Životna priča

Pisamce koje mi je promenilo život

ISPRIČALA IRENE HOHSTENBAH

Dogodilo se to jednog utorka uveče 1972. Imala sam 16 godina i sa svojim roditeljima sam prisustvovala jednom religioznom sastanku u Ajndhovenu, gradu u pokrajini Brabant, u Holandiji. Osećala sam se nesigurno i želela sam da se nalazim negde drugde. Onda su mi dve mlade žene dale pisamce s porukom: „Draga Irene, jako bismo želele da ti pomognemo.“ Nisam imala pojma koliko će mi ta poruka promeniti život. Ali pre nego što ispričam šta se kasnije dogodilo, dozvolite da vam kažem nešto o sebi.

RODILA sam se na ostrvu Belitung, u Indoneziji. Sećam se nekih zvukova s tog tropskog ostrva — šuma palmi na vetru, tihog žubora obližnje reke, smeha dece koja se igraju oko naše kuće kao i muzike koja ispunjava naš dom. Godine 1960, kada sam imala četiri godine, naša porodica se preselila iz Indonezije u Holandiju. Naše putovanje brodom trajalo je dugo, i posebno se sećam zvuka koji je pravila moja omiljena igračka — jedan mali klovn s bubnjevima. Kada sam imala sedam godina, izgubila sam sluh usled bolesti, i otada ništa ne čujem. Sve što mi je ostalo jesu samo sećanja na zvukove.

Odrastanje u svetu tišine

Pošto su se moji roditelji s puno ljubavi brinuli o meni, isprva nisam potpuno shvatala šta znači biti gluv. Kao dete, mislila sam da je čak i moj ogroman slušni aparat neka igračka. Međutim, on mi nije puno pomagao. Da bi sa mnom komunicirala, deca iz komšiluka su kredom puno pisala po trotoaru, a ja sam im glasno odgovarala, iako nisam mogla da čujem svoj glas.

Dok sam odrastala, postala sam svesna da sam drugačija od ljudi oko mene. Takođe sam počela da primećujem da su me neki ljudi ismejavali zbog moje gluvoće, dok su me drugi izbegavali. Pojavila su se osećanja izolovanosti i usamljenosti. Počela sam da shvatam šta znači biti gluv, i kako sam postajala starija, sve više sam se plašila sveta ljudi koji čuju.

Da bi mi omogućili da pohađam specijalnu školu za gluve, cela naša porodica se preselila iz sela u pokrajini Limburg u grad Ajndhoven. Tu je moj otac potražio posao, a moj brat i sestre su krenuli u novu školu. Zahvalna sam za sva prilagođavanja koja su učinili za moje dobro. U školi sam naučila da prilagodim jačinu glasa i da se jasnije izražavam. I mada učitelji nisu upotrebljavali znakovni jezik, moji školski drugovi naučili su me da ga koristim.

Život u mom sopstvenom svetu

Dok sam odrastala, moji roditelji su se naprezali da komuniciraju sa mnom, ali postojalo je mnogo stvari koje nisam razumela. Na primer, nisam razumela da moji roditelji proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima. Ali sećam se da je jednog dana naša porodica posetila mesto gde je bilo mnogo ljudi koji su sedeli. Svi su gledali napred, ponekad su aplaudirali, i s vremena na vreme su ustajali — ali zašto su ti ljudi sve to radili, nisam znala. Mnogo kasnije, saznala sam da sam bila na jednom kongresu Jehovinih svedoka. Moji roditelji su takođe imali običaj da me vode u jednu malu dvoranu u Ajndhovenu. Tamo sam se osećala opušteno zato što su svi bili ljubazni i izgledalo je da je moja porodica srećna, ali zašto smo stalno tamo išli, nisam znala. Sada znam da je ta mala dvorana bila Dvorana Kraljevstva Jehovinih svedoka.

Nažalost, niko od prisutnih na tim sastancima nije mogao da mi prevodi program. Sada uviđam da su prisutni želeli da mi pomognu ali nisu znali kako da se ophode prema meni pošto sam bila gluva. Na tim sastancima, osećala sam se zapostavljeno i razmišljala sam: ’Želela bih da sam u školi umesto ovde.‘ Ali upravo kada su mi ove misli prolazile kroz glavu, dve mlade žene su napisale nešto na komadu papira i to mi dale. To je bilo pisamce koje sam spomenula u uvodu. Nisam ni sanjala da će to pisamce biti početak jednog dragocenog prijateljstva koje će me osloboditi iz mog izolovanog sveta.

