Kako je započeo život na Zemlji?
Jedan čovek traži odgovor
KAD sam bio mali znao sam odgovor. Bog je stvorio život. Roditelji su me to učili iz Biblije. Kad sam odrastao posmatrao sam život oko sebe. Bio sam zapanjen. Srce mi je bilo puno divljenja.
Letnje cveće je umiralo u jesen, ali je iza sebe ostavilo semenje iz kojeg je izraslo novo cveće u proleće. Biljni sok u drveću otišao je pod zemlju, ali mesecima kasnije vratio se da bi gole grane obukao u zeleno. Svici na poljima pobegli su u svoje rupe i prespavali zimu, ali su bili ponovo napolju s povratkom toplih sunčanih dana. Par ptica modrovoljki koji se ugnezdio u šupljini gvozdenog stuba u našem dvorištu u jesen je odleteo na jug, ali se u proleće vratio na isti taj stub da bi podigao novu porodicu. S divljenjem sam posmatrao formacije gusaka u obliku V koje su letele na jug i oduševljeno slušao njihovo neprekidno gakanje — i pitao se o čemu su to čavrljale.
Što sam više učio o životu, to sam u njemu više opažao stvaralačku ruku, to sam više uviđao da je za sve to potreban Majstor i Kreator o kojem su mi pričali roditelji.
Nije potreban kreator?
No, u srednjoj školi su mi rekli da nije potreban kreator: ’Sve je to nastalo slučajno. Hemijski elementi u primitivnoj Zemljinoj atmosferi preoblikovali su se pod uticajem munja i ultraljubičastih zraka, njihovi atomi su se presložili i formirali složenije molekule, te se konačno pojavila živa ćelija. Ona se počela umnožavati i nasumice su se dešavale promene, a hiljade miliona godina kasnije život je u desetinama hiljada oblika prekrio Zemlju. Čovek je konačni produkt toga.’
Evolucija je iz njihovih ustiju zvučala tako jednostavno. Možda čak suviše jednostavno. Držao sam se svog verovanja u stvaranje, ali nisam želeo biti lakoveran. Želeo sam logično prosuditi stvar, imati otvorene misli, saznati istinu. Počeo sam čitati naučne knjige. Mnogo sam iz njih naučio. Oči su mi se više nego ikad otvorile obzirom na čuda prirode. Što sam više učio više sam bio zadivljen. No, što sam više u svemu tome sagledavao kreativnost, to su više moje misli prezale od toga da verujem kako su slučajne promene i slepa slučajnost mogle stvoriti ono što visokoumni ljudi u svojim laboratorijama ne mogu ponoviti — oni ne mogu stvoriti čak ni najmanju bakteriju, a da ne govorimo o cveću, pticama modrovoljkama, V formaciji gusaka . . .
Tokom godina školovanja, kako u srednjoj školi tako i na univerzitetu, posvetio sam se svakoj nauci koja mi je bila dostupna — hemiji, fizici, biologiji, matematici. Zatim sam nastavio da čitam knjige i članke evolucionista. Još uvek je to bilo neubedljivo. Izjave evolucionista izrečene su tako glatko, previše glatko obzirom na tvrdnje koje su ih pratile.
To je bilo pre dosta godina. Sada smo u 1980—im. Danas možda ima više dokaza a manje tvrdnji. Možda je sada vreme za jedan drugačiji pogled. Usredotočio sam se na jedan drugi aspekt — kako je život započeo na Zemlji. Konačno, ako evolucija ne može dokazati kako je nastala prva živa ćelija, kako će podupreti svoju tvrdnju o nastajanju živih stvorenja s bilionima ćelija — i tebe i mene, koji svaki imamo stotine biliona ćelija?
Za svoje istraživanje sam odabrao nedavno izašle knjige naučnika s besprekornim svedočanstvima — sve samih evolucionista. Prihvatio sam Isusov način ophođenja s lažnim religionistima: „Po svojim ćeš rečima biti proglašen pravednim i po svojim ćeš rečima biti osuđen“ (Matej 12:37, NS). Moje istraživanje se ograničilo na glavne evolucione faze na putu ka životu: (1). prvobitnu atmosferu, (2). organsku supu, (3). proteine, (4). nukleotide, (5). nukleinske kiseline zvane DNK i (6). membranu.
Pretpostavke o prvobitnoj atmosferi
Najpre je bilo potrebno da atmosfera na prvobitnoj Zemlji, bombardovana munjama, ultraljubičastim zracima ili drugim izvorima energije stvori jednostavne molekule koje su potrebne za život. Godine 1953. je Stenli Miler izvestio o upravo jednom takvom eksperimentu. On je načinio veštačku atmosferu bogatu hidrogenom, u njoj izazvao električnu varnicu i proizveo dve jednostavnije aminokiseline od 20 njih koje su potrebne za izgradnju proteina1. Niko, međutim, ne zna kako je izgledala prvobitna atmosfera2. Zašto je Miler izabrao upravo ovakvu? On je priznao da je imao predubeđenje u korist takve atmosfere jer se jedino u takvoj atmosferi „odigrava sinteza sastojaka od biološkog interesa“3.
