Ujedinjeni ljubavlju prema Bogu

KADA je u prvom veku naše ere osnovana hrišćanska skupština, jedno od njenih istaknutih obeležja bilo je jedinstvo — uprkos raznolikosti koja je vladala među njenim članovima. Ti obožavaoci pravog Boga poticali su iz naroda Azije, Evrope i Afrike. Bili su to različiti ljudi — neki su bili sveštenici, drugi vojnici, robovi, izbeglice, trgovci, zanatlije i poslovni ljudi. Bilo je tu i Jevreja i nejevreja. Mnogi od njih su nekada bili preljubnici, homoseksualci, pijanice, lopovi ili iznuđivači. Pa ipak, kada su postali hrišćani, ostavili su za sobom loše postupke i postali čvrsto ujedinjeni u veri.

Šta je u prvom veku omogućilo hrišćanstvu da ujedini sve te ljude? Zašto su oni bili u miru jedni s drugima i s ljudima uopšte? Zašto nisu učestvovali u nemirima i sukobima? Zašto se prvobitno hrišćanstvo toliko razlikuje od današnjih glavnih religija?

Šta je ujedinilo članove skupštine?

Najvažniji faktor koji je ujedinio suvernike u prvom veku bila je ljubav prema Bogu. Ti hrišćani su razumeli da prvenstveno treba da vole pravog Boga Jehovu svim svojim srcem, dušom i umom. Na primer, apostolu Petru, koji je bio Jevrejin, bilo je rečeno da ode u kuću jednog stranca, nekoga s kim se on inače ne bi družio. Ono što ga je navelo da posluša taj nalog bila je pre svega ljubav prema Jehovi. Petar i drugi rani hrišćani imali su blizak odnos s Bogom, koji se zasnivao na tome što su ga dobro poznavali kao osobu i što su znali šta on voli a šta ne voli. S vremenom su svi obožavaoci razumeli da je Jehovina volja za njih da budu „ujedinjeni istim mislima i istim pravcem razmišljanja“ (1. Korinćanima 1:10; Matej 22:37; Dela apostolska 10:1-35).

Osim toga, vernike je ujedinila i vera u Isusa Hrista. Želeli su da tesno slede njegove stope. On im je zapovedio: „Volite jedan drugoga; kao što sam ja voleo vas... Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom“ (Jovan 13:34, 35). To nije trebalo da bude neko površno osećanje već samopožrtvovana ljubav. Do čega bi dovela takva ljubav? Za one koji su verovali u njega, Isus se molio na sledeći način: „Da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni budu u nama“ (Jovan 17:20, 21; 1. Petrova 2:21).

Jehova je na svoje prave sluge izlio sveti duh, to jest aktivnu silu. Taj duh je unapređivao jedinstvo među njima. Pomoću njega su razumeli biblijska učenja koja su kasnije bila prihvaćena u svim skupštinama. Obožavaoci Jehove su propovedali istu poruku — posvećenje Jehovinog imena putem njegovog Mesijanskog Kraljevstva, nebeske vladavine koja će vladati nad čitavim čovečanstvom. Prvi hrišćani su razumeli da ne smeju biti „deo ovog sveta“. Stoga, kad god je dolazilo do građanskih nemira ili vojnih sukoba, hrišćani su bili neutralni. Nastojali su da budu sa svima u miru (Jovan 14:26; 18:36; Matej 6:9, 10; Dela apostolska 2:1-4; Rimljanima 12:17-21).

Svi vernici su prihvatili odgovornost da unapređuju jedinstvo. Kako su to činili? Tako što su nastojali da se ponašaju u skladu s biblijskim učenjima. Zato je apostol Pavle napisao hrišćanima: ’Skinite staru ličnost koja odgovara vašem ranijem načinu ponašanja i obucite novu ličnost‘ (Efešanima 4:22-32).

Kako je sačuvano jedinstvo

Naravno, vernici iz prvog veka bili su nesavršeni i stoga je bilo situacija koje su predstavljale izazov njihovom jedinstvu. Na primer, Dela apostolska 6:1-6 govore da je došlo do nesuglasica između jevrejskih hrišćana koji su govorili grčki i onih koji su govorili hebrejski. Oni koji su govorili grčki smatrali su da se s njima postupalo nepravedno. Međutim, nakon što su apostoli obavešteni o tome, ta stvar je rešena brzo i pravedno. Kasnije je došlo do neslaganja zbog jednog doktrinarnog pitanja o tome koje su obaveze imali nejevreji koji su bili članovi hrišćanske skupštine. Na osnovu biblijskih načela donesena je odluka koju su prihvatili svi u skupštinama (Dela apostolska 15:1-29).

