Dobar stres, loš stres

„Budući da stres nije neka konkretna reakcija tela na svaki zahtev, svako je uvek pod izvesnom merom stresa“ (dr Hans Selje).

DA BI violinista nešto odsvirao, strune na njegovom instrumentu moraju biti zategnute — ali samo do izvesne mere. Ako su prezategnute, pući će. Ali ako su strune previše labave, neće davati ama baš nikakav zvuk. Ispravna mera zategnutosti leži negde između ove dve krajnosti.

Slično je i sa stresom. Previše može biti štetno, kao što smo već videli. Ali šta kad nema nikakvog stresa? Iako to možda zvuči privlačno, činjenica je da vam je stres potreban — bar u izvesnoj meri. Na primer, zamislite da dok prelazite ulicu iznenada primetite kako jedan auto juri prema vama. Stres je ono što vam omogućuje da izbegnete nezgodu — i to brzo!

Ali stres nije koristan samo u hitnim situacijama. Stres vam je potreban i za obavljanje svakodnevnih zadataka. Svako je sve vreme pod izvesnom merom stresa. ’Jedini način da izbegnete stres jeste da umrete‘, kaže dr Hans Selje. On dodaje da je izjava „pod stresom je“ beznačajna kao i izraz „ima temperaturu“. „Ono što zapravo mislimo pod tim izrazima“, kaže Selje, „jeste višak stresa ili telesne temperature.“ U ovom kontekstu, rekreacija isto uključuje stres, kao i spavanje, jer vaše srce mora nastaviti da kuca, a i vaša pluća da rade.

Tri vrste stresa

Kao što postoje tri različita stepena stresa, tako postoje i tri različita tipa.

Akutan stres nastaje usled napetosti svakodnevnog života. U to često spadaju neprijatne situacije koje je potrebno rešiti. Pošto su one slučajne i samo privremene, s tim stresom obično se može izaći na kraj. Naravno, ima nekih koji skaču s jedne krize na drugu — stvarno, kao da je haos deo njihove ličnosti. Čak se i sa ovim stepenom akutnog stresa može izaći na kraj. Međutim, osoba koja pati od njega možda se opire promeni, sve dok ne uvidi kako njen buran način života utiče na nju i na one oko nje.

Dok je akutni stres privremen, hronični stres je dugotrajan. Osoba koja pati od ovog stresa ne vidi izlaz iz stresne situacije, bilo da su to jadi siromaštva ili beda posla koji se prezire — ili što ga nema. Hronični stres može nastati i zbog tekućih porodičnih problema. I briga oko nemoćnog rođaka može prouzrokovati stres. Šta god da je slučaj, hronični stres iscrpljuje svoju žrtvu dan za danom, nedelju za nedeljom, mesec za mesecom. „Najgora stvar kod hroničnog stresa jeste to što se ljudi naviknu na njega“, kaže jedna knjiga o toj temi. „Ljudi su odmah svesni akutnog stresa zato što je to nešto novo; oglušuju se o hronični stres zato što je on nešto staro, poznato i, ponekad, maltene prihvatljivo.“

Traumatičan stres predstavlja uticaj neke velike tragedije, kao što je silovanje, nesreća ili prirodna katastrofa. Mnogi ratni veterani i preživeli iz koncentracionih logora pate od ovog tipa stresa. Među simptome traumatičnog stresa mogu spadati živa sećanja na traumu, čak i godinama kasnije, uz povećanu osetljivost na manje događaje. Ponekad se kod onoga ko pati od ovog tipa stresa ustanovi stanje zvano poremećaj posttraumatskog stresa (PPTS). (Vidite okvir gore.)

Jako osetljivi na stres

Neki kažu kako način na koji sada reagujemo na stres uveliko zavisi od toga na koliko smo i na kakvu vrstu stresa nailazili u prošlosti. Oni kažu da traumatični događaji mogu u stvari promeniti hemijsku „šemu“ mozga, te osoba postaje mnogo osetljivija na stres u budućnosti. Na primer, u jednom ispitivanju 556 veterana iz Drugog svetskog rata, dr Lorens Bras je utvrdio da je opasnost od šloga osam puta veća među onima koji su bili ratni zarobljenici nego među onima koji to nisu bili — čak i 50 godina nakon te prvobitne traume. „Stres od toga što su bili RZ [ratni zarobljenici] bio je toliko ozbiljan da je promenio način na koji su ti ljudi reagovali na stres u budućnosti — učinio ih je osetljivijima.“

Stručnjaci kažu da ne treba potcenjivati stresne događaje doživljene u detinjstvu, pošto oni mogu imati znatan uticaj. „Većina dece koja doživi traumu ne bude odvedena kod doktora“, kaže dr Džin King. „Ona prođu kroz taj problem, nastave sa životom i na kraju godinama kasnije dođu u našu ordinaciju, pateći od depresije ili srčanog oboljenja.“ Osmotrite, recimo, traumu gubitka roditelja. „Stres te veličine pojavljuje se dok ste još mali da biste mogli trajno da promenite šemu u mozgu“, kaže dr King, „i nakon toga ste manje sposobni da se suočavate s normalnim, svakodnevnim stresom.“

Naravno, kako osoba reaguje na stres može zavisiti i od velikog broja drugih faktora, uključujući i fizičku konstituciju i dostupna sredstva koja će joj pomoći da izađe na kraj sa stresnim događajima. Ali ipak, bez obzira na njegov izvor, sa stresom se može izaći na kraj. Doduše, to nije lako. Dr Rejčel Jehuda primećuje: „Reći nekom ko je jako osetljiv na stres da se jednostavno opusti isto je što i reći nekome ko pati od nesanice da jednostavno zaspi.“ Pa ipak, postoji puno toga što osoba može učiniti da bi smanjila stres, kao što će pokazati sledeći članak.