Razvijanje dragocenog prijateljstva

Kolet i Hermina, koje su poslale pisamce, imale su nešto preko 20 godina. Kasnije sam saznala da su došle u skupštinu Jehovinih svedoka koju sam posećivala da služe kao opšti pioniri, to jest punovremene sluge. Iako Kolet i Hermina u stvari nisu znale znakovni jezik, dok su mi govorile uspevala sam da čitam s njihovih usana, i na taj način komunicirale smo prilično dobro.

Moji roditelji su bili srećni kada su Kolet i Hermina pitale da vode biblijski studij sa mnom, međutim, ove mlade žene su učinile mnogo više od toga. One su se puno trudile da mi prevode program sastanaka u Dvorani Kraljevstva kao i da me uključe u društvo drugih u skupštini. Vežbale su sa mnom biblijske prezentacije koje sam koristila u propovedanju i takođe su mi pomagale da pripremim govore u Teokratskoj školi službe. Zamislite samo, sada sam čak imala hrabrosti da održim govor pred grupom ljudi koji su mogli da čuju!

Štaviše, Kolet i Hermina su se prema meni odnosile tako da sam mogla da imam poverenje u njih. Bile su strpljive i slušale su me. Iako smo se često smejale greškama koje sam pravila, nikada me nisu ismejavale; niti im je bilo neprijatno što sam s njima. Nastojale su da razumeju moja osećanja i postupale su prema meni kao prema nekom sebi ravnom. Ove dobre devojke podarile su mi divan poklon — svoju ljubav i prijateljstvo.

Što je najvažnije, Kolet i Hermina su me poučile da moram upoznati našeg Boga, Jehovu, kao prijatelja u koga se mogu pouzdati. Objasnile su da me je Jehova video dok sam sedela u Dvorani Kraljevstva i da je razumeo kako je na mene uticalo to što sam gluva. Koliko sam zahvalna što je zajednička ljubav prema Jehovi ujedinila nas tri u prijateljstvu! Bila sam dirnuta time što se Jehova brine o meni, i iz ljubavi prema njemu, simbolizovala sam svoje predanje krštenjem jula 1975.

Pratim jednog posebnog prijatelja

U narednim godinama, upoznala sam još više hrišćanske braće i sestara. Jedan brat mi je postao veoma dobar prijatelj i venčali smo se 1980. Kratko nakon toga, počela sam da služim kao pionir, i 1994. moj muž, Hari i ja, dobili smo dodelu da služimo kao specijalni pioniri na području danskog znakovnog jezika. Sledeće godine, suočila sam se sa izazovnom dodelom. Trebalo je da pratim svog muža, koji ima zdrav sluh, dok posećuje različite skupštine kao zamenik pokrajinskog nadglednika.

Evo kako se snalazim u našoj službi. Kada prvi put posetimo neku skupštinu, odmah prilazim što je moguće većem broju braće i sestara i predstavim se. Kažem im da sam gluva i zamolim ih da gledaju u mene dok mi polako govore. Takođe nastojim da odmah komentarišem na skupštinskim sastancima. I pitam da li je neko voljan da mi bude prevodilac u toj sedmici u kojoj učestvujemo na sastancima i u službi na terenu.

Ovaj pristup funkcioniše tako dobro da ponekad moja braća i sestre zaborave da ja ne čujem, što dovodi do smešnih situacija. Na primer, kažu mi da kada me vide u gradu, pozdravljaju me sirenom iz automobila, ali naravno, ja ne reagujem. I ja ponekad zaboravim svoja ograničenja — recimo kada pokušam da šapnem na uvo mom mužu nešto poverljivo. Kada vidim da iznenada pocrveni, znam da je moj „šapat“ bio suviše glasan.

Deca mi pomažu na neočekivane načine. U jednoj skupštini koju smo posetili prvi put, jedan devetogodišnji dečak je primetio da su neki u Dvorani Kraljevstva malo oklevali da sa mnom razgovaraju, i odlučio je da učini nešto u vezi s tim. Došao je do mene, uzeo me je za ruku, odveo na sred Dvorane Kraljevstva i povikao iz sveg glasa: „Da vas upoznam sa Irene — ona je gluva!“ Prisutni su mi prišli i predstavili se.

Dok pratim muža u pokrajinskoj službi, krug mojih prijatelja stalno raste. Koliko je danas moj život drugačiji u odnosu na godine kada sam se osećala napušteno i izolovano! Od one večeri kada su mi Kolet i Hermina gurnule pisamce u ruku, neprestano doživljavam snagu prijateljstva i upoznajem ljude koji mi puno znače u životu. Iznad svega, upoznala sam Jehovu, najdragocenijeg Prijatelja (Rimljanima 8:38, 39). Koliko mi je samo to pisamce promenilo život!

[Slika na 24. strani]

Sećam se zvuka moje omiljene igračke

[Slike na 25. strani]

U službi i s mojim mužem, Harijem