Životna priča

Našao sam potpuno zadovoljstvo u ’sadašnjem životu‘!

ISPRIČAO TED BAKINGAM

U punovremenoj službi sam bio šest godina, a u braku tek šest meseci kada sam iznenada oboleo od dečje paralize. To je bilo 1950, kada sam imao samo 24 godine. Tokom devet meseci, koliko sam proveo u bolnici, imao sam dosta vremena da razmišljam o svom životu. S obzirom na moju bolest, šta će budućnost doneti meni i mojoj ženi Džojs?

MOJ otac, koji nikada nije bio religiozan, 1938. godine je dobio knjigu Vladavina.a Verovatno su ga politički nemiri i rat koji se nazirao naveli da uzme knjigu. Koliko ja znam, nikada je nije pročitao, ali pročitala ju je moja majka, koja je bila veoma religiozna. Odmah je reagovala na poruku koju je ta knjiga prenosila. Napustila je Englesku crkvu i uprkos protivljenju mog oca postala Jehovin svedok i ostala verna sve do smrti, 1990. godine.

Majka me je prvi put odvela na hrišćanski sastanak u Dvoranu Kraljevstva u Epsomu, južno od Londona. Taj sastanak je bio održan u jednom bivšem skladištu i slušali smo snimak govora Dž. F. Raterforda, koji je tada nadgledao delo Jehovinih svedoka. To je na mene ostavilo snažan utisak.

Nakon iznenadnog bombardovanja Londona, situacija je postajala sve opasnija. Zato je 1940. moj otac odlučio da se naša porodica preseli na bezbednije mesto — u Mejdenhed, gradić koji se nalazi 45 kilometara zapadno od Londona. To je za nas bilo dobro, jer je tamošnja skupština od 30 braće i sestara bila veliki izvor ohrabrenja. Fred Smit, jedan duhovno jak hrišćanin koji se krstio 1917, pokazivao je lično zanimanje za mene i obučio me da budem efikasniji u propovedanju. Još uvek sebe smatram njegovim dužnikom zbog njegovog dobrog primera, kao i pomoći pune ljubavi.

Započeo sam punovremenu službu

Godine 1941, kada sam imao 15 godina, jednog hladnog martovskog dana, krstio sam se u reci Temzi. Moj stariji brat Džim već je bio u punovremenoj službi. On i njegova žena Medž, koji danas žive u Bermingemu, ceo život su proveli služeći Jehovi u pokrajinskoj i oblasnoj službi širom Britanije. Moja mlađa sestra Robina i njen muž Frenk takođe još uvek verno služe Jehovi.

Radio sam kao računovođa za jednog proizvođača odeće. Jednog dana generalni direktor me je pozvao u svoju kancelariju da bi mi ponudio mogućnost da radim kao nabavljač za firmu i tako ostvarim uspešnu karijeru. Međutim, ja sam već neko vreme razmišljao o tome da sledim primer svog brata, tako da sam učtivo odbio ponudu i objasnio razlog. Na moje iznenađenje, on me je od srca pohvalio što želim da težim za tako vrednom hrišćanskom aktivnošću. Tako sam nakon oblasnog kongresa u Nortemptonu 1944. postao punovremeni propovednik.

Moja prva dodela bio je Ekseter, grad u grofoviji Devon. Ovaj grad se u to vreme polako oporavljao od bombardovanja. Živeo sam u stanu u kom je već živelo dvoje pionira, Frenk i Rut Midlton, koji su prema meni bili veoma fini. Imao sam samo 18 godina i nisam imao mnogo iskustva u pranju i peglanju veša niti u kuvanju, ali s vremenom sam stekao te veštine i bilo mi je lakše.

Moj partner u propovedanju bio je 50-godišnji Viktor Gard, Irac koji je postao objavitelj još 1920-ih. On me je naučio kako da napravim dobar vremenski raspored, da razvijem dublje zanimanje za čitanje Biblije i da uvidim koliko je dobro upoređivati različite prevode. U tom periodu formiranja moje ličnosti, Viktorov postojan primer bio je baš ono što mi je trebalo.

