Davanje koje se dopada Bogu

ISUS i njegovi učenici su uživali u ukusnom obroku u Vitaniji s nekoliko bliskih prijatelja, među kojima su bili Marija, Marta i nedavno uskrsnuli Lazar. Kada je Marija uzela oko 300 grama skupocenog ulja i njime namazala Isusove noge, Juda Iskariotski je ljutito prigovorio: „Zašto se ovo mirisno ulje nije prodalo za trista denara [što odgovara otprilike jednogodišnjoj plati] i da se to da siromašnima?“ Odmah su i drugi na sličan način reagovali (Jovan 12:1-6; Marko 14:3-5).

Međutim, Isus je odgovorio: „Pustite je... Jer siromašne uvek imate sa sobom, i kad god hoćete možete uvek da im činite dobro, a mene nemate uvek“ (Marko 14:6-9). Jevrejske religiozne vođe su naučavale da je davanje milostinje ne samo pohvalno već i da može iskupiti grehe. S druge strane, Isus je pokazao da davanje koje se dopada Bogu nije ograničeno na davanje darova siromašnima koje je podstaknuto milosrđem.

Kratko razmatranje toga kako se davanje praktikovalo u ranoj hrišćanskoj skupštini istaći će neke praktične načine na koje možemo pokazati brigu za druge i time svojim davanjem ugoditi Bogu. Takođe ćemo ukazati na jedan poseban vid davanja koje donosi najviše dobra.

„Dajte darove milosrđa“

U nekoliko prilika Isus je podstakao svoje učenike da ’daju darove milosrđa‘, ili prema jednom drugom prevodu, da ’daju milostinju‘ (Luka 12:33, Bakotić). Međutim, Isus je upozorio da to ne bi trebalo javno isticati jer bi se tada slavio onaj ko daje, a ne Bog. „Kad daješ darove milosrđa“, rekao je, „ne trubi pred sobom, kao što to rade licemeri u sinagogama i na ulicama, da ih slave ljudi“ (Matej 6:1-4). Primenjujući ovo upozorenje, rani hrišćani su pazili da se ne bi javno isticali poput licemernih religioznih vođa svog vremena pa su lično pomagali ili davali poklone onima koji su bili u oskudici.

Na primer, u Luki 8:1-3 čitamo da su Marija Magdalena, Jovana, Susana i druge žene na neupadljiv način koristile ’svoju imovinu‘ da bi služile Isusu i njegovim apostolima. Ti ljudi nisu bili siromašni. Ipak, oni su napustili svoj posao kako bi se potpuno usredsredili na službu (Matej 4:18-22; Luka 5:27, 28). Time što su im pomagale da ispune zadatak koji im je Bog dodelio, ove žene su zapravo slavile Boga. Bog je za uzvrat pokazao svoje cenjenje time što je u Bibliji za sve buduće generacije sačuvao izveštaj o njihovom velikodušnom milosrđu (Poslovice 19:17; Jevrejima 6:10).

Dorka je još jedna dobra žena koja je „obilovala dobrim delima i darovima milosrđa“. Ona je u primorskom gradu Jopi šila odeću za udovice koje su bile u oskudici. Ne znamo tačno da li je ona i kupovala materijal ili je samo besplatno šila. Bilo kako bilo, zbog njenih dobrih dela zavolele su je udovice kojima je pomagala, kao i Bog, koji je milosrdno blagoslovio njenu spremnost (Dela apostolska 9:36-41).

Važan je ispravan motiv

Šta je motivisalo ove osobe da daju? Motiv je bio nešto više od saosećanja podstaknutog usrdnom molbom za pomoć. Oni su osećali ličnu moralnu obavezu da svaki dan urade ono što mogu kako bi pomogli onima koji su bili siromašni, bolesni, u nevolji, ili drugim teškoćama (Poslovice 3:27, 28; Jakov 2:15, 16). Ova vrsta davanja se dopada Bogu. Takvo davanje je prvenstveno motivisano dubokom ljubavlju prema Bogu i željom da oponašamo njegovu milosrdnu i velikodušnu ličnost (Matej 5:44, 45; Jakov 1:17).

Apostol Jovan je istakao ovaj važan aspekt davanja kada je pitao: „Ko god ima sredstva ovog sveta koja su potrebna za život i vidi da mu je brat u potrebi, a ipak pred njim zatvori vrata svoje nežne samilosti, kako ljubav prema Bogu ostaje u njemu?“ (1. Jovanova 3:17). Odgovor je očigledan. Božja ljubav pokreće ljude da budu milosrdni. Bog ceni i nagrađuje one koji, poput njega, pokazuju velikodušnost (Poslovice 22:9; 2. Korinćanima 9:6-11). Da li danas vidimo takvu vrstu velikodušnosti? Razmotri šta se nedavno dogodilo u jednoj skupštini Jehovinih svedoka.

Dom jedne starije hrišćanke trebalo je hitno popraviti. Ona je živela sama i nije imala porodicu da joj pomogne. Godinama je njen dom bio na raspolaganju za hrišćanske sastanke, i često je pozivala na obrok sve koji su hteli da dođu (Dela apostolska 16:14, 15, 40). Kada su videli njenu nevolju, članovi skupštine su se udružili da joj pomognu. Neki su dali novac, dok su drugi bili spremni da rade. Tokom nekoliko vikenda, dobrovoljci su postavili novi krov, napravili novo kupatilo, omalterisali i okrečili celo prizemlje i postavili nove kuhinjske elemente. Time ne samo da su bile zadovoljene njene potrebe već je to zbližilo skupštinu i, kao jedan primer pravog hrišćanskog davanja, ostavilo je utisak na komšije.

