Oni revno propovedaju — na Tajvanu

Čung Kjung i Džuli, koji su u braku i imaju nešto više od 30 godina, sve do otprilike pre pet godina služili su kao opšti pioniri u Sidneju. „Imali smo posao sa skraćenim radnim vremenom i živeli smo prilično dobro“, kaže Čung Kjung. „Tamo gde smo živeli klima je prijatna a životni standard zadovoljavajuć. Porodica i prijatelji su nam bili blizu.“ Pa ipak, njih dvoje nisu bili potpuno zadovoljni svojim životom. Znali su da im okolnosti omogućavaju da urade više u službi, ali su oklevali da nešto učine u tom pogledu.

Zatim su na kongresu 2009. čuli govor koji je ostavio snažan utisak na njih. Govornik se obraćao onima koji su mogli proširiti svoju službu. Rekao je: „Vozač može usmeriti svoj auto levo ili desno samo kada je auto u pokretu. Slično tome, Isus će nas usmeriti kako da više učinimo u službi, ali samo ako smo u pokretu, to jest ako se istinski trudimo da nešto konkretno i uradimo.“a Činilo im se da se govornik obraća baš njima. Na tom istom kongresu intervjuisan je bračni par misionara koji služe na Tajvanu. Govorili su o tome koliko im služba propovedanja donosi radosti i istakli da je u toj zemlji potrebno više propovednika dobre vesti. Čung Kjung i Džuli su ponovo imali utisak da su te reči upućene upravo njima.

Džuli kaže: „Nakon tog kongresa, molili smo se Jehovi da nam da hrabrosti da preduzmemo sve što je potrebno i preselimo se na Tajvan. Nije nam bilo svejedno. Činilo nam se kao da prvi put u životu treba da skočimo u duboki bazen.“ Ono što piše u Propovedniku 11:4 pomoglo im je da „skoče“. Tamo stoji: „Ko pazi na vetar nikad neće sejati, i ko gleda na oblake nikad neće žeti.“ Čung Kjung kaže: „Rešili smo da prestanemo da ’pazimo i gledamo‘ i da počnemo da ’sejemo i žanjemo‘.“ Usrdno su se molili, čitali životne priče misionara, razmenili više mejlova sa nekima koji su se već preselili na Tajvan, prodali svoje automobile i nameštaj i nakon tri meseca otišli na Tajvan.

Više od 100 braće i sestara iz raznih zemalja trenutno služe na Tajvanu, na područjima gde je potrebno više objavitelja. Došli su iz Australije, Velike Britanije, Japana, Južne Koreje, Kanade, Sjedinjenih Država, Francuske i Španije. Najmlađi ima 21 godinu, a najstariji 73 godine. Među njima je i više od 50 neudatih sestara. Šta pomaže ovim revnim objaviteljima da istraju u službi propovedanja u stranoj zemlji? Pročitajmo šta su neki od njih rekli.

Lora je neudata sestre iz Kanade i služi kao pionir na zapadu Tajvana. Međutim, pre oko deset godina ona uopšte nije volela da ide u službu. Ova sestra kaže: „Išla sam u službu propovedanja taman toliko da nisam ni mogla da je zavolim.“ Zatim su joj prijatelji iz Kanade predložili da zajedno idu u Meksiko i da tamo pomognu u propovedanju oko mesec dana. „To je bilo prvi put da sam provela dosta vremena u službi propovedanja i, na moje iznenađenje, bilo mi je prelepo.“

To iskustvo je navelo Loru da razmisli o tome da pređe u neku skupštinu na stranom jeziku u Kanadi. Upisala se na kurs kineskog jezika, priključila se jednoj kineskoj grupi i postavila sebi cilj da se preseli na Tajvan, što je i učinila u septembru 2008. „Bilo mi je potrebno oko godinu dana da se priviknem na novo okruženje, ali sada ne mogu ni da zamislim da se vratim u Kanadu“, kaže ona. Kako sada gleda na službu propovedanja? „Zaista uživam u njoj! Ne postoji ništa što mi pričinjava toliko zadovoljstva kao to što mogu da gledam kako se ljudi menjaju dok polako upoznaju Jehovu. Preseljenje na Tajvan mi je upravo to omogućilo.“

Brajan i Mišel, bračni par sa nešto više od 30 godina, preselili su se pre oko osam godina iz Sjedinjenih Država na Tajvan. U početku su imali utisak da njihovo učešće u službi baš i nema nekog smisla. Međutim, jedan iskusan misionar im je rekao: „Čak i ako uspete da samo date traktat nekom, treba da imate na umu da je to verovatno prvi put da je ta osoba nešto saznala o Jehovi. Dakle, vi već imate važan udeo u službi propovedanja ovde!“ Te ohrabrujuće reči su im umnogome pomogle da ne odustanu. Jedan drugi brat im je rekao: „Ukoliko ne želite da se obeshrabrite, nemojte svoj napredak u učenju kineskog jezika meriti u odnosu na prethodni dan, već u odnosu na prethodni kongres.“ Ovaj bračni par je zaista napredovao i danas su delotvorni pioniri.

Šta te može motivisati da počneš da učiš neki strani jezik? Poseti zemlju u koju planiraš da se preseliš. Idi tamo na sastanke, upoznaj tamošnju braću i sestre i idi s njima u službu propovedanja. Brajan kaže: „Kada budeš video koliko mnogo ljudi želi da sasluša biblijsku poruku i kada budeš osetio veliku ljubav lokalne braće i sestara, poželećeš da se oprobaš u tome da služiš u stranoj zemlji.“

Nekoliko pionira koji su se preselili na Tajvan izdržavaju se tako što daju časove engleskog. Kristin i Mišel prodaju ribu. Kristin kaže: „Nikada ranije se nisam bavio takvim poslom, ali zahvaljujući njemu mogu da ostanem u zemlji.“ S vremenom je stekao redovne mušterije. Ovaj posao im omogućava da se izdržavaju i ostavlja im dovoljno vremena za ono što im je najvažnije, a to je pionirska služba.

