su bili siromašni mogli da pomognu. Siromašne udovice su morale da udovolje nekim zahtevima da bi mogle da prime pomoć. Sve ovo odaje sliku mudrog uređenja koje Jehova koristi da bi se brinuo za one u potrebi. Pored toga, ovo takođe ukazuje na potrebu za ravnotežom da se neko ne bi previše uzdao u pokazanu dobrotu (2. Solunjanima 3:10-12).

Briga za siročad i udovice danas

Kada je potrebno pokazati brigu i udeliti pomoć onima koji su u nevolji, načela koja su Božje sluge u prošlosti sledile još uvek se primenjuju u skupštinama Jehovinih svedoka. Bratska ljubav je karakteristična odlika, baš kao što je Isus izjavio: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom“ (Jovan 13:35). Ako neki oskudevaju ili su žrtve neke nesreće ili rata ili građanskog nemira, ostatak međunarodnog bratstva željno traži načine kako da pomogne duhovno i materijalno. Razmotrimo neka savremena iskustva koja pokazuju šta se sve radi.

Pedro se ne seća mnogo svoje majke koja je umrla kad je on imao samo godinu i po dana. Kada je imao pet godina umro mu je i otac. Tako je Pedro ostao sam sa svojom braćom. Jehovini svedoci su već posećivali njegovog oca, tako da su s Pedrom i svom njegovom starijom braćom započeti kućni biblijski studiji.

Pedro priča: „Već sledeće nedelje smo počeli da posećujemo sastanke. Kako smo se družili s braćom, mogli smo da osetimo njihovu ljubav prema nama. Skupština je za mene bila utočište, jer su mi braća i sestre pokazivali ljubav i naklonost, baš kao da su mi roditelji.“ Pedro se seća da ga je jedan starešina pozivao u svoju kuću. S njegovom porodicom bi pričao i provodio prijatne trenutke. „Čuvam uspomene na te stvari“, kaže Pedro koji je o svojoj veri počeo da propoveda sa 11 godina, a krstio se sa 15. Uz pomoć skupštine i njegova starija braća su dosta duhovno napredovala.

Tu je i Dejvid. On i njegova sestra bliznakinja bili su napušteni kad su im se roditelji rastali. Podigli su ih njihovi baka, deda i tetka. „Kad smo odrasli i shvatili u kakvoj se situaciji nalazimo, obuzelo nas je osećanje nesigurnosti i žalosti. Trebalo nam je nešto na šta smo mogli da se oslonimo. Moja tetka je postala Jehovin svedok i zahvaljujući tome poučeni smo biblijskoj istini. Braća su proširila svoju ljubav na nas i sprijateljila se s nama. Baš su nas voleli i hrabrili nas da dostignemo ciljeve i ne odustajemo od toga da radimo za Jehovu. Kada sam imao desetak godina, jedan sluga pomoćnik bi došao po mene i poveo me u službu propovedanja. Jedan drugi brat je brinuo za moje troškove kada sam posećivao kongrese. Jedan mi je čak toliko pomogao da sam mogao da nešto priložim i za Dvoranu Kraljevstva.“

Dejvid se krstio kada je imao 17 godina i kasnije je počeo da služi u podružnici Jehovinih svedoka u Meksiku. Čak i danas on priznaje: „Ima nekoliko starešina koji mi dosta pomažu u mom obrazovanju i pružaju mi korisne savete. Na taj način prevazilazim osećanje nesigurnosti i usamljenosti.“

Ejbel, starešina u jednoj meksičkoj skupštini gde ima nekoliko udovica kojima je potrebna pomoć, priča: „Ubeđen sam da je udovicama preko potrebna uteha u vidu emocionalne podrške. Ponekad one prolaze kroz periode depresije; osećaju se usamljeno. Zato je veoma bitno da ih podržavamo, da ih saslušamo. Mi [skupštinske starešine] ih često posećujemo. Dobro je da odvojimo vreme da pažljivo saslušamo o njihovim problemima. Onda one osećaju da su duhovno utešene. Međutim, ponekad je potrebna i finansijska pomoć. „Sada gradimo kuću za sestru koja je udovica“, pričao je Ejbel nedavno. „Nekad subotom, a nekad neko poslepodne tokom nedelje radimo na njenoj kući.“

O svom iskustvu u pružanju pomoći siročićima i udovicama, jedan drugi skupštinski starešina kaže: „Verujem da je siročićima mnogo potrebnija hrišćanska ljubav nego udovicama. Zapazio sam da će se pre oni osećati odbačeno nego druga deca i adolescenti koji imaju oba roditelja. Njima je potrebno na mnogo načina pokazati bratsku ljubav. Dobro je da ih posle sastanaka potražimo i vidimo kako su. Tu je jedan oženjeni brat koji je ostao siroče kao dečak. Uvek ga srdačno pozdravim na sastanku, i on me zagrli kad god me vidi. To jača veze prave bratske ljubavi.“

Jehova će „izbaviti ubogoga“

Poverenje u Jehovu je neophodno da bismo dorasli situaciji u kojoj su udovice i siročad. O njemu se kaže: „Jehova čuva doseljenika; dečaka bez oca i udovici ublažava bol“ (Psalam 146:9, NW). Potpuno rešenje za probleme ovakve vrste doći će jedino kroz Božje Kraljevstvo u rukama Isusa Hrista. Proročanski opisujući to Mesijino vladanje, psalmista je napisao: „Jer će on izbaviti ubogoga koji cvili, i nevoljnoga koji pomoći nema. Smilovaće se jadnicima i ubogima, i duše će siromaha spasti“ (Psalam 72:12, 13).

Kako se kraj ovog sadašnjeg sistema stvari približava, pritisci s kojima se hrišćani u globalu suočavaju sigurno će se povećavati (Matej 24:9-13). Svakog dana postoji potreba da hrišćani pokazuju više brige jedni za druge i da ’imaju žarku ljubav jedni prema drugima‘ (1. Petrova 4:7-10). Hrišćani, naročito starešine, treba da pokazuju brigu i saosećanje za one koji su siročići. A zrele žene u skupštini mogu mnogo da pomognu udovicama i da budu izvor utehe (Titu 2:3-5). U stvari, svako može da doprinese tome ako se aktivno stara o onima koji prolaze kroz neku nevolju.

Pravi hrišćani ne ’zatvaraju vrata svoje nežne samilosti‘ kada ’vide da im je brat u potrebi‘. Oni su dosta svesni da treba da primenjuju savet apostola Jovana: „Dečice, da ne volimo rečju i jezikom, nego delom i istinom“ (1. Jovanova 3:17, 18). Zato, ’brinimo za siročad i udovice u njihovoj nevolji‘ (Jakov 1:27).

[Istaknuti tekst na 11. strani]

„Da ne volimo rečju i jezikom, nego delom i istinom“ (1. Jovanova 3:18).

[Slike na 10. strani]

Pravi hrišćani brinu za siročad i udovice materijalno, duhovno i emocionalno