Utvrdio sam da su eksperimenti često montirani tako da daju željene rezultate. Mnogi naučnici priznaju da eksperimentator može „prilično manipulisati rezultatima“ i da „njegova inteligencija može biti uključena kod prejudiciranja eksperimenta“4. Milerova atmosfera je korišćena u većini eksperimenata koji su nakon toga usledili, ne zato što je to bilo logično ili čak verovatno, nego zato što se to „moglo lako sprovesti u evolucionističkim eksperimentima“ i zato što su to „preporučivali uspesi laboratorijskih eksperimenata“5.
Bilo kako bilo, evolucionisti su pozdravljali Milerov podvig kao veliki korak napred. Usledili su mnogi eksperimenti uz korišćenje raznih energetskih izvora i različitih materijala. Kroz mnoge manipulacije i doterivanja, a zanemarujući uslove koji postoje u prirodnoj okolini, naučnici su u svojim strogo kontrolisanim laboratorijskim eksperimentima dobili dodatne organsko hemijske spojeve koji su bistveni za život. Od Milerovog krtičnjaka načinili su Maunt Everest. To je otvorilo put organskoj supi jedinjenja potrebnih za život, koja su se nagomilala u okeanu. No, je li zaista?
Organska supa je mit
Milerov krtičnjak je razrušen, a time je pao i Maunt Everest. Miler je koristio varnicu da bi razgradio jednostavne hemikalije u svojoj atmosferi i omogućio formiranje aminokiselina. No, ta varnica bi još brže razgradila aminokiseline! Tako je Miler ponovo montirao svoj eksperimenat: U svoju aparaturu je ugradio klopku kako bi uhvatio kiseline čim bi se one formirale i da bi ih zaštitio od uticaja varnice. Naučnici, međutim, tvrde da su na prvobitnoj Zemlji aminokiseline izbegle munje i ultraljubičaste zrake tako što su se zaranjale u okean. Tako evolucionisti žele sačuvati supu.
No, to je bezuspešno, i to iz nekoliko razloga. Aminokiseline nisu stabilne u vodi i u pradavnom okeanu njih bi bilo samo u neznatnim količinama. Da je organska supa ikad postojala, neki njeni sastojci bili bi sačuvani u sedimentnim stenama, no uprkos 20—godišnjem istraživanju „najstarije stene ne pružaju nikakav dokaz o nekoj prebiotičkoj supi“. Međutim, postojanje prebiotičke supe je ključno“. Zato „predstavlja pravi šok saznanje da nema apsolutno ni jednog pozitivnog dokaza za njeno postojanje“6.
Šanse za stvaranje proteina
Prihvatimo da postoji supa koju priroda ne priznaje. U toj supi ima na milione aminokiselina, na stotine različitih vrsta, od kojih oko polovina njih ima levi oblik, a polovina desni. Hoće li se aminokiselina sada povezati u dugačke lance da bi formirala proteine? Hoće li u toj supi između stotina vrsta biti slučajnošću odabrano samo 20 vrsta koje su potrebne? I hoće li one tada biti poređane u ispravnom redosledu za svaki pojedini protein i u tačnom obliku koji je potreban za svakog od njih? To će se desiti samo čudom.
Jedan tipični protein ima oko stotinu aminokiselina i sadrži mnogo hiljada atoma. U svojim životnim procesima ćelija koristi oko 200.000 proteina. Dve hiljade njih su enzimi, posebni proteini bez kojih ćelija ne može da preživi. Kakve su šanse da se ti enzimi nasumice formiraju u supi — ako postoji supa? Šansa je jedan prema 140000. To je broj 1 sa 40 000 nula. Kad bi se to potpuno ispisalo, ispunilo bi oko 14 stranica ovog časopisa. Ili, drugačije izraženo, šanse su jednake kao kad bi bacali kocku i 50 000 puta za redom dobili šesticu! A to je samo za 2000 od 200.000 koliko je potrebno za živu ćeliju!8
Sada sam shvatio da bijem izgubljenu bitku. No, nastavio sam. Ako pretpostavimo da nam je supa zaista dala proteine, šta je onda sa nukleotidima? Lesli Orgel s instituta Solk u Kaliforniji ukazao je na to da su nukleotidi „jedan od najvećih problema u prebiotičkoj sintezi“9. Oni su potrebni za izgradnju nukleinskih kiselina (DNK, RNK), koje takođe predstavljaju nepremostivu poteškoću. Proteini se ne mogu okupiti bez nukleinskih kiselina, niti se nukleinske kiseline mogu formirati bez proteina10. To je stara zagonetka ogrnuta u hemijski ogrtač: Šta je bilo prvo, kokoška ili jaje?
