Ojačan da se suočim s predstojećim kušnjama

ISPRIČAO EDVARD MIHALEK

Šerif Vortona, u Teksasu, u SAD, bio je besan. Vodeći me u zatvor po četvrti put, vikao je: „Zašto ne slušaš naređenja?“

„Imam potpuno pravo da ovo radim“, odgovorio sam brzopleto. To je još više razbesnelo šerifa, i počeo je da me bije pendrekom. Drugi policajci su mu se pridružili, udarajući me drškama svojih pištolja.

TO SE desilo pre skoro 60 godina. Osvrćući se na prošlost, shvatam da je Jehova Bog koristio takve situacije da bi me obučio da se suočim sa izazovom da budem jedan od samo dvojice Jehovinih svedoka u Boliviji, jednoj južnoameričkoj zemlji veličine Francuske. Moje iskustvo vam može pomoći da shvatite kako vas Jehova može učiniti snažnima kada se suočavate s različitim kušnjama.

Davne 1936, dok sam radio u jednoj radnji za popravku radija u Bolingu, u Teksasu, čuo sam prenos govora Džozefa F. Raterforda, tadašnjeg predsednika Watch Tower Bible and Tract Societyja. Njegovo predavanje je govorilo o blagoslovima koje će Božje Kraljevstvo doneti poslušnom čovečanstvu. Zaista mi se svidelo (Matej 6:9, 10; Otkrivenje 21:3, 4). Kasnije sam pronašao neke knjige od Raterforda u našoj privatnoj biblioteci i počeo da ih čitam.

Moja maćeha je digla uzbunu zbog mog interesovanja za ono što je ona nazvala „sve te stare religiozne knjige“. Sakrila ih je i pretila da će ih spaliti. Kada sam pisao Watch Tower Societyju za pretplate na Kulu stražaru i Zlatni vek, pređašnji naziv za Probudite se!, Zajednica je zamolila Vilijama Harpera, iz nedavno osnovane skupštine Vorton, da me poseti. Uskoro smo svi, moja maćeha, moj brat, moj mlađi polubrat i ja proučavali Bibliju s bratom Harperom. Ubrzo smo svi simbolizovali svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi.

Godine 1938, Šild Tutdžin, putujući predstavnik Zajednice, posetio je naš dom u Bolingu i održao biblijsko predavanje. Naša dnevna soba je bila puna — ljudi su čak stajali na vratima susednih soba. Brat Tutdžin je govorio o ustrajnosti proroka Jeremije u propovedanju ljudima njegovog doba uprkos njihovom protivljenju (Jeremija 1:19; 6:10; 15:15, 20; 20:8). Takvim predavanjima, Jehova nas je jačao za kušnje s kojima ćemo se suočiti.

Jedna odluka i njene posledice

Ubrzo sam shvatio da treba da donesem jednu odluku. Pre toga sam studirao ekonomiju i nastojao sam da postignem ugled u poslovnom svetu. Imao sam firmu za prodaju i popravku radija i radio sam za jednu telefonsku kompaniju koja je instalirala telefonske linije. Ali sada sam počeo da shvatam da pravi uspeh u životu uključuje ugoditi našem Stvoritelju, Jehovi Bogu. Zato sam zatvorio firmu i preuredio jedan auto za stanovanje. Prvog januara 1939. pridružio sam se jednoj grupi pionira, punovremenih slugu, blizu Tri reke, u pokrajini Karnz, u Teksasu.

U septembru 1939, u Evropi je izbio Drugi svetski rat. Protivnici su iskoristili tu situaciju da oklevetaju Jehovine svedoke. Tvrdili su da smo petokolonaši, ili špijuni sila Osovine. Mnogi su verovali takvim lažnim optužbama i počeli da nam prave nevolje. Početkom 1940-ih bio sam zatvaran devet ili deset puta, uključujući i ranije spomenuti slučaj kada su me šerif i njegovi zamenici jako isprebijali. Posle toga sam tražio medicinsku pomoć.

Uzgred, taj isti šerif se kasnije ponudio da se uzdrži od gonjenja jednog čoveka zbog optužbe za nezakonito kockanje, u zamenu za jednu uslugu — trebalo je da me taj čovek, snažan radnik s naftnog polja, izmlati. Kao posledica toga, jednog dana kada sam nudio časopise na ulici taj čovek me je napao lancem! Pojavili su se neki policajci, ali umesto da njega uhapse, mene su strpali u zatvor! Kasnije mi je napadač rekao razlog za svoj neizazvani napad i izvinio se.