[Okvir na 7. strani]

Stres na poslu — „Globalni fenomen“

Jedan izveštaj Ujedinjenih nacija navodi: „Stres postaje jedan od najozbiljnijih zdravstvenih problema 20. veka.“ Njegova prisutnost na radnom mestu je očigledna.

• Broj zahteva povezanih sa stresom koje naprave vladini službenici u Australiji povećao se 90 posto za samo tri godine.

• Jedno istraživanje u Francuskoj otkrilo je da 64 posto bolničarki i 61 posto nastavnika kaže da su uznemireni zbog stresne sredine u kojoj rade.

• Procenjuje se da bolesti povezane sa stresom svake godine koštaju Sjedinjene Države oko 200 milijardi dolara. Procenjuje se da je 75 do 85 posto svih nesreća u industriji povezano sa stresom.

• U mnogim zemljama je ustanovljeno da žene više pate od stresa nego muškarci, verovatno zbog toga što balansiraju s više obaveza između kuće i posla.

Stres na poslu je svakako, kao što to ovaj izveštaj UN naziva, „globalni fenomen“.

[Okvir na 8. strani]

PPTS — normalna reakcija na nenormalan doživljaj

’Tri meseca nakon što smo imali sudar, još uvek nisam mogla da prestanem plakati, niti da spavam noću. Čak mi je i sam izlazak iz kuće bio užasan‘ (Luiza).

LUIZA pati od poremeća­ja posttraumatskog stresa (PPTS), iznurujuće bolesti koja se odlikuje vraćanjem u prošlost i nametljivim sećanjima na traumatične događaje ili snovima o njima. Osoba sa PPTS-om može još imati i preterane iznenadne reakcije. Na primer, psiholog Majkl Dejvis govori o jednom veteranu iz Vijetnama koji je na dan svog venčanja skočio u žbunje na zvuk pucnja iz auspuha. „Trebalo je da su u okolini postojale sve vrste pokazatelja koji su mu govorili da je sve u najboljem redu“, kaže Dejvis. „To je bilo 25 godina kasnije; bio je u Sjedinjenim Državama, a ne u Vijetnamu... nosio je beli smoking, a ne vojničku uniformu. Ali kad se pojavio taj prvobitni stimulans, potrčao je u zaklon.“

Trauma s bojišta je­ste samo jedan uzročnik ­PPTS-a. Prema biltenu The Harvard Mental Health Letter, ovaj poremećaj može nastati zbog „bilo kog događaja ili niza događaja u koje je uključena stvarna smrt ili pretnja smrću, ili ozbiljna povreda ili pretnja fizičkom zdravlju. To bi mogla biti prirodna katastrofa, nesreća ili ljudsko delo: poplava, požar, zemljotres, sudar, bombardovanje, ranjavanje, mučenje, kidnapovanje, napad, silovanje ili zlostav­ljanje dece“. Biti samo svedok traumatičnog događaja ili saznati za njega — možda putem frapantnog svedočanstva ili fotografija — može proizvesti simptome PPTS-a, naročito ukoliko su ljudi koji su u to uključeni članovi porodice ili bliski prijatelji.

Naravno, ljudi različito reaguju na traumu. „Kod većine ljudi koji dožive neko traumatično iskustvo ne raz­vijaju se ozbiljni psihijatrij­ski simptomi, pa čak i kada ima simptoma, oni ne poprimaju obavezno oblik simptoma PPTS-a“, objaš­njava The Harvard Mental Health Letter. A šta je s onima čiji stres dovede do PPTS-a? S vremenom, neki mogu da se izbore s osećanjima povezanim s traumom i da se oporave. Drugi nastavljaju da se rvu sa sećanjima na neki tra­umatičan događaj mnogo godina nakon što se on odigrao.

I u jednom i u drugom slučaju, oni koji pate od PPTS-a — i oni koji žele da im pomognu — treba da upamte da je za oporavak potrebno strpljenje. Biblija podstiče hrišćane da ’utešavaju malodušne‘ i da ’budu prema svakome ustrpljivi‘ (1. Solunjanima 5:14). Luizi, citiranoj na početku, trebalo je pet meseci pre nego što je ponovo mogla da sedne za volan. „Uprkos krupnim koracima unapred koje sam napravila“, navela je četiri godine nakon nesreće, „vožnja mi nikada neće biti tako prijatno iskustvo kao ranije. Ona je nešto što moram da radim, pa zato to i radim. Ali dosta sam napredovala od tog beznadežnog vremena koje je nastupilo nakon nesreće.“

[Slika na 9. strani]

Mnogi službenici su istresirani

[Slika na 9. strani]

Nisu svi stresovi loši po vas