No, pomerimo tu planinu na stranu i dopustimo profesoru hemije na univerzitetu u Njujorku i specijalisti za istraživanja DNK, evolucionisti Robertu Šapiru, da obrazloži kakva je verovatnost postojala za formiranje nukleotida i nukleinskih kiselina u prvobitnoj zemaljskoj okolini:
„Kad se god dve aminokiseline sjedine, oslobađa se jedna molekula vode. Dve molekule vode moraju biti oslobođene kad se nukleotid sastavi iz svojih komponenata, a dodatna voda oslobađa se onda kad se kombinacijom nukleotida formiraju nukleinske kiseline. Nažalost, formiranje vode u okolini koja je njom zasićena predstavlja u hemijskom pogledu isto što i nositi pesak u Saharu. To je nepoželjno i zahteva potrošnju energije. Takvi procesi se ne dešavaju tako lako sami od sebe. U stvari, spontano se javljaju obrnute reakcije. Voda spremno napada velike biološke molekule. Ona razdvaja nukleotide, lomi veze šećera i fosfata i odvaja baze od šećera“.11
Završni korak od šest navedenih je membrana. Ćelija bez nje ne može da postoji. Ona mora biti zaštićena od vode, a to upravo čine vodo odbojne masnoće u membrani.12 No, da bi se formirala membrana, potreban je „proteinski sintetički aparat“, a on može funkcionisati samo onda kad se nalazi u okviru membrane.13 Opet problem kokoši i jajeta!
Molekularnoj biologiji je odzvonilo
San evolucionista bio je otkriće super jednostavne prvobitne žive ćelije. Taj san molekularne biologije pretvorio se u noćnu moru. Majkl Denton, specijalist u molekularnoj biologiji, objavio je njeno posmrtno zvono:
„Molekularna biologija je pokazala da su čak i najjednostavniji živi sistemi na Zemlji danas, bakterijske ćelije, krajnje složene. Premda bakterijske ćelije mogu biti zapanjujuće malene i težiti manje od 10—12 g, svaka od njih je zapravo jedna mikro—minijaturizovana fabrika koja sadrži na hiljade izvanredno kreiranih delova zamršene molekularne mašinerije, koja se opet sastoji od stotine hiljada miliona atoma, što je sve daleko komplikovanije nego bilo kakva mašina koju je načinio čovek i što se apsolutno ne može uporediti ni sa čim u neživom svetu.
Molekularna biologija je takođe pokazala da je osnovna struktura ćeličnog sistema u osnovi ista kod svih živih sistema na Zemlji, od bakterije do sisavaca. U svim organizmima su uloge DNK, mRNK i proteina identične. Značenje genetskog koda je takođe praktično identično u svim ćelijama. Veličina, struktura i raspored komponenti proteinske sintetske mašinerije praktično je isti kod svih ćelija. Prema tome, što se tiče njihove osnovne biohemijske strukture, ne može se smatrati primitivnim ili nasleđenim u odnosu na bilo koji drugi sistem, a ne postoji ni najmanji empirijski nagoveštaj evolucionog traga među svim tim zadivljujuće različitim ćelijama na Zemlji“.
Zato ne iznenađuje da je Harold Morovic, fizičar s univerziteta Jejl, izračunao da je verovatnost da se slučajnim promenama dobije najjednostavnija živa bakterija 1 prema 1 sa 100,000.000.000 nula. „Taj je broj tako velik“, kaže Šapiro, „da bi za njega, ako bi hteli da ga napišemo u konvencionalnom obliku, bilo potrebno nekoliko stotina hiljada knjiga“. On iznosi optužbu da naučnici koji su se posvetili hemijskoj evoluciji života zanemaruju rastuće dokaze i „odlučili su da se toga čvrsto drže i oko toga ne postavljaju pitanje, učinivši na taj način od toga mitologiju“.15
Jedna naučnica koja se specijalizovala za biologiju ćelije kaže da je pre nekoliko miliona godina „samo jedna ćelija mogla praviti oružje, nabavljati hranu, probavljati je, izbacivati štetne tvari, kretati se, graditi kuće, obavljati polnu aktivnost, bilo na ispravan ili na bizaran način. Ta stvorenja još uvek postoje. Protisti — kompletni i čitavi organizmi, premda ih sačinjava samo jedna ćelija s mnogo talenata, ali koji nemaju tkiva, organa, srca i mozga — zaista imaju sve što imamo i mi“. Ona govori o jednoj ćeliji koja sudeluje u „onih nekoliko stotina hiljada istovremenih hemijskih reakcija koje sačinjavaju život“.16
Kakva neverovatna gužva hemijskog saobraćaja unutar te mikroskopske ćelije, a ipak sve se odvija bez zakrčenja saobraćaja! Očigledno je za sve to potreban Majstor Kreator vrhunske inteligencije. Informacioni sadržaj šifriran u jednoj čestici DNK teži „manje od nekoliko hiljada milionitih delova grama“, a to je dovoljno „da odredi tako složen organizam kao što je čovečji“.17 Kad bi se sadržaj informacija jedne jedine ćelije ispisao, „on bi ispunio hiljadu knjiga od kojih svaka ima 600 stranica“.18 Kako je to zapanjujuće! Inteligencija koja je daleko iznad naših moći razumevanja apsolutni je imperativ za započinjanje života na Zemlji.