Pouke izvučene iz kušnji

Suočavanje s takvim kušnjama u stvari je ojačalo moju veru u Boga. U prvom redu, ne sećam se da me je bolelo dok su me tukli, ali se sećam spokoja i mira koje sam osećao nakon toga (Dela apostolska 5:40-42). Tako sam naučio da činim ono na šta je apostol Pavle podsticao: „Hvalimo [se] i nevoljama, znajući da nevolja daje postojanost“ (Rimljanima 5:3). Nakon toga, kada sam se sećao batina koje sam dobio, to me je učinilo odlučnim da uz Jehovinu pomoć nikada ne dozvolim bilo kojim Sotoninim zastupnicima da me ućutkaju.

Štaviše, izvukao sam još jednu vrednu pouku. Moja netaktična primedba: „Imam potpuno pravo da ovo radim“, isprovocirala je šerifa. Kasnije se ponovo suočio sa mnom, ovog puta besan zato što se Svedoci ne uključuju u rat (Isaija 2:4). Pokušavajući da me isprovocira, pitao je: „Kada bi bio pozvan da služiš svojoj zemlji, da li bi pošao?“

Pošto sam do tada naučio lekciju o taktičnosti, odgovorio sam: „Kada bih bio siguran da je to Jehovina volja, sigurno bih.“ Taj odgovor je stišao njegov gnev, i ništa se dalje nije desilo.

Obučavanje za moje životno delo

Jedan od vrhunaca mog života bilo je prisustvovanje trećem razredu Biblijske škole Gilead Watchtowera, godine 1944. Ova škola pruža petomesečno obučavanje za misionarsko delo. Pre nego što sam pohađao ovu školu, imao sam fobiju od govorenja pred publikom. Ali to što sam redovno morao da držim govore pred stotinak učenika, često napolju u jednom pozorištu pod vedrim nebom, zaista mi je pomoglo. Naš instruktor za javno govorenje, Maksvel Frend, prekidao bi me i uzvikivao: „Brate Mihalek, ne čujem te!“ Tako sam shvatio da u stvari imam prilično snažan glas.

Nakon što je Natan H. Nor, tadašnji predsednik škole, objavio da je moja misionarska dodela Bolivija, sećam se da me je posavetovao: „Tamo ćeš pronaći mnoge ponizne ljude. Budi pun ljubavi, strpljiv i pažljiv s njima.“ Pošto je Drugi svetski rat još uvek trajao, morali smo malo da sačekamo pre nego što smo krenuli na naše dodele. Konačno, 25. oktobra 1945, Harold Moris — moj drug iz razreda — i ja, stigli smo na aerodrom El Alto, odmah pored La Paza, glavnog grada Bolivije. Tako smo postali jedina dva Svedoka u zemlji trećoj po veličini u Južnoj Americi.

Autobus nas je spustio sa aerodroma, na 4 100 metara nadmorske visine, u glavni grad, La Paz, koji se proteže u dolini i na stranama velikog kanjona. Bio je izazov prilagoditi se životu na visini od preko četiri kilometra nadmorske visine.

Mali, burni počeci

Odmah smo počeli da posećujemo ljude od kuće do kuće. Bili su ljubazni i strpljivi s nama dok smo se borili s našim ograničenim španskim. Uskoro je svako od nas vodio od 18 do 20 sedmičnih kućnih biblijskih studija. Šest meseci kasnije, 16. aprila 1946, jedna mala, srećna grupa sastala se s nama radi godišnje proslave Hristove smrti. Kratko nakon toga, stiglo je još četvoro diplomaca Gileada, uključujući i Elizabet Holins, koja je kasnije postala moja supruga.

Brat Moris i ja uskoro smo počeli da posećujemo druge gradove, uključujući Kočabambu i Oruro, koji su u to vreme u Boliviji bili drugi i treći grad po veličini. Kada sam izvestio brata Nora o interesu koji smo pronašli i biblijskoj literaturi koju smo ostavili, on je predložio da te gradove posećujemo otprilike svaka tri meseca da bismo pomagali onima koji su pokazali interes. Mnogi od tih prijateljski nastrojenih, gostoljubivih ljudi kasnije su postali Jehovini svedoci.

