INDONEZIJA
Prvi Svedoci na Javi
Godine 1933, Frenk Rajs je pozvao Teodorusa Ratua iz Severnog Sulavesija da zajedno s njim radi u skladištu za literaturu u Džakarti. „Imao sam jaku želju da učestvujem u plemenitom delu za Kraljevstvo i počeo sam da propovedam sa bratom Rajsom“, ispričao je Teo. „Kasnije sam se pridružio Bilu Hanteru na propovedničkom putovanju po Javi i posadi Svetlonoše na putu za Sumatru.“ Teo je bio prvi Indonežanin koji je prihvatio istinu i decenijama je služio kao pionir širom Jave, Severnog Sulavesija i Sumatre.
Jednom prilikom naredne godine, Bil Hanter je brošuricu Gde su mrtvi? dao Feliksu Tanu, koji se školovao u Džakarti. Kada se Feliks vratio kod svojih u Bandung, u Zapadnoj Javi, pokazao je brošuricu svom mlađem bratu, Dodou. Obojica su se oduševila kada su saznala da prvi čovek, Adam, nije imao besmrtnu dušu. Sam Adam je bio duša (Post. 2:7). Otvorio im se duhovni apetit, pa su prečešljali antikvarnice u Bandungu, u potrazi za publikacijama Jehovinih svedoka. Ono što su saznali, preneli su ostalima u porodici. Nakon što su u dahu pročitali sve knjige i brošurice koje su pronašli, pisali su na adresu skladišta za literaturu u Džakarti. Na njihovo iznenađenje, posetio ih je Frenk Rajs i doneo im nove publikacije. To ih je veoma ohrabrilo.
Ubrzo nakon što se brat Rajs vratio u Džakartu, brat Klem i sestra Žan Dešan, koji su se upravo venčali, došli su u Bandung na 15 dana. „Brat Dešan je pitao celu našu porodicu da li bismo želeli da se krstimo“, ispričao je Feliks. „Nas četvoro — Dodo, moja mlađa sestra Džozefina (Pin Nio), majka (Kang Nio) i ja — krstili smo se u znak predanja Jehovi.“a Nakon toga, porodica Tan se pridružila Klemu i Žan u propovedničkoj akciji koja je trajala devet dana. Klem im je pokazao kako se propoveda uz pomoć kartice za svedočenje, na kojoj se nalazila jednostavna biblijska poruka na tri jezika. Nije prošlo mnogo vremena a mala grupa u Bandungu postala je skupština, druga u Indoneziji.
Papina kapa
Kada je propovedanje počelo da hvata zamah, hrišćansko sveštenstvo se takoreći prenulo iz sna. Oni i njihove pristalice počeli su da pišu članke u novinama kritikujući verovanja i delatnost Jehovinih svedoka. Zbog tih članaka, Ministarstvo vera je pozvalo Frenka Rajsa na saslušanje. Zadovoljni njegovim odgovorima, zvaničnici su dozvolili da se nastavi s propovedanjem.b
Početkom 1930-ih, većina predstavnika kolonijalnih vlasti je ili ignorisala ili tolerisala propovedanje naše braće. Ali kada je nacistička Nemačka postala najmoćnija vlast u Evropi, neke birokrate su promenile ploču, naročito revnosni katolici. „Jedan carinski službenik koji je bio katolik zaplenio nam je pošiljku knjiga, pod izgovorom da prikazuju nacizam u lošem svetlu“, rekao je Klem Dešan. „Kada sam otišao u carinsku upravu da se žalim, službenik koji nas nije voleo bio je na odmoru. Njegov zamenik — prijateljski nastrojen čovek koji nije bio katolik — odmah nam je dao knjige, govoreći: ’Uzmite sve što je vaše pre nego što se onaj vrati s odmora.‘“
„Jednom drugom prilikom, vlasti su zahtevale da se cenzurišu dve slike u knjizi Neprijatelji“, ispričala je Žan Dešan. „U pitanju su bile karikature zmije (Satane) i pijane bludnice (krive religije). Obe su nosile papsku kapu (mitru).c Nismo hteli da odustanemo od tih knjiga. Zato je troje nas u pristaništu sedelo i po nesnosnoj vrućini preoravalo hiljade knjiga ne bismo li zatamnili slike s papinom kapom!“
Dok se u Evropi spremao rat, u našim publikacijama je hrabro razotkrivano licemerstvo hrišćanskih crkava i njihovo mešanje u politiku. Zato je sveštenstvo vršilo pritisak na vlasti da zaustave naše delovanje i usled toga je zabranjeno nekoliko naših publikacija.