Postoji tako mnogo načina na koje mi lično možemo pomagati drugima. Možemo li izdvojiti vreme za dečaka ili devojčicu bez oca? Možemo li ići u kupovinu ili sašiti nešto za neku stariju udovicu koju poznajemo? Možemo li pripremiti obrok ili materijalno pomoći nekome ko je siromašan? Da bismo pružili pomoć ne moramo biti bogati. Apostol Pavle je napisao: „Ako najpre postoji spremnost, ona je naročito prihvatljiva po onome što neko ima, a ne po onome što nema“ (2. Korinćanima 8:12). Međutim, da li je ovakvo lično, direktno davanje jedina vrsta davanja koju će Bog blagosloviti? Ne, nije.

Organizovana pomoć

Ponekad lični napori nisu dovoljni. U stvari, Isus i njegovi apostoli su imali zajedničku kasu za siromašne, i prihvatali su priloge od milosrdnih ljudi na koje su nailazili u službi (Jovan 12:6; 13:29). Slično tome, skupštine u prvom veku su sakupljale priloge kada se pojavila potreba i organizovale pomoć na široj osnovi (Dela apostolska 2:44, 45; 6:1-3; 1. Timoteju 5:9, 10).

Do jedne takve situacije je došlo oko 55. n. e. Skupštine u Judi su bile u oskudici, što je možda bilo posledica jedne velike gladi koja ih je pre toga zadesila (Dela apostolska 11:27-30). Budući da je apostol Pavle uvek brinuo za siromašne, zatražio je pomoć čak i od skupština u Makedoniji. Lično je organizovao sakupljanje priloga i raspodelio ih je uz pomoć ljudi koje su skupštine preporučile (1. Korinćanima 16:1-4; Galatima 2:10). On nije bio plaćen za pomoć koju je pružio, a ni oni koji su bili uključeni u tu akciju (2. Korinćanima 8:20, 21).

Danas su Jehovini svedoci isto tako spremni da pomognu kada se dogodi neka katastrofa. Na primer, tokom leta 2001. žestoke oluje su prouzrokovale velike poplave u Hjustonu (Teksas, SAD). Ukupno je bilo oštećeno 723 kuće Svedoka, od kojih mnoge poprilično. Odmah je formiran odbor za pružanje pomoći kojeg su sačinjavale sposobne hrišćanske starešine kako bi se procenile pojedinačne potrebe i raspodelio prikupljeni novac za pomoć lokalnim Svedocima u borbi protiv te nedaće i za popravku domova. Sav rad su obavili spremni dobrovoljci iz obližnjih skupština. Jedna Svedokinja je bila toliko zahvalna za pomoć koju je dobila da je primljeni novac od osiguravajućeg društva za popravku svog doma odmah dala u fond za pomoć drugima.

Međutim, kada se radi o humanitarnim organizacijama, treba da budemo oprezni kada procenjujemo mnoge apele koje nam upućuju. Neke od tih organizacija troše mnogo novca na administrativno osoblje ili na reklame kojima podstiču ljude da daju, zbog čega samo mali deo sakupljenog novca ide za ono što je predviđeno. Poslovice 14:15 navode: „Lud sve veruje što mu se govori, al’ pametan pazi na svoje korake.“ Dakle, mudro je pažljivo ispitati činjenice.

Davanje koje donosi najviše dobra

Postoji vrsta davanja koja je još važnija od davanja u humanitarne svrhe. Isus je aludirao na to kada je jedan bogati mladi poglavar pitao šta treba da radi da bi dobio večni život. Isus mu je rekao: „Idi i prodaj svoje imanje i daj siromašnima i imaćeš blago na nebu, pa dođi i budi moj sledbenik“ (Matej 19:16-22). Zapazi da Isus nije samo rekao: ’Daj siromašnima i dobićeš večni život.‘ Umesto toga, dodao je: ’Dođi i budi moj sledbenik.‘ Drugim rečima, iako je pohvalno i korisno davati u humanitarne svrhe, biti hrišćanski učenik uključuje više od toga.

Isus je pre svega bio zainteresovan da pomaže drugima u duhovnom pogledu. Kratko pre svoje smrti, on je rekao Pilatu: „Ja sam se zato rodio i zato sam došao na svet, da svedočim za istinu“ (Jovan 18:37). Dok je pružao primer u pokazivanju brige za siromašne, lečenju bolesnih i obezbeđivanju hrane za gladne, Isus je prvenstveno obučavao svoje učenike da propovedaju (Matej 10:7, 8). U stvari, među poslednjim uputstvima koje im je dao bila je i zapovest: „Idite dakle i stvarajte učenike od ljudi iz svih nacija“ (Matej 28:19, 20).

Naravno, propovedanje neće rešiti sve svetske probleme. Ipak, prenošenje dobre vesti o Božjem Kraljevstvu svim vrstama ljudi slavi Boga jer se propovedanjem izvršava Božja volja i otvara put ka večnim blagoslovima za one koji prihvataju božansku poruku (Jovan 17:3; 1. Timoteju 2:3, 4). Zašto ne bi sledeći put kada ti dođu Jehovini svedoci saslušao ono što imaju da kažu? Oni dolaze s jednim duhovnim poklonom. I znaju da je to najbolji poklon koji ti mogu dati.

[Slike na 6. strani]

Na mnogo načina možemo pokazati da brinemo za druge

[Slika na 7. strani]

Kada propovedamo dobru vest to se dopada Bogu i otvara put ka večnim blagoslovima