Izazov zbog stava neutralnosti

Rat se bližio kraju, ali vlasti su još uvek tražile mladiće za vojsku. Godine 1943. bio sam na suđenju u Mejdenhedu, gde sam jasno rekao da kao jevanđelizator tražim oslobođenje od vojne službe. Iako je moja molba bila odbijena, odlučio sam da se vratim u Ekseter na svoju dodelu. Tako sam na kraju u Ekseteru pozvan na suđenje. Sudija koji me je osudio na šest meseci prinudnog rada u zatvoru rekao mi je da mu je žao što me nije mogao osuditi na više. Nakon što sam odslužio tih šest meseci, ponovo sam poslat u zatvor na još četiri meseca.

Bio sam jedini Svedok u zatvoru, pa su me čuvari zvali Jehova. Bilo mi je prilično čudno kada sam se odazivao na to ime prilikom prozivke, ali i velika prednost što sam svaki dan mogao čuti kako se Božje ime objavljuje! Tako su ostali zatvorenici saznali da sam među njima zbog toga što sam kao Jehovin svedok imao prigovor savesti. Kada je nešto kasnije Norman Kastro poslat u isti zatvor, dobio sam novo ime. Norman i ja smo postali Mojsije i Aron.

Iz Eksetera sam premešten u Bristol, i na kraju u zatvor u Vinčesteru. Uslovi nisu uvek bili baš prijatni, ali pomogao mi je smisao za humor. Norman i ja smo bili srećni što smo u Vinčesteru zajedno mogli da obeležimo Memorijal. Fransis Kuk, koji nas je posetio u zatvoru, održao je lep govor tom prilikom.

Promene u posleratnim godinama

Na kongresu u Bristolu 1946, kada je objavljeno pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije, knjiga „Neka Bog bude istinit“, sreo sam jednu lepu devojku, Džojs Mur, koja je takođe bila pionir u Devonu. S vremenom smo postali bliskiji i venčali smo se četiri godine kasnije u Tivertonu, gde sam bio od 1947. Jedna iznajmljena soba koju smo plaćali 15 šilinga nedeljno (1 evro) postala je naš dom. Bili smo tako srećni!

U našoj prvoj godini braka, preselili smo se još jednom, i to na jug u Briksham, prelepi lučki grad gde je prvi put razvijena jedna posebna tehnika ribolova. Međutim, nismo dugo bili tamo, jer sam se ja razboleo od dečje paralize dok smo putovali na kongres u London. Pao sam u komu. Nakon devet meseci, kao što sam ranije rekao, bio sam konačno pušten iz bolnice. Morao sam da hodam pomoću štapa jer je bolest zahvatila moju desnu ruku i obe noge, zbog čega i dan-danas osećam posledice. Moja draga žena stalno je bila uz mene, bila je uvek vesela i pravi izvor ohrabrenja, posebno zato što je uspela da nastavi s punovremenom službom. Ali šta će biti s nama? Ubrzo sam video da Jehovina ruka nikada nije kratka.

Naredne godine smo prisustvovali jednom većem skupu u Vimbldonu u Londonu. Tada sam već hodao bez štapa. Tu smo sreli Prajsa Hjuza koji je tada nadgledao delo u Britaniji. Čim smo se pozdravili, rekao mi je: „Voleli bismo da služiš u pokrajinskoj službi!“ Veće ohrabrenje od ovoga nisam mogao dobiti! Da li će mi moje zdravlje dozvoliti da obavljam tu službu? Ni Džojs ni ja nismo baš bili sigurni u to, ali nakon obuke koja je trajala nedelju dana, krenuli smo na put s potpunim pouzdanjem u Jehovu, i to opet na jugozapad Engleske, gde sam bio dodeljen da služim kao pokrajinski nadglednik. Tada sam imao samo 25 godina, ali se još uvek s dubokim cenjenjem sećam dobrote i strpljenja Svedoka koji su mi tako mnogo pomagali.

