Kako mi je koristila Božja briga

UJUTRO 18. maja 1963, probudila sam se mnogo srećnija nego obično. Počeo je jedan divan, topao sunčani dan. Ali, pre nego što objasnim zašto je taj dan bio za mene tako poseban, dopustite mi da vam kažem nešto malo o sebi.

Rođena sam u Filadelfiji, u Pensilvaniji, SAD, 20. maja 1932, kao najmlađa devojčica u porodici od četiri kćerke. Majka mi je umrla kad sam imala dve godine, a otac se preženio kad sam imala pet godina. S vremenom je naša porodica bila uvećana sa šestoro mlađe braće i sestara. Bili smo baptisti, i u jednom trenutku sam čak razmišljala da postanem učiteljica u nedeljnoj školi.

Rodila sam se s reumatskim artritisom, što je doprinelo veoma teškom detinjstvu. Kad sam imala devet godina, lekar mi je rekao da će mi biti sve gore kako budu prolazile godine. Nažalost, njegovo predviđanje se obistinilo. Do svoje 14. godine, više nisam mogla da hodam. Konačno su mi se ruke, stopala i noge potpuno onesposobili, a kukovi su mi srasli. Prsti su mi se tako deformisali da mi je bilo teško da pišem ili jednostavno uzmem nešto. Zbog mog stanja, nisam više mogla da se vratim u javnu školu.

Kad sam sa 14 godina bila primljena u bolnicu, bila sam srećna jer su mi sestre dopuštale da nešto malo radim da im pomognem. Veoma sam se radovala tom radu. Kasnije sam došla dotle da više nisam mogla da ustanem sama. Lekari su rekli mojim roditeljima da oni ne mogu više ništa učiniti za mene, pa sam nakon tri meseca provedena u bolnici poslata kući.

U naredne dve godine, dok nisam imala 16 godina, nisam puno toga radila osim što sam ležala u krevetu. Bilo je obezbeđeno izvesno kućno školovanje, ali onda se moje stanje pogoršalo. Pojavio mi se čir na desnom gležnju, kao i reumatska groznica, što je zahtevalo povratak u bolnicu. Tamo sam dočekala 17. godinu. Još jednom sam ostala u bolnici tri meseca. Kad sam se vratila kući, više nisam ispunjavala uslove za kućno školovanje.

Dok sam se približavala 20. godini, bila sam veoma jadna i većinu vremena sam provodila plačući. Znala sam da postoji Bog i mnogo puta sam mu se molila da mi pomogne.

Nada u budućnost

Dok sam bila u filadelfijskoj Opštoj bolnici da bih nadalje lečila svoj gležanj, delila sam sobu s jednom devojkom po imenu Mirijam Kelum. Postale smo prijateljice. Kad je Mirijamina sestra Ketrin Majls bila u poseti, prenosila bi mi informacije iz Biblije. Kad sam bila otpuštena iz bolnice, uvek sam na neki način uspevala da održim kontakt s Ketrin, koja je bila Jehovin svedok.

Nažalost, moja maćeha me baš nije mnogo volela. Kad sam imala 25 godina, preselila sam se kod jedne moje starije sestre, a dogodilo se da se Ketrin doselila u jednu kuću iza ugla. Pozvala sam je i ona je počela da sa mnom proučava Bibliju koristeći kao studijsko sredstvo knjigu Neka Bog bude istinit. Kakva je bila radost saznati da neću uvek biti onesposobljena i da će jednog dana biti uklonjeno sve zlo! (Poslovice 2:21, 22; Isaija 35:5, 6). Te istine su mi se svidele, zajedno s nadom u uskrsenje i izgledom da ću opet videti svoju majku (Dela apostolska 24:15).

Odmah sam počela da posećujem sastanke Jehovinih svedoka. Ketrinin muž bi me nosio do njihovog automobila i vozio u Dvoranu Kraljevstva. Kad sam išla na sastanke, bila sam ohrabrena ljubavlju koja mi je pokazana.

Savladavanje prepreka

Nažalost, moja sestra i njen muž su se razdvojili, što je zahtevalo da još jednom živim sa svojim ocem i maćehom. Pošto se moja maćeha veoma protivila Jehovinim svedocima, od 1958. do 1963. morala sam da tajno proučavam Bibliju. Ona nije dopuštala nijednom Jehovinom svedoku da uđe u kuću. Proučavala sam s različitim osobama preko telefona ili kad sam bila u bolnici.