Međutim, braća su bila odlučna da nastave s radom i dobro iskoriste štamparsku presu koju su dobili iz Australije (Dela 4:20). Žan je objasnila jednu od strategija koju su braća smislila: „Kad god bismo odštampali novu brošuricu ili časopis, morali smo jedan primerak odneti vlastima na uvid kako bismo dobili zvaničnu dozvolu. Početkom sedmice bismo ih odštampali i odneli skupštinama. Krajem nedelje bismo odneli primerak u kancelariju javnog tužioca. Kada ne bi odobrio publikaciju, tužno bismo pognuli glavu i požurili u štampariju da odštampamo sledeću.“
Braća i sestre koji su uručivali zabranjene publikacije često su se igrali mačke i miša s policijom. Primera radi, dok je bio u službi od vrata do vrata u Kediriju, u Istočnoj Javi, Čarls Haris je naleteo na tamošnjeg policijskog inspektora.
„Vas tražim čitav dan!“, rekao je inspektor. „Čekaj da nađem spisak vaših zabranjenih knjiga.“
„Dok je on preturao po svojoj kući“, priča Čarls, „ćušnuo sam zabranjenu literaturu u skrivene džepove kaputa. Kada se on vratio, pružio sam mu 15 brošurica koje smo smeli da nudimo. Preko volje mi je dao svoj prilog i ja sam produžio, uručujući zabranjenu literaturu malo dalje niz ulicu.“
Štampanje uprkos teškoćama
Kada se Drugi svetski rat rasplamsao u Evropi, iz Holandije više nije bilo moguće slati literaturu u Indoneziju. Braća su videla da se primiče nevolja i mudro su organizovala da im časopise štampa jedna privatna firma u Džakarti. Prvo izdanje časopisa Uteha (sada Probudite se!) na indonežanskom pojavilo se u januaru 1939, a nedugo zatim je počela da izlazi i Stražarska kula. Braća su kupila malu presu i sama počela da štampaju časopise. Godine 1940, iz Australije je stigla veća mašina za ravnu štampu, pa su počeli da štampaju brošurice i časopise na indonežanskom i holandskom, i to o svom trošku.
Na kraju su vlasti, 28. jula 1941, uvele zabranu svih naših publikacija. Žan Dešan je ispričala: „Jednog jutra sam kucala na pisaćoj mašini u kancelariji. Vrata su se najednom otvorila i umarširala su tri policajca i jedan holandski policajac višeg ranga u svečanoj odeći — sa sve ordenjem, belim rukavicama, paradnim mačem i šeširom s perjem. Nisu nas iznenadili. Tri dana pre toga do nas je stigla poverljiva informacija da će naše publikacije ubrzo biti zabranjene. Pompezni zvaničnik nam je pročitao dugačku objavu i zatim zahtevao da ga odvedemo u štampariju da zapečati presu. Moj muž mu je rekao da je zakasnio. Presu smo prodali prethodnog dana!“
Bibliju nisu zabranili, pa su braća u službi od kuće do kuće koristila samo nju. Takođe su vodili i biblijske kurseve. Ali pošto je u Aziji sve slutilo na rat, pionirima stranog porekla rečeno je da se vrate u Australiju.
a Kasnije su i Feliksova tri mlađa brata i otac postali Svedoci. Njegova sestra, Džozefina, udala se za Andrea Elajasa i zajedno s njim pohađala Biblijsku školu Galad. Njena životna priča je objavljena u izdanju Probudite se! od septembra 2009.
b Po završetku Drugog svetskog rata, brat Rajs se vratio u Australiju i zasnovao porodicu. Završio je svoj život na zemlji 1986. godine.
c Slike su bile zasnovane na Otkrivenju 12:9 i 17:3-6.