Od svih vidova teokratske aktivnosti u kojima smo učestvovali, Džojs i ja smatramo da nas je posećivanje skupština najviše približilo našoj hrišćanskoj braći i sestrama. Nismo imali kola, tako da smo putovali vozom ili autobusom. Premda sam se još uvek prilagođavao ograničenjima koja mi je nametala moja bolest, uživali smo u ovoj prednosti sve do 1957. Život nam je bio ispunjen, ali te godine se pred nama pojavio jedan novi izazov.

U misionarskoj službi

Bili smo veoma uzbuđeni kada smo primili poziv da pohađamo 30. razred škole Gilead. Tada sam već uspešno izlazio na kraj s mojom bolešću, tako da smo Džojs i ja rado prihvatili poziv. Iz iskustva smo znali da Jehova uvek daje snagu ako se trudimo da vršimo njegovu volju. Pet meseci intenzivne obuke u Biblijskoj školi Gilead, koja je smeštena u prelepom Saut Lansingu u Njujorku u SAD, veoma je brzo prošlo. Polaznici su uglavnom bili bračni parovi koji su bili u putujućoj službi. Kada je našem razredu postavljeno pitanje da li bi neko želeo da služi na stranoj dodeli, mi smo bili među onima koji su se spremno odazvali. Gde ćemo otići? U Ugandu, u istočnoj Africi!

Pošto je u to vreme delo Jehovinih svedoka u Ugandi bilo zabranjeno, dobio sam savet da nađem posao. Nakon dugog putovanja vozom i brodom, stigli smo u Kampalu u Ugandi. Službenicima za imigraciju nije bilo drago što nas vide i dozvolili su nam da ostanemo samo nekoliko meseci. Zatim su nam naredili da odemo. Sledeći uputstvo koje smo dobili iz podružnice, otputovali smo u Severnu Rodeziju (sadašnju Zambiju). Bila je velika radost ponovo sresti dva bračna para koji su zajedno s nama bili u Gileadu — Frenka i Keri Luis, i Hejza i Harijet Hoskins. Ubrzo smo dobili novu dodelu u Južnoj Rodeziji (sadašnjem Zimbabveu).

Putovali smo vozom i prvi put videli veličanstvene Viktorijine vodopade dok smo išli za Bulavajo. Neko vreme smo stanovali kod porodice Maklaki, koji su bili među prvim Svedocima koji su se tu naselili. Za nas je bila prednost što smo ih tokom narednih 16 godina mogli dobro upoznati.

Prilagođavanje promenama

Nakon dvonedeljne obuke čiji je cilj bio da upoznam afričko područje, naimenovan sam za oblasnog nadglednika. Svedočenje u afričkoj divljini podrazumevalo je da smo sa sobom morali nositi vodu, hranu, posteljinu, odeću, projektor za filmove i generator, veliko platno, i druge neophodne stvari. Sve to je bilo spakovano u kamion koji je bio dovoljno izdržljiv za te neravne puteve.

Dok sam ja sarađivao s pokrajinskim nadglednicima iz Afrike, Džojs je s radošću pomagala njihovim ženama i deci koja su takođe išla s nama. Pešačenje po afričkoj stepi može biti zamorno, posebno kada je vrućina, ali ubrzo sam uvideo da mi takva klima pomaže da lakše podnosim svoja fizička ograničenja, i za to sam bio zahvalan.

Ljudi su uglavnom bili siromašni. Mnogi su bili duboko upleteni u tradiciju i sujeverje i praktikovali su poligamiju, ali i pored toga su pokazivali duboko poštovanje prema Bibliji. U nekim područjima, skupštinski sastanci su se održavali u hladovini velikog drveća, a tokom večeri su uljane svetiljke bacale svetlost. Uvek smo bili ispunjeni strahopoštovanjem kada smo proučavali Božju Reč direktno pod zvezdanim nebom, jednim tako veličanstvenim delom stvaranja.