Ovi primeri pokazuju da neslaganja u hrišćanskoj skupštini u prvom veku nisu dovela do etničkih podela niti do nejedinstva prouzrokovanog nepopustljivim zastupanjem izvesnih doktrina. Zašto? Zato što su faktori koji doprinose jedinstvu — ljubav prema Jehovi, vera u Isusa Hrista, samopožrtvovana međusobna ljubav, prihvatanje vođstva svetog duha, isto razumevanje biblijskih učenja i spremnost pojedinaca da promene svoje ponašanje — delovali dovoljno snažno da ranu skupštinu održe u jedinstvu i miru.

Ujedinjeni u obožavanju u savremeno doba

Da li se i danas na isti način može postići takvo jedinstvo? Da li ti isti faktori još uvek mogu da ujedine članove jedne religije i omoguće im da budu u miru s ljudima svih rasa u svim delovima sveta? I te kako! Jehovini svedoci su ujedinjeni i čine jedno svetsko bratstvo koje postoji u više od 230 zemalja, ostrva i područja. Njih su ujedinili isti faktori koji su ujedinili i hrišćane u prvom veku.

Ono što najviše doprinosi jedinstvu Jehovinih svedoka jeste njihova odanost Jehovi Bogu. To znači da nastoje da mu budu lojalni u svim okolnostima. Sem toga, Jehovini svedoci veruju u Isusa Hrista i u njegova učenja. Ti hrišćani pokazuju samopožrtvovanu ljubav prema suvernicima i u svim zemljama gde ih ima propovedaju istu dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Oni su spremni da razgovaraju o tom Kraljevstvu s ljudima svih veroispovesti, rasa, nacionalnosti kao i bilo kog društvenog statusa. Takođe, Jehovini svedoci su neutralni u svetskim zbivanjima, što im pomaže da ne popuste pod političkim, kulturnim, socijalnim i komercijalnim pritiscima koji toliko razjedinjuju svet. Svaki Svedok prihvata svoju dužnost da unapređuje jedinstvo tako što živi u skladu s biblijskim merilima.

Jedinstvo privlači druge

To jedinstvo je često izazivalo zanimanje kod osoba koje nisu bile Svedoci. Na primer, Ilzaa je nekada bila časna sestra u jednom katoličkom samostanu u Nemačkoj. Šta ju je privuklo Jehovinim svedocima? Ona kaže: „To su najbolji ljudi koje sam ikada upoznala. Ne idu u rat i ne rade ništa čime bi naudili drugima. Žele da pomognu ljudima da žive srećno u raju na zemlji pod Božjim Kraljevstvom.“

Osmotri i primer Gintera. Tokom Drugog svetskog rata bio je u nemačkoj vojsci koja je bila stacionirana u Francuskoj. Jednog dana je protestantski sveštenik održao religioznu službu za vojnike iz Ginterove jedinice. Taj sveštenik se molio za Božju pomoć, zaštitu i pobedu. Ginter je posle te službe otišao na osmatračnicu. Kroz dvogled je video kako među neprijateljskim trupama na drugoj strani bojnog polja sveštenik takođe drži religioznu službu. Ginter je kasnije rekao: „Verovatno se i taj sveštenik molio za Božju pomoć, zaštitu i pobedu. Pitao sam se kako je moguće da hrišćanske crkve podupiru i jednu i drugu zaraćenu stranu.“ Ginteru se to što je video urezalo u sećanje. Kasnije je stupio u kontakt s Jehovinim svedocima, koji ne učestvuju u ratu, i postao je deo njihovog međunarodnog bratstva.

Ašok i Fima su pripadali jednoj istočnjačkoj religiji. U svojoj kući su imali svetilište posvećeno jednom bogu. Ozbiljna bolest koja je zadesila jednog člana njihove porodice navela ih je da preispitaju svoju religiju. Razgovarajući s Jehovinim svedocima, Ašok i Fima su bili oduševljeni biblijskim učenjima i ljubavlju koja postoji među Svedocima. Oni sada revno objavljuju dobru vest o Jehovinom Kraljevstvu.

Ilza, Ginter, Ašok i Fima ujedinjeni su s milionima Jehovinih svedoka u jednom bratstvu koje postoji širom sveta. Oni veruju u biblijsko obećanje da će faktori koji danas ujedinjuju njih, uskoro ujediniti sve poslušne ljude. Tada više neće biti krvoprolića, nejedinstva i podela u ime religije. Ceo svet će biti ujedinjen u obožavanju istinitog Boga, Jehove (Otkrivenje 21:4, 5).

[Fusnota]

[Slike na stranama 4, 5]

Prvi hrišćani su bili ujedinjeni uprkos tome što su imali različitu prošlost