Pošto je prošlo samo godinu dana od završetka Drugog svetskog rata, Bolivija je doživljavala politički preokret. Politička rivalstva i strah od ponovnog oživljavanja nacizma u Južnoj Americi vodili su do žestokih uličnih demonstracija i atentata. Tokom leta 1946, ubijen je predsednik zemlje, a njegovo telo je bilo obešeno na banderu naspram predsedničke palate. Zbog nasilja ljudi ponekad čak nisu mogli ni da izađu iz svojih kuća.

Dok je Elizabet jednog dana autobusom prolazila preko glavnog trga, videla je kako tri mladića vise na banderama. U užasu, oteo joj se mali krik. Jedna saputnica je rekla: „Ako vam se ne sviđa ono što vidite, okrenite glavu.“ Takvi događaji utisnuli su u nas potrebu da se u potpunosti oslanjamo na Jehovu.

Međutim, usred tog nemira, biblijska istina je hvatala koren u poniznim srcima. U septembru 1946, uspostavljena je kancelarija podružnice u La Pazu, i ja sam bio naimenovan za nadglednika podružnice. Iznajmljeni stan u kome je bila smeštena kancelarija takođe je služio kao misionarski dom. Nekoliko meseci kasnije, kada je osnovana prva skupština u Boliviji, taj isti stan je služio kao naše mesto sastajanja.

Godine 1946. počeli smo da održavamo i javna predavanja. Za prvo predavanje dobili smo dvoranu gradske biblioteke u centru La Paza. Jedan prijateljski nastrojen Jugosloven koji je proučavao s nama dao je plaćeni oglas u lokalnim novinama da bi najavio predavanje. Dvorana je bila sasvim puna. Pošto sam se još uvek borio s mojim španskim, bio sam veoma nervozan zbog tog predavanja. Ali uz Jehovinu pomoć sastanak je bio uspešan. Kao što se ispostavilo, to je bilo prvo predavanje u seriji od četiri predavanja koja smo održali u toj dvorani.

Godine 1947. dobili smo još šest gileadskih misionara, a 1948. još četiri. Kuće koje smo mogli da iznajmimo imale su veoma malo savremenih pogodnosti ili komfora. Pored držanja koraka s našim popunjenim misionarskim rasporedom, mi prvi misionari na kraju smo morali naći posao sa skraćenim radnim vremenom da bismo zaradili novac da zamenimo našu iznošenu odeću. Ići od grada do grada takođe je bio izazov. Često sam na otvorenoj prikolici kamiona putovao preko hladnih planinskih prolaza. Ali Jehova nam je preko svoje organizacije i dalje pružao ohrabrenje koje nas je jačalo.

U martu 1949, brat Nor i njegov sekretar, Milton Henšel, došli su iz Njujorka i posetili naša tri misionarska doma, u La Pazu, Kočabambi i Oruru. Kako je bilo ohrabrujuće čuti o velikim porastima u mnogim zemljama i o novom betelskom domu i štamparijama koje su se gradile u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu! Brat Nor je predložio da naš dom i Dvoranu Kraljevstva imamo na nekoj centralnijoj lokaciji u La Pazu. Takođe je rekao da treba poslati još više misionara.

Kasnije 1949, imali smo naš prvi pokrajinski sastanak, u gradu Oruru. Za mnogu našu novu hrišćansku braću i sestre bilo je ohrabrujuće da prvi put sretnu jedni druge. Dotada je Bolivija dostigla najveći broj od 48 objavitelja Kraljevstva i imala je tri skupštine.

Moj verni drug

Kao rezultat zajedničkog dugogodišnjeg učestvovanja u misionarskoj službi, Elizabet i ja smo upoznali i zavoleli jedno drugo. Konačno, venčali smo se 1953. godine. Ona je počela s pionirskom službom u januaru 1939, kad i ja. Te prve godine pionirenja i za nju su bile teške. Zbog svoje hrabre propovedničke aktivnosti, i ona je bila zatvarana, prisiljavana da prolazi ulicama kao neki običan kriminalac.