Još jedna prepreka bila je što moja maćeha ponekad nije htela da me hrani i kupa. Jednom mi nije prala kosu osam meseci. Takođe mi nije dopuštala da čitam nikakvu poštu koju najpre ona nije odobrila. Međutim, Jehovina briga je bila očigledna, jer mi je brat dozvolio da moja pošta stiže na njegovu adresu. Taj dogovor je omogućio Pet Smit, jednoj hrišćanskoj sestri s kojom sam se dopisivala, da ostane u kontaktu sa mnom i da mi pruža biblijsko ohrabrenje. Moj brat bi mi prokrijumčario njena pisma; ja bih odgovorila na njih, a on bi prokrijumčario moja pisma napolje.

Godine 1963. morala sam da se vratim u bolnicu i Pet Smit je tamo nastavila da proučava sa mnom. Jednog dana me pitala: „Da li bi volela da se krstiš na našem pokrajinskom sastanku?“

„Da!“ odgovorila sam.

Bila sam u odeljenju za rehabilitaciju i mogla sam dobiti jednodnevni izlazak. Na dan pokrajinskog sastanka, Pet je, zajedno s drugim Svedocima, došla da me povede. Braća su morala da me podignu preko jedne pregrade i spuste me u vodu da bih se krstila. Sada sam bila Jehovin sluga! Bio je to 18. maj 1963, dan koji nikada neću zaboraviti.

U domovima za zbrinjavanje i van njih

U novembru je trebalo da napustim bolnicu. Nisam želela da se vratim kući jer sam znala da bi moja služba Jehovi tamo bila ograničena. Zato sam organizovala da uđem u jedan dom za zbrinjavanje. Tamo sam počela da učestvujem u službi pišući pisma ljudima s kojima su Svedoci teško mogli da kontaktiraju u službi od kuće do kuće. Takođe sam čitala posmrtnice i pisala rođacima onih koji su nedavno umrli, prilažući utešne stihove iz Biblije.

Onda sam se, maja 1964, preselila u Njujork da živim sa svojom najstarijom sestrom i njenim mužem. On mi je kupio moja prva invalidska kolica, i počela sam da posećujem sastanke. Kako sam bila radosna kad sam održala svoj prvi govor u Teokratskoj školi službe dok sam bila u Njujorku!

Početkom 1965, neka braća iz Filadelfije su me zamolila da dve sedmice provedem s njima. Dok sam bila u Filadelfiji, pisala mi je moja sestra i rekla mi da me više ne želi i da treba da ostanem tamo gde jesam. Organizovala sam da ponovo uđem u dom. Dok sam živela tamo, nastavila sam da posećujem sastanke i da svedočim ljudima pišući pisma. Upravo u to vreme mogla sam da proširim svoju službu tako što sam učestvovala u onome što je poznato kao pomoćna pionirska služba.

Primalac ljubazne brige

Jedan daljnji pokazatelj Jehovine brige bila je pomoć koju mi je pružala skupština Jehovinih svedoka Zapad iz Filadelfije. Pored toga što su me vodili na hrišćanske sastanke, oni su mi nabavljali pisaće potrepštine i druge stvari koje su mi trebale za moju službu.

Daljnji dokaz Jehovine brige dogodio se 1970. kad je bilo organizovano da se preselim kod Mod Vašington, hrišćanske sestre i medicinske sestre u penziji. Iako se u to vreme približavala 70. godini, ona se spremno brinula za mene tokom sledeće dve godine sve dok više nije mogla da to čini.

Dok sam bila kod Mod, braća iz skupštine Ridž iz Filadelfije marljivo su radila da bi osigurala da budem u stanju da prisustvujem svim sastancima. To je zahtevalo da me spuštaju i vraćaju niz tri niza stepenica tri puta sedmično. Kako sam samo zahvalna onima koji su tako verno radili da mi pomognu da dolazim na sastanke!

Godine 1972, kad sestra Vašington više nije mogla da se brine za mene, odlučila sam da uzmem stan samo za sebe. Ta promena ne bi bila moguća bez samopožrtvovane pomoći i ljubavi hrišćanskih sestara iz skupštine Ridž. One su se dogovarale da me hrane, kupaju i brinu za moje lične potrebe. Druge su pomagale time što su išle u kupovinu i brinule za ostali neophodan posao.

Sestre su dolazile rano svakog jutra da me nahrane i obuku za taj dan. Nakon što bi mi pomogle da sednem u svoja invalidska kolica, odvezle bi me do mog stola u jednom malom uglu stana, blizu jednog prozora. Tamo bih sela, učestvujući u službi tako što bih koristila telefon i pisala pisma. Taj deo svog stana zvala sam rajski kutak, pošto sam ga ukrasila mnogim teokratskim slikama. Celi dan bih provela u svojoj službi dok neko ne bi došao naveče da me stavi u krevet.

Godine 1974. moje zdravlje je zahtevalo da odem u bolnicu. Dok sam bila tamo, lekari su pokušali da me prisile da primim krv. Oko nedelju dana kasnije, kad se moje stanje popravilo, dva lekara su došla da me posete. „A, sećam se vas dvojice“, rekla sam im. „Pokušali ste da me nagovorite da primim krv.“

„Da“, odgovorili su, „ali znali smo da je to uzalud.“ Imala sam priliku da tim lekarima dam svedočanstvo o biblijskom obećanju o uskrsenju i o rajskoj zemlji (Psalam 37:29; Jovan 5:28, 29).

Tokom prvih deset godina u kojima sam živela sama, bila sam u stanju da posećujem hrišćanske sastanke. Nikada ih nisam propuštala osim kad sam bila bolesna. Ako je vreme bilo loše, braća i sestre bi umotali moje noge u ćebe i pokrili ih da bi ostale suve. Povremeno bi pokrajinski nadglednik dolazio da me poseti. Tokom njegovih poseta, on bi me „pratio“ na nekom biblijskom studiju koji sam vodila koristeći telefon. To su bile prilike kad sam bila veoma radosna.

Borba sa sve gorim stanjem

Godine 1982, došla sam dotle da više nisam mogla da se dignem iz kreveta. Nisam mogla da posećujem sastanke, niti sam mogla da pionirim, što sam neprestano radila 17 godina. Te okolnosti su me veoma rastužile i često sam plakala. Međutim, Jehovina briga bila je očigledna — hrišćanske starešine su organizovale da se u mom malom stanu održava jedan Skupštinski studij knjige. Kako sam još uvek zahvalna za tu pripremu!

Pošto sam preko celog dana bila vezana za krevet i nisam mogla da odem do svog stola, počela sam da vežbam pisanje na komadu papira koji bih položila na svoje grudi. U početku mi rukopis nije bio čitak, ali uz mnogo prakse postao je čitljiv. Jedno vreme sam ponovo mogla da svedočim pišući pisma, i to mi je donelo izvesnu meru radosti. Nažalost, moje stanje se nadalje pogoršalo, i više nisam u stanju da učestvujem u toj grani službe.

Iako od 1982. fizički nisam u stanju da prisustvujem oblasnom kongresu, u vreme kongresa pokušavam da se saživim s duhom tog događaja. Jedna hrišćanska sestra mi donese bedž i prikopča ga na moju spavaćicu. Isto tako, pronađem na televiziji bejzbol utakmicu na Stadionu veterana u Filadelfiji i razmišljam o tome gde sam obično sedela tokom naših kongresa na tom stadionu. Obično neko snimi kongresni program tako da ga mogu celog preslušati.

Ne predajem se

Iako u službi ne mogu da radim onoliko koliko sam mogla ranije, još uvek mislim na govorenje ljudima o biblijskim istinama. To što sam mogla da pionirim i pomažem određenom broju zainteresovanih osoba da proučavaju Bibliju bio je izvor radosti. Iako nije bilo lako živeti sama u prošle 22 godine, ja uživam u slobodi da služim Jehovi bez smetnje, što ne bih mogla da sam ostala kod kuće.

Takođe sam uvidela potrebu da marljivo radim da popravim svoju ličnost. Ponekad moje reči nisu bile izrečene u blagom tonu kad sam pružala uputstva onima koji su se ponudili da mi pomažu (Kološanima 4:6). I dalje se molim Jehovi da mi pomogne da se poboljšam na tom području. Istinski sam zahvalna na duhu strpljivosti i opraštanja koji su pokazali oni koji su me godinama podnosili u ljubavi. Njihova ljubazna pomoć je blagoslov za koji zahvaljujem njima i Jehovi.

Iako godinama fizički nisam u stanju da posećujem sastanke — nisam napuštala svoj stan sve to vreme osim jednom kad sam bila u bolnici — ja sam još uvek radosna i srećna. Moram priznati da se ponekad deprimiram, ali Jehova mi pomaže da se izvučem iz toga. Sada uživam slušajući sastanke preko telefonske veze s Dvoranom Kraljevstva. Oslanjajući se na Jehovu kroz molitvu i uzdajući se u njega, nikada se ne osećam usamljeno. Da, istinski mogu reći da mi je koristila Jehovina briga. (Ispričala Selest Džons.)

[Slika na 22. strani]

Ovaj deo gde sam učestvovala u službi nazivala sam rajski kutak