Vilijam i Dženifer, bračni par iz Sjedinjenih Država, došli su na Tajvan pre oko sedam godina. „Učenje jezika, pionirska služba, briga za skupštinu i zarađivanje za život mogu ponekad iscrpsti čoveka“, kaže Vilijam. Šta im je pomoglo da istraju i ostanu srećni? Trude se da postavljaju sebi realne ciljeve. Na primer, pošto nisu očekivali previše od sebe dok su učili kineski, nisu se previše ni razočarali kada je napredak bio sporiji.

Vilijam se seća kako mu je putujući nadglednik jednom prilikom rekao: „Uživajte u putovanju, a ne samo u trenutku kad stignete na svoje odredište.“ Drugim rečima, nakon što smo postavili sebi neki cilj treba da uživamo u svemu što radimo na njegovom ostvarenju. Vilijam kaže da je taj savet njemu i njegovoj supruzi pomogao da budu prilagodljivi, da prihvataju savete naimenovane braće iz svoje nove skupštine i da promene pristup u službi propovedanja kako bi bili delotvorniji na novom području. Vilijam još kaže: „Mnogo nam je značilo i to što smo ponekad izdvojili malo vremena da uživamo u prirodnim lepotama ostrva na kom služimo.“

Megan neudata pionirka iz Sjedinjenih Država, takođe ’uživa u svom putovanju‘ dok radi na svom cilju da tečnije govori kineski. Ona svakog vikenda ide sa grupom objavitelja u propovedanje na jedno posebno područje — u luku Kaohsjung, najveću luku na Tajvanu. Tamo ide od broda do broda i prenosi dobru vest ribarima iz Bangladeša, sa Vanuatua, iz Indije, Indonezije, Tajlanda i sa Filipina. „Budući da su ti ribari u luci samo kratko vreme, odmah počinjemo da proučavamo s njima. Da bismo stigli do svih, često proučavamo sa četiri ili pet ribara odjednom.“ A kako napreduje sa učenjem kineskog? Ona kaže: „Volela bih da učim brže, ali imam na umu reči jednog brata: ’Ti radi najbolje što možeš, a Jehova će se postarati za sve ono što ne možeš.‘“

Keti iz Velike Britanije se pre preseljenja dobro raspitala koje bi područje bilo sigurno okruženje za neudatu sestru. Iznela je svoje brige Jehovi u molitvi i pisala nekim podružnicama, tražeći informacije o mogućim opasnostima za neudate sestre. Kada je dobila odgovore na svoja pisma, dobro je razmislila o svemu i zaključila da bi preseljenje na Tajvan bio dobar izbor.

Keti se 2004. preselila na Tajvan kada je imala 31 godinu i sada tamo skromno živi. Ona kaže: „Pitala sam lokalnu braću i sestre gde mogu da jeftino kupujem voće i povrće. Zahvaljujući njihovim savetima, ušteđevina mi je trajala duže nego što sam mislila.“ Šta joj pomaže da vodi skroman način života? Keti kaže: „Često se molim Jehovi da mi pomogne da budem zadovoljna običnom hranom i skromnom odećom. Smatram da on odgovara na moje molitve tako što me poučava koje su moje stvarne potrebe i tako što mi pomaže da ne čeznem za onim što nemam. Uživam u tome što živim skromno jer mi to pomaže da se usredsredim na službu Jehovi.“

Keti vodi skroman ali zanimljiv život. Ona objašnjava zašto: „Propovedam na području gde ljudi žele da saslušaju biblijsku poruku. Veoma sam srećna zbog toga!“ Kada je stigla na Tajvan, postojale su samo dve kineske skupštine u gradu u kom je služila kao pionir, a danas ih ima sedam. „Pošto mogu svojim očima da gledam taj ogroman porast i da dajem svoj doprinos, moja svakodnevica je prepuna zanimljivih aktivnosti.“

Šta je bilo sa Čung Kjungom i Džuli o kojima je bilo reči na početku članka? Čung Kjung je isprva mislio da će sa svojim skromnim znanjem kineskog biti od male koristi u skupštini. Ali lokalna braća nisu tako mislila. „Kada se naša skupština podelila na dve, dobio sam još neke odgovornosti kao sluga pomoćnik. U tom trenutku sam se zaista osećao kao neko ko služi na području gde je potrebno više objavitelja.“ On dodaje uz osmeh: „Ta potreba za objaviteljima je bila toliko velika da sam im čak i ja bio potreban!“ On danas služi kao starešina. Njegova supruga Džuli kaže: „Smatramo da vodimo ispunjen život i srećni smo i zadovoljni kao nikada ranije. Došli smo ovde da pomognemo braći i sestrama, ali nakon svih lepih iskustava koja smo imali u ovoj zemlji čini nam se da su oni pomogli nama. Zahvalni smo Jehovi što nam je omogućio da ovde služimo.“

U mnogim zemljama je još uvek potrebno više objavitelja. Da li završavaš sa školovanjem i razmišljaš o tome šta bi mogao da radiš u životu? Da li si neoženjen brat ili neudata sestra i želiš da više učiniš u službi? Da li bi želeo da tvoja porodica ima više lepih uspomena iz službe propovedanja? Da li si u penziji i imaš dosta dragocenog životnog iskustva koje možeš da podeliš sa drugima? Možeš biti siguran da te očekuju bogati blagoslovi ukoliko budeš proširio službu tako što ćeš služiti na nekom mestu gde je potrebno više objavitelja Kraljevstva.