Prikazivanje filmova Zajednice u afričkim rezervatima bilo je još jedno nezaboravno iskustvo. U skupštini je možda bilo 30 Svedoka, ali u tim prilikama često smo očekivali publiku od 1 000 i više ljudi!

Naravno, u tropskoj oblasti, slabo zdravlje može predstavljati problem, ali uvek je neophodno zadržati pozitivan stav. Džojs i ja smo prilično dobro naučili da se borimo s tim — ja sam se suočavao s povremenim napadima malarije, a Džojs se borila s bolešću koju izazivaju amebe.

Kasnije smo dobili dodelu u podružnici u Solzberiju (sadašnjem Harareu), gde smo imali prednost da radimo rame uz rame s drugim vernim Jehovinim slugama, među kojima su bili Lester Dejvi i Džordž i Rubi Bradli. Vlasti su mi dale dozvolu da budem matičar, pa sam mogao da venčavam braću i sestre Afrikance i da tako u skupštinama unapređujem bračno uređenje. Nekoliko godina kasnije, dobio sam još jednu prednost — da posećujem sve skupštine u zemlji u kojima se nisu govorili bantu jezici. Džojs i ja smo više od jedne decenije uživali u tome što smo na ovaj način mogli da upoznajemo braću i da se radujemo njihovom duhovnom napretku. U tom periodu, takođe smo posećivali braću u Bocvani i Mozambiku.

Ponovo preseljenje

Nakon mnogo lepih godina koje smo proveli u južnoj Africi, 1975. smo dobili dodelu u Sijera Leoneu, u zapadnoj Africi. Ubrzo smo se doselili u podružnicu i započeli s jednim novim vidom aktivnosti, ali to nije dugo trajalo. Razboleo sam se i oslabio usled snažnog napada malarije, i na kraju sam morao da odem na lečenje u London. Posavetovali su me da se ne vraćam u Afriku, zbog čega smo bili veoma tužni. Međutim, londonska betelska porodica nas je srdačno dočekala. Zahvaljujući tome što je u brojnim londonskim skupštinama bilo mnogo braće iz Afrike osećali smo se tamo baš kao kod svoje kuće. Kada se moje zdravlje poboljšalo, privikli smo se na jednu novu rutinu i bio sam zamoljen da služim u Odeljenju za nabavku. Kada se uzme u obzir sav napredak koji smo videli u godinama koje su usledile, bio je to veoma zanimljiv posao.

Početkom 1990-ih, moja draga Džojs se razbolela od bolesti motornih neurona, i preminula je 1994. Bila je lojalna i verna žena, uvek je pokazivala ljubav i bila spremna da se prilagodi raznim okolnostima s kojima smo se zajedno suočavali. Uvideo sam koliko je važno zadržati jasan duhovni pogled na stvari i gledati na budućnost kada se čovek suoči s takvim gubitkom. Zahvaljujući tome što se oslanjam na Jehovu u molitvi i pridržavam se dobrog rasporeda teokratskih aktivnosti, uključujući i propovedanje, moj um je potpuno zaokupljen pozitivnim stvarima (Poslovice 3:5, 6).

Služenje u Betelu je prednost i lep način života. Ima tako mnogo mladih s kojima radim i doživljavam mnogo radosti. Jedan blagoslov su i brojni posetioci koji dolaze da posete Betel u Londonu. Ponekad sretnem drage prijatelje koje sam upoznao dok sam služio u Africi, i tada počinju da naviru lepe uspomene. Sve to mi pomaže da nastavim da u potpunosti uživam u ’sadašnjem životu‘ i da s pouzdanjem razmišljam i nadam se životu „koji će doći“ (1. Timoteju 4:8).

[Fusnota]

[Slika na 25. strani]

S majkom 1946.

[Slika na 26. strani]

Sa Džojs na dan našeg venčanja 1950.

[Slika na 26. strani]

Na kongresu u Bristolu 1953.

[Slike na 27. strani]

Služenje u jednoj izolovanoj grupi (gore) i skupštini (levo) u Južnoj Rodeziji, sadašnjem Zimbabveu