Moj zaključak nakon svega ovoga je sledeći: Bez prave atmosfere nema organske supe. Bez organske supe nema aminokiselina. Bez aminokiselina nema proteina. Bez proteina nema nukleotida. Bez nukleotida nema DNK. Bez DNK nema ćelije koja se reprodukuje. Bez membrane nema žive ćelije. A bez mudrog kreiranja i upravljanja nema života na Zemlji.
No, naučnici su učinili veliku uslugu onima koji veruju u stvaranje. Njihova otkrića o životu snažno su ojačala moju veru u stvaranje, te sada s produbljenim cenjenjem čitam poslanicu Rimljanima 1:20, 21, 28: „Otkad je Bog stvorio svet, njegova večna moć i božanstvo — premda nevidljivi — prisutni su da bi um mogao videti ono što je on načinio. Zato takvi ljudi nemaju izgovora . . . Iz logike su načinili glupost i zatamnjeni su im prazni umovi . . . Drugim rečima, budući da su odbili videti ono što je razumno da bi priznali Boga, Bog ih je prepustio njihovim vlastitim iracionalnim idejama i njihovom monstruoznom ponašanju“ (Jerusalimska Biblija).
Istraživanje me uverilo da je istina ono što su me učili moji roditelji: Jehova Bog jedini je „izvor života“ (Psalam 36:9). — Napisao član odbora za pisanje časopisa Probudi se!
Izvori:
1. Poreklo: Priručnik jednog skeptika o stvaranju života na Zemlji od Roberta Šapira, 1986, str. 105; Život, od Fransisa Krika, 1981, str. 77.
2. Poreklo: Priručnik jednog skeptika, str. 96—97.
3. Poreklo života na Zemlji, od Stenlija L. Milera i Leslija E. Orgela, 1974, str. 33.
4. Poreklo: Priručnik jednog skeptika, str. 103.
5. Teknolodži Rivju, april 1981, R. K. Koven, str. 8; Nauka 210, R. A. Ker, 1980, str. 42. (Oba citata uzeta iz knjige Misterij porekla života: Procenjivanje sadašnjih teorija, 1984, str. 76).
6. Evolucija: Teorija u krizi, od Majkla Dentona, 1985, str. 260—261, 263; Poreklo: Priručnik jednog skeptika, str. 112—113.
7. Evolucija: Teorija u krizi, str. 234—238.
8. Inteligentni svemir, od Freda Hojla, 1983, str. 12—17.
9. Poreklo: Priručnik jednog skeptika, str. 186.
10. Evolucija: Teorija u krizi, str. 238; Poreklo: Priručnik jednog skeptika, str. 134, 138.
11. Poreklo: Priručnik jednog skeptika, str. 173, 174.
12. Isto, str. 65.
13. Evolucija: Teorija u krizi, str. 268, 269.
14. Isto, str. 250.
15. Poreklo: Priručnik jednog skeptika, str. 32, 49, 128.
16. Središte života, od L. L. Larisona Kadmora, 1977, str. 5, 13, 14.
17. Evolucija: Teorija u krizi, str. 334.
18. Nejšnel Džiografik, septembar 1976, str. 357.
[Slika na 11. strani]
Šta je bilo prvo?
Jaje dolazi iz kokoši, ali kokoš dolazi iz jajeta
Proteini se ne mogu stvarati bez nukleinskih kiselina, ali nukleinske kiseline se ne mogu stvarati bez proteina
Membrana se ne može formirati bez proteinskog sintetičkog aparata, ali se taj aparat ne može formirati bez membrane
[Slika na 12. strani]
Stotine hiljada hemijskih reakcija dešava se istovremeno u svakoj živoj ćeliji — bez zakrčenja saobraćaja!
[Slika na 13. strani]
Informacije u jednoj jedinoj ćeliji ispunile bi hiljadu knjiga od po 600 stranica