Elizabet priznaje da je bila uplašena kada je učestvovala u informativnim povorkama i nosila plakate koje glase: „Religija je zamka i prevara.“ Ali ona je radila ono što nas je u to vreme Jehovina organizacija poučavala da radimo. Kao što je rekla, radila je to zbog Jehove. Ta iskustva su je ojačala za kušnje koje je podnela tokom tih prvih godina u Boliviji.

Različite dodele

Nekoliko godina nakon našeg venčanja, većinu vremena proveli smo u putujućem delu. Posećivali smo ne samo četiri skupštine u Boliviji već i sve izolovane grupe zainteresovanih osoba kao i svaki grad koji je imao više od 4 000 stanovnika. Naša namera je bila da pronađemo i razvijamo bilo koji interes za biblijsku istinu među ljudima koji su živeli u tim mestima. Bilo je uzbudljivo videti da su do sredine 1960-ih u skoro svim gradićima koje smo posećivali nekih deset godina pre toga postojale skupštine.

U međuvremenu, imao sam zdravstvene probleme koji su se pogoršali zbog visoke nadmorske visine La Paza. Tako je 1957. jedan drugi brat preuzeo odgovornost nadgledanja podružnice, a Elizabet i ja smo bili dodeljeni u misionarski dom u Kočabambi, gradu u jednoj dolini na nižoj nadmorskoj visini. Na našem prvom sastanku bilo je prisutno nekoliko misionara ali nijedan jedini Bolivijanac. Do vremena kada smo otišli iz Kočabambe 15 godina kasnije, godine 1972, tamo su bile dve skupštine. Sada u kočabambskoj dolini ima 35 skupština s više od 2 600 objavitelja Kraljevstva!

Godine 1972. premešteni smo u Santa Kruz u tropskim nizijama. Još uvek živimo ovde u nekoliko soba iznad Dvorane Kraljevstva. Kada smo stigli, Santa Kruz je takođe imao dve skupštine, ali sada ih ima više od 45, s preko 3 600 objavitelja koji učestvuju u hrišćanskoj službi.

Koliko se radujemo što smo više od 50 godina ostali ovde na našoj misionarskoj dodeli da bismo videli sakupljanje otprilike 12 300 pripadnika Jehovinog naroda u ovoj zemlji! Zaista se radujemo što smo poslužili tim dragim osobama.

Srećan život služenja drugima

Pre nego što sam krenuo na misionarsku dodelu, pravni savetnik Watch Tower Societyja, Hejden C. Kovington, Teksašanin kao i ja, rekao je: „Ed, u Teksasu imamo dosta prostora za kretanje. Ali u misionarskom domu, bićeš stisnut s drugima. To će značiti pravljenje promena.“ Bio je u pravu. Živeti u tesnim sobama s drugima jeste izazov, ali to je samo jedan od mnogih izazova s kojima se hrišćanski misionar suočava.

Stoga ako treba da razmotriš preseljenje od kuće da bi služio Jehovi na nekom drugom području, seti se da je život jednog pravog Hristovog sledbenika život služenja drugima (Matej 20:28). Dakle, jedan misionar treba da se u mislima pripremi da prihvati život samoodricanja. Neki mogu zamišljati da će steći ugled. Možda i hoće — kad kažu zbogom prijateljima i rođacima kod kuće. Ali to nestaje kad osoba stigne u neki gradić ili siromašnu gradsku četvrt koja će biti njegova ili njena dodela. Kakav je moj savet?

Kad naiđeš na teškoće, kao što su zdravstveni problemi, osećanja izolovanosti od porodice, ili možda teškoće u slaganju sa hrišćanskom braćom na nekoj dodeli, prihvati sve to kao deo tvog obučavanja. Ako učiniš tako, s vremenom ćeš biti nagrađen, kao što je pisao apostol Petar: „Bog svake milosti... on da vas, pošto za kratko vreme pretrpite, usavrši, utvrdi, ukrepi i utemelji“ (1. Petrova 5:10).

Edvard Mihalek je umro 7. jula 1996, dok je ovaj članak privođen kraju za objavljivanje.

[Slika na 19. strani]

U Boliviji 1947.

[Slika na stranama 20, 21]

Časovi javnog govorenja često su se održavali napolju, kao što je prikazano na ovoj novijoj slici amfiteatra u Gileadu

[Slika na 23. strani]